Вапај становника контејнерског насеља у Петрињи

На крају града у малим лименим контејнерима живе људи који су већином изгубили све. Тај народ ће тешко да се опорави у наредних десет година. Верујте није лако живети у контејнеру и чекати хоће ли тко доћи да нешто донесе на поклон. Живот је суров али патње су веће. Једини догађај који је страшнији од тренутачног живота у контејнеру је Исусово распеће. Треба се молити Богу да свима да довољно снаге и моћи како би се што лакше пребродио сваки дан који се мора провести у контејнеру.

Смрт и Потрес су две непредвидиве ствари на које још нитко није никога успио упозорити. Није занимљиво ујутро размишљати што ће се појести, поподне гледати турске серије, а навечер пити лекове за депресију, шизофренију и меланколију.

Треба се радовати, пуштати сваки дан музику, славити Божић, Васкрс, Крсну Славу, а не потонути и дигнути руке од свега. Али,се поставља питање колико је уопште могућа било каква прослава, а и ако дође под којим ће увјетима и околностима бити одржана прослава.

Докле год се на ситуацију коју је направио потрес не буде гледало позитивно дотада ће народ пропадати сваки дан мало по мало, док на крају не заврши у мртвачком сандуку. Немојте за ништа окривљавати Бога, јер Бог је све створио, а то што је човек све уништио за то му ништа није крив Бог већ он сам себи.

Тешко је бити становник контејнерског насеља и не знати што који дан слиједи и у којем обиму. Чак се прича по ћошковима у насељу да су били новинари из Бања Луке и Београда. Људима није занимљиво да се о њиховој тешкој муци објављују чланци у свакаквим новинама и на разним порталима, а ни по бившим еx-yу републикама. Ако вјерски представници и представници власти имају суосјећања са овим јадним народом онда ће том истом народу помоћи,али не са пакетом хране и хигијене,већ ће покушати ријешити да се тај исти народ врати у своје домове. Доста је овај народ заједно делио муку и проводио бесане ноћи исчекујући када ће да затресе и да се истрчи напоље из контејнера. Жалосно је да кроз малене улићке у насељу се више виде сенке него људи и да више нема гужве у време ручка сваки дан од 12 до 14 сати. Тешко је признати да народ сваки дан у сваком погледу све више пропада и назадује. Понекад ту и тамо неко неког случајно поздрави,али тај поздрав је кратког даха тако да ни не дође до неке дуље конверзације. Сва конверзација се углавном своди на то Добар дан или Лаку Ноћ. Народ је почео све више да води самачки живот,као да у читавом насељу нема ни једне обитељи ни једног брачног пара.

Помозимо овом јадном и напаченом народу да не падне у депресију, те да их не обузму туга, чамотиња, таштина. Народ треба увек да хода уздигнуте главе и да се моли Свемогућем Богу који је створио овај свет. Молитва је најјаче оружје против свега што обузима народ. Тужна је мисао да ако се настави живјети и даље као у протеклих једанаест месеци онда ће бити најбоље да се новац за обнову и градњу преусмери на психијатријске установе и погребна подузећа. У контејнерима које је подијелила цивилна заштита углавном 95% живи сиротиња која прима зајамчену минималну накнаду или су њихове мировине мање од 1500 куна. Опет се напомиње да је народ гладан и жедан и да своје слободно време које има на располагању може да потроши на обилазак контејнерског насеља у којем су обртници града Петриње отворили своје локале,али не и на куповину у истим контејнерима. Жалосна је чињеница да народ који живи у турским контејнерима је изгубио право на ручак и да сам себи мора кухати иако су им примања мизерна,а њихово здравље нарушено.

У контејнерском насељу на сајмишту живи и старо и младо, али и они који су већ у неколико наврата пустили сузу за својим станом или кућом одакле су стигли у контејнерско насеље.

Још један податак, зима се полако приближава и не наслућује се како и под којим увјетима ће народ пребродити надолазећу зиму. Народ верује да се нешто мора променити,али ни они сами не знају што јер сваки дан им је све теже и теже. Владају очај,сивило и натегнути комшијски односи. Нису то више оне комшије који су били на почетку кад су се почели делити и преузимати контејнери,време неумитно пролази, а човек човеку је вук нажалост.

Срби и Бошњаци су националне мањине у Хрватској, али исто тако мали број Срба и Бошњака живи у контејнерском насељу. Пре неколико месеци точније од 01.04.2021 до 01.10.2021 сваки дан се је ујутро испијала кафа и чекало се да стигне ручак и донекле је ситуација била у реду и одржива,а откад је дошло до реформе тко има право на ручак, а тко не тензије међу становницима насеља су пале до самог дна. Народ је дохватио дно дна нешто најгоре што је могло задесити овај народ. Ово је тужна прича која нажалост није превише интересантна онима који би требали помоћи том народу који живи у контејнерима.

Зоран  и Анкица се тешко носе са новонасталом ситуацијом, па су њих двоје били приморани неколико тужних дана провести у Поповачи, исто тако на спомен стамбене зграде у Туркулиновој улици на броју 15  гдје је некада била трговина Гаврановић Љубица Радосовић звана Буба пусти коју сузу. Многе људе без обзира да ли су Срби, Хрвати, Бошњаци или Роми боли душа за њиховим станом или кућом.

Тешко је изгубити своју некретнину два пута прво 1991,а онда други пут 2020. Град Петриња је углавном пре 1991. ,а и после био град средњег сталежа, град радника и сељака. Врло мало је у Петрињи било Богаташа и Тајкуна. За време мандата Даринка Думбовића, он је сам стално говорио да је држава отписала хрватску регију која се зове Банија. Нажалост то је донекле истина коју Петрињци и Глињањи тешко желе прихватити.

У осамдесет контејнера колико броји целокупно насеље има сто и педесет становника у мањем броју су деца али остали становници тешко се носе са ситуацијом која наизглед је супер,а како је појединачно у којем контејнеру то само знају они који су добили контејнер на кориштење. Сваки контејнер има своју судбину и крије своју причу која је у вечини случајева тужна.

Љубица Радосовић тугује за својом зградом, Миља Сљепчевић из Доње Бачуге је удовица јер ју напустио њезин супруг Стеван,ништа није боље ни код Зорана Рукавине и Анкице Маничек,јер кад њима двома дође жута минута онда можете видети најбољу представу у насељу коју ни један глумац не може одглумити! Нови народни хит могла би постати песма „мој животе што ли ми те трује“.

Појавио се оглас „наруџбе за одојак до 01.12.2021“, зар тај ко је објавио оглас мисли да ће продати 2,3 или 6 одојака народу у контејнерском насељу? То је веома јадан оглас. Велики оптимисти су Стоја Ракасовић и њезин супруг Стјепан. Некад је народ са радошћу исћекивао Божић и Васкрс,а сада са тугом у срцу се присећа својих домова и на крају овај чланак завршавамо речима:

Драги наш читатељу немој само прочитати овај чланак и заборавити што си прочитао већ се јави да помогнеш колико можеш од свег срца.