Времешна жена једина становница пустог села

У селу у којем је до последњег рата живело нешто више од две стотине становника данас живи само једна времешна старица. Име јој је Стојанка Лађевић и увелико гази осамдесет и осму годину живота.

Огњиште у Кањанима на које је Стојанка Лађевић дошла још осамдесетих година није, каже, хтела ни могла напустити. Након рата настојала га је обновити, али је све остало на решењу за обнову које до данас стоји у коверти.

Да је Стојанка једина становница овог дрнишког села чули смо недавно. На дан храмовне славе када смо је покушали срести, као и већину некадашњих становника овог места, али рекоше нам да због лошег времена ипак није дошла у цркву. Неколико дана после тога одлучили смо да је поново потражимо, овај пут у њеном дому. До Стојанкине куће пут је асфалтиран тек једним делом, а у наставку, преко поља, утабана стаза коју су новембарске кише испуниле блатом и локвама воде. Како је живети у селу сам, без рођака, познаника, првог комшије, без трговине и било каквог вида цивилизације, Стојанка најбоље зна, јер се у таквим условима већ годинама сналази како зна и уме.

На малој кући под плочом, без крова, широм отворених прозора, са гриљама које су већ одавно дотрајале, упаљено светло први је знак живота. Испред куће висе каблови од струје, спроведени као у случају нужде, привремено, да онај ко ту борави бар струју има. Након пар тренутака, док се око тек привикава, помало тужан призор и на долазећи сусрет, појављује се и Стојанка. Полако, ситним кораком, помажући се једном штаком у сусрет нам иде старица бистрог и упитног погледа.

– Седите ви овде, ако нећете у кућу. Ја ћу стајати, јер ако седнем тешко ми је устати због ноге. Хоћете ли каву пити да скувам? А наполитанке? – рече на прву, а то је више него јасан знак добродошлице за ненајављене госте.

– Ја сам Стојанка Лађевић, удова Луке. Годиште сам тридесет и пето. Живим сама, у селу више нема никога. Овде сам се удала, овде сам остала, нигде одавде нисам ни хтела ићи. А где ћу? Док сам могла тражила сам да ми обнове кућу. Стигла је обнова, али ено је још у коверти у кући, не мрда никуда. Хоћете ли да вам донесем, да видите шта пише? Ништа нису направили. Ето и струје како је направљена, свуда висе каблови, убило би оног ко не зна овако живети – у даху нам Стојанка реферише своју ситуацију.

Остала је ту и за време последњег рата када су сви њени сумештани напустили село. Супруг јој се упокојио, један од синова такође, других двоје деце отишло својим путем. Како јој је било свих тих година, шта је све доживела и како је преживела, Стојанка се више не жели присећати. Добро је све, каже, чак и онда кад није добро, добро је.

– Мора бити добро. Ако ти неко нешто и лоше каже, ти му се захвали. Захвали се и оном ко те увреди, ко се о тебе огреши, па нека иде њему на душу све. Мени једном један човек рече: „Убићу те”, а ја му одговорим са : „Помаже Бог”, и он оде својим путем. Никада кућу нисам закључавала, ако ко мисли мени што нажао учинити, њему ће Бог вратити, и ја живим тако. Овде смо доселили осамдесетих година, из старе куће. Почели зидати нову, радили, кућили се, а онда дође зло и све уништи. А није народ крив, обичан народ нико ништа није ни питао. Зло су чинили они који одлучују, тако раде и данас, па нека раде како мисле да треба, ништа неће довека – мудро збори ова времешна али бистра жена.

„Мој живот је као робија, али ми такав запао и Богу хвала, никоме се не жалим”

У тим бољим временима живело се овде, каже Стојанка, посве добро. Супруг јој је зарадио пензију у Сиверићу. Кући су држали благо, имали коње, краве, обрађивали земљу. Она је била трговац. Носила је на дрнишку и книнску пијацу све оно што су кући производили. У Дрниш поврће и воће, у Книн млеко, сир, млечне производе, и увек би све продала, каже, јер је знала са људима. Сада више није у стању било шта радити. Са болесном ногом у којој јој је уграђен комад метала, и раном која годинама у назад није ни зацелила, добро се и креће. Довољно је, каже, да јој крух донесу седмично, док за све остало може сачекати.

– Била је ту једна жена из Парчића која ме је обилазила, али она сада више не ради. Завршио јој је, ваљда, тај посао који је имала. Није ни њој лако, има болесну свекрву, матер, ма свашта. Онда ја назовем телефоном њу или њеног мужа, да ми довезу плин кад нестане, оно нешто што је хитније. Кад ме возе да платим струју онда сама купим шта ми фали у кући. Дође и тај човек што вози трговину, он ми донесе круха. Лош му је пут па не може прићи кући, али кад ја не могу изаћи ето њега овамо па ми све на врата донесе. Виде они да ја не могу па хоће учинити све што их замолим, грех би био не рећи како јесте – прича нам Стојанка пуна речи хвале за људе који је не заборављају и захваљујући којима, како истиче, није гладна.

Од више него скромне пензије готово две трећине ће, каже нам, издвојити за огрев за зиму, а хоће ли то бити довољно или „дотаћи” како она то каже, није тешко закључити јер права зима још није ни почела.

– Док су биле оне куне још се некако и могло, сада овај евро увели па ништа не вреди. Метар исцепаних дрва кошта стотину евра, а моја пензија је три стотине и шездесет. Наручила сам два метра да ми довезу, па видећемо хоће ли дотаћи. Можда и хоће, ко зна колико ћу још бити жива. Ако и умрем није нека штета, ваљда ће ме наћи неко – говори Стојанка, али више шалећи се на свој рачун него жалећи као што би се жалили многи на њеном месту.

У ове дане, док још краде топле зраке далматинског сунца, тек понеку реч прозбори са чобанима који успутно сврате да напасу стадо по пољу. Када и њих време са поља отера, једино друштво правиће јој мачка и телефон којим још увек вешто барата. Деца су отишла својим путем, на терет њима неће, истиче, а и нема коме оставити та четири зида тешком муком кроз живот стечена.

– Седим овде на тераси кад је време лепо па ми увек драго кад неко сврати. Наиђу ови људи што чувају овце, а ја им кажем да их дотерају ту пред кућу, нека пасу, драго и мени благо видети, а и са људима проговорити. Сад се већ окишало, иде зима, па и они ређе долазе. Имам и телефон у кући, па ме зову ови остали, питају како сам, јесам ли устала, јесам ли жива. Ето ти, душо моја, тако је. Али не жалим се ја, не могу и нећу нигде одавде. За град нисам нити га волим, никоме нећу терет да будем, а и жао ми је ово све оставити. Све је ово спутно, јадно, али где ћу од свога, коме да оставим ово што смо својим рукама градили? Жао ми и куће и ограде, и ливаде, па више волим да је неко користи него да литица на њој буде. Све мислим доћи ће опет овде неко да живи, иако знам да од тога нема ништа – свесно и помирљиво прича Стојанка, по ко зна који пут нас позивајући у кућу, на кафу и наполитанке.

И упркос свему, на питање како се са таквим животом носити, ова мудра жена кратко савјетује.

– Како мораш! Треба се у Бога уздати, и у Свету Петку и Светог Луку. Ишла сам ја њима и ових дана док није било кише. Бог је један, дете моје, ма како му се молили и како год се крстили. Ко је човек тај је човек ма које вере био, а ко није џаба му и да се крсти и да у цркву иде. Треба гледати да коме нажао не учиниш, да мирне савести живиш, па и све невоље у животу онда лакше носиш. Мој живот је као робија од кад сам се родила, али ми такав запао и Богу хвала, никоме се не жалим – каже нам на крају.

Јер томе ју је, ваљда, живот и научио. И чврста вера која, као дуга која се тог дана неколико пута јављала на кањанском небу, још увек прави спону између некадашњег и садашњег живота у овом селу смештеном подно јужног руба планине Свилаје. И не без разлога, јер и поред свих недаћа Кањане су село у које се, макар једном годишње, слије на стотине људи из свих крајева. Захваљујући Светој Петки, храму и капели посвећеним овој великој светитељки које је, овом страдалном месту у аманет оставио чувени епископ далматински Стефан Кнежевић.

Извор: срби.HR