Урош Вукобрат чува споменичку културу на Српској Тромеђи

Урош Вукобрат већ дуже вријеме изучава историју Срба српске Тромеђе. Водећи се чињеницом да споменици, обиљежја, светиње чувају сјећање и служе као доказ постојања неког народа на одређеном подручју креће у обнову споменика на Тромеђи, као и подизање нових. У оквиру Удружења Срба из Федерације БиХ формира Одбор који ће се бавити споменичком културом.

– Ако нема споменика нема историје – рекао је Вукобрат.

Карта из књиге Уроша Вукобрата Српска Тромеђа

Тромеђа је тачка гдје се сусрећу границе више држава. Под Српском Тромеђом подразумијева се територија трију држава са општинама у Босни (Грахово, Дрвар, Петровац и Гламоч) у Далмацији Книн, Бенковац и Обровац) у Лици (Срб и Лапац) гдје су Срби већински народ (преко 90%).

– Далматински дио тромеђе су ослободили од Турака Срби ускоци у Морејском рату, босански дио тромеђе су ослободили Срби у Устанку 1875–1878. године, али је Берлинским конгресом дата Аустрији. Послије Првог свјетског рата Тромеђа се нашла обједињена у Југославији, а нажалост у посљедњем рату је опет издјељена и одузета од Срба.

Устанак на српској Тромеђи догодио се 20. августа 1875. године под руководством Голуба Бабића који је дао велики допринос у Босанскохерцеговачком устанку, прогону Турака и рушењу Отоманског царства.

– Много народа је тада пребјегло у Далмацију и Лику, гдје су створена многа велика пријатељства и кумства. Избјегли народ сакривао се и по пећинама и шумама. Њих је обилазила добротворка, Енглескиња Мис Ирби, доносила им је храну и одјећу. Одвела је, са босанске стране, много дјеце на школовање у школе које је основала на книнској територији.

Фото: Жељко Ђекић

У част Мис Ирби Удружење је подигло споменик 9. 9. 2017. године у Ресановцима испред пећине Леденице. Средства за подизање споменика обезбиједили су дародаваци.

Фото: Жељко Ђекић

Дан послије Преображења 20. августа 2019. године откривен је споменик у Тишковцу посвећен Устанку 1875–1878.

– Наши преци прије 144 година дигли су устанак на који треба да смо поносни. У том рату било је братства и јединства више него икада. Из Далмације, Лике, сви су подржавали устанак. То је било јединство за понос, али је Аустрија издала, пустила је Турке да би ударили са леђа, из Далмације, са Плавна. Тадашњи свјетски моћници нису дозволили да устанак успије и да будемо дио Србије. Био је то сан који су сањале генерације. Те заслуге наших предака су нешто о чему треба да говоримо, да говоримо о томе што је било у Црним Потоцима, у Тишковцу.

На иницијативу Уроша Вукобрата узет је отисак у гипсу споменика Голуба Бабића, који се налази у манастиру Крка и израдили су модул за изливање споменика у бронзи.

– Тај споменик би се требао излити и стајати у Дрвару. Удружење је послало писмо Скупштини општине Дрвар са молбом да се прогласи Трг Голуба Бабића на мјесту гдје би стајао споменик. Општинско вијеће је усвојило ту иницијативу, али споменик још није изливен и подигнут.

– Моја жеља је била да тај споменик буде на насељу Унца, на раскршћу од Петровца за Грахово.

Међутим, чекајући да споменик Голубу Бабићу осване у Дрвару, Урош Вукобрат је својим средствима финансирао израду бисте Голуба Бабића до попрсја, која би се требала налазити у Грахову. Биста је изливена у Смедереву, па је пренијета у Ресановце.

– Ова биста је сада у кући мога брата у мом селу и чекамо да се постави у Грахову. Грахово је донијело одлуку да ће је поставити, али нису одредили мјесто. Ове године ћу однијети ову бисту испред општине, па се надам да ће тада наћи мјесто гдје ће је поставити.

Фото: Жељко Ђекић

Вукобрат нам је рекао како је учествовао у обнови споменика у Ресановцима чији је аутор сликар Милош Бајић, отац режисера Дарка Бајића. Споменик је био у лошем стању, обновљена је плоча са именима страдалих у Народноослободилачкој борби 1941–1945. Средства за обнову овог споменика донирали су Ресановчани и њихови пријатељи.

У плану је да се на једном камену нађу имена страдалих Ресановчана у посљедњем рату, затим на другом камену имена страдалих у Устанку против Турака и на трећем имена страдалих у Првом свјетском рату и да то буде спомен-парк обасјан сунцем – симболом слободе, рекао нам је Вукобрат.

Текст и фото: Драгана Бокун

Фото: Жељко Ђекић

 

 

 

 

Нема коментара

Напишите коментар