Гајо из Книна поручио с Трга Крајине: Тражим породицу која нам је помогла када нам је било најтеже!

Гајо Радмиловић рођен је у мјесту Жегар у општини Обровац. Као и хиљаде његових комшија, пријатеља и сународника, у вртлогу рата, напустио је своје родно мјесто августа 1995. године. Тада је имао само 11 година. Иако још као дјечачић, ипак се каже, сјећа тог мучног призора на бањалучком Тргу Крајине. Тих августовских дана 1995. неколико десетина хиљада Срба из некадашње РСК тражило је уточиште, помоћ, воду, храну или само пут који води даље.

Памтиће каже, до краја живота добре људе који су тада помогли његовим родитељима и њему. Пришли су им, примили их у своју кућу, нахранили, пружили уточиште. Да дођу себи, да се саберу, одморе, окријепе и одлуче шта и како даље. То им каже никада неће заборавити. Ипак, ти дани били су кошмарни за Србе из Книнске крајине, а он тек дјечачић који је желио само једно, топли дом. И сретно дјетињство. Не сјећа се вели имена тог доброг човјека, нити имена чланова доброчинитељске породице која им је тог кошмарног дана помогла, а тако би волио сазнати о коме је ријеч.

Одлучио се стога на необичан гест. Израдио је транспарент на којем је било написано да тражи породицу која им је помогла, те у народној ношњи Книнског краја прошетао Тргом Крајине, обративши се медијима, у жељи да пренесу поруку са овог необичног догађаја, једног од најемотивнијих, који се икада десио у центру Бањалуке.

Тражим породицу која ме примила те 1995 године, писало је на транспаренту, док смо прилазили делији у народној ношњи који је плијенио пажњу наших суграђана. Каже да му је дуго требало да се одлучи на овај корак, да је дуго, дуго размишљао, али да је жеља да пронађе породицу која им је помогла, када је њему и његовој проодици било најтеже, ипак превагнула.

– Имао сам само 11 година, када смо дошли у Бањалуку, на овај Трг, Ту смо, сјећам се добро, примљени од једне породице. Они су дошли по нас аутомобилом. Били смо ја, мој брат Милош, сестра Кристина, брат од тетке Бојан, моја мајка Милица, тетка Стана и тетак Пеђа. Тај човјек нас је одвео у своју кућу, пружио нам храну, пиће, да би дошли себи од тог пута, од све те наше муке, зато сам желио да овим путем апелујем да ако ико ишта зна о тој породици, и ако ме препознају, да се јави. Ми смо тада имали аутомобил Лада Самара, книнских регистарскух таблица. Волио бих да ступим у контакт, да се одужим, ако икако могу тим људима, тој породици.

Сјећа се каже да је већ падао мрак. Стигли су на Трг Крајине, на којем су били паркирани камиони са храном. То је била толика гужва као да се цијели Книн сјатио у Бањалуку, збори Гајо Радмиловић.

– Ми смо некако стигли међу задњима. Била је толика гужва да, сјећам се добро, нисмо могли да дођемо до хране. Онда се појавио тај човјек. У неким четрдесетим годинама. Ми смо стајали на Тргу, нас троје дјеце. Он нас је позвао да кренемо за њим до његове куће да се мало опоравимо, јер је било видно да смо били избезумљени, да више не знамо ни куда идемо, ни шта ту радимо. Тада нисмо знали ни за многе чланове наше породице. Тај човјек нас је одвезао својим аутомобилом својој кући, гдје смо се опоравили, окријепили, гдје нас је утјешио, понудио нам свој дом, и храну, пиће, одјећу, збори у грчу Гајо Радмиловић.

– Ту ноћ не могу никако да заборавим. Нисам могао да спавам. То је био за мене кошмарни филм, каже Гајо.

Присјећа се, да им је тај добри човјек, тада понудио, да се преко полиције потражи неко уточишта за њих, да се покушају пронаћи и остали чланови породице, појашнајвајући зашто се на крају ипак одлучио на овај корак.

– У задње вријеме сам почео често да сањам ту кућу, ту дјецу, тешко ми је причати о томе, баш тешко, каже Гајо Радмиловић казавши да се сваког петог августа сјети те добре породице из Бањалуке сјети се Петровца, трагедије која је задесила наш народ те 1995. године.

 

– Ето, на крају, уз Божју помоћ, ми смо успјели да се вратимо својој кући, на нашу имовину, на нашу дједовину збори Гајо Радмиловић, пожељевши само једно, да ако је икако могиуће ступи у контакт са људима који су њему и његовој породици пуно помогли.

Присјећа се каже често те куће, можда би ју чак препознао. Сјећа се онога што је као дјечачић запамтио. Сјећа се да је била на спрат, да је на спрату живио његов брат, врата су била дрвена са жутим стаклом, у кухињу се улазило лијево, колико је као дјечачић запамтио у том кошмару.

– Ја сам ово планирао и раније да урадим, али некада нисам могао, па нисам имао времена, тешко ми се било на све ово одлучити, сјећам се цијелог тог пута од Дрвара до Грахова, наших људи који су изгубили своје животе, због чега, и да ли је то тако морало бити. Синоћњи долазак у Бањалуку био је страшан. Навиру сјећања. Сјећам се преласка преко Врбаса, то не може да се опише ријечима, људска несрећа. То дозивање, и данас чујем. Дозивање тих људи, сине, брате, зову…Ту је била полиција, војска, они су нама давали храну и воду, иако је немогуће тај толики народ намирити са храном и водом. То је било 50 000 људи на овом Тргу, који је тада био, чини му, већи, или сам ја био мањи па ми је то тада све било велико.

Сјећам се Боске, ово дрвеће, мислим, да тада није било. Сада проживљавам ту своју трагедију поново, само с једном жељом, да пронађем те добре људе, каже на крају Гајо Радмиловић који сада живи и ради у Книну.

Љубинко Спасојевић; ЕЛТА ТВ ХД

Преузето са: Банија онлајн