Жртве о којима се не говори

О нестанцима и убојствима Срба у Вуковару у љето 1991. ништа се не може пронаћи у повијесним уџбеницима, тих прича нема ни у медијима, ни на просвједима, попут оног одржаног у Вуковару. Вуковарски доградоначелник Срђан Милаковић недавно је споменуо 42 жртве, а списак је по неким подацима и дужи.

Сада нек’ прибиљежи особу која је сумњивог карактера, а нашла се овдје. Само га прибиљежи, именом и презименом и предат ћете нама. И он иде с нама, нема никаквих проблема.’ Ову реченицу, пред окупљеним припадницима новоформираног одреда људи који су требали бранити Вуковар од евентуалног српског напада у љето 1991. године, изговорио је Томислав Мерчеп, тадашњи челник Секретаријата народне обране. Снимка објављена у документарном филму ‘Вуковар – посљедњи рез’ из 2006. године, аутора Јанка Баљка и Драге Хедла, довољно говори о атмосфери која је у то вријеме владала у граду. Било је то вријеме, након отворених сукоба у Борову Селу, када су се обриси рата већ посве јасно видјели. Већ су довршена масовна отпуштања Срба, поготово с руководећих положаја, барикаде су ницале на обје стране, ноћу су одјекивале експлозије. У зрак су летјели киосци Борбе и Политике, угоститељски објекти у власништву грађана српске националности, а почели су и први нестанци људи.

Први Србин у Вуковару је убијен 29. липња 1991. ‘Упалио је свјетло у ходнику и пришао вратима. Они који су били вани, видјели су силуету мог оца и запуцали’, испричао је Новостима син убијеног Јована Јаковљевића

У документарном филму ‘Вуковар – посљедњи рез’ тадашњи саборски заступник СДП-а Петар Бошњаковић описује како су грађани стајали у редовима пред Мерчеповим уредом, чекајући да им ‘Вуковарски Наполеон’, како су му тада тепали новинари, одобри или одбије издати пропусницу за излазак из града: ‘Човјек је отишао, стао у ред за пропусницу и нема га кући. И тако то креће… Плач, сузе, запомагање, није јој се вратио муж, није јој се вратио син… И на тај начин дођете до информације да има онога и најцрњег и најгорег што се дешава.’ Наравно, они који би отишли по пропусницу па се не би вратили кући били су вуковарски Срби, о чијим се нестанцима шути све ове године. У истом филму Фердинанд Јукић, СЗУП-овац и трговац оружјем, и сам се присјећа типичне сцене. ‘Једног сам дана дошао, па сам видио у чекаони је начелник Полицијске станице Вуковар стајао у реду и чекао. Тад сам прескочио све и рекао: ‘Томице, па јел те није срамота, па први човјек полиције стоји вани сат времена и чека на разговор?’ Каже он: ‘Нек чека, стара комуњара”, испричао је Јукић. Какво је то било вријеме, овдје потписаном новинару описао је и један од припадника тадашњих хрватских снага, који је пожелио остати анониман: ‘У то вријеме су летјели кафићи у зрак, па је дошао на ред кафић мог пријатеља, који је у њему боравио и ноћу, чувајући га. Дошао сам му рећи да је боље да се макне јер ћемо га те ноћи дигнути у зрак. Послушао ме и отишао из Вуковара. Те ноћи смо му заиста минирали кафић.’

О тим догађајима ништа се не може пронаћи у повијесним уџбеницима, оваквих прича нема ни у штампи, ни на просвједима, попут недавног у Вуковару, на којем се оправдано захтијевало процесуирање злочина српске стране, али се хрватски злочини над Србима нису ни споменули, а Срба је, према тврдњама које је недавно изнио и вуковарски доградоначелник Срђан Милаковић, убијено 42. Списак жртава је, као што су Новости већ раније писале, према подацима неких невладиних организација још и већи. То, наравно, не умањује трагедију коју су доживјели вуковарски Хрвати, али и о овим жртвама треба говорити, тим више што ти злочини нису истражени нити су одговорни процесуирани.

Први Србин у Вуковару је убијен 29. липња, мјесец и пол прије напада ЈНА на град. О начину на који је скончао несретни Јован Јаковљевић Новости су већ писале. Кућу пословође трговине ‘Спорт’, која се налазила у близини Водоторња, окружила је група војника, позвавши Јована да изађе ван. Свједок догађаја, његов син Слободан, испричао је 2010. за Новости што се даље збило: ‘Отац им је одговорио да могу доћи сутра, да је касно и да не жели изићи. Тада су одговорили да ће у противном дићи кућу у зрак. Видио је да нема куд и кренуо ван. Упалио је свјетло у ходнику и пришао вратима. Они који су били вани, видјели су силуету мог оца и запуцали. Пао је главом према подруму, на мјесту је убијен.’

Када се говори о српским злочинима у Вуковару, многи воле рећи да убојице и силоватељи слободно шетају градом. Не знамо је ли тако, али знамо да су нам неке од српских породица такођер рекле да знају тко им је убио неке од чланова обитељи. Међутим, та информација никада никога у полицији и правосуђу није интересирала. Слободан Јаковљевић испричао нам је како то у стварности изгледа, тврдећи да је цијели град одмах знао тко му је убио оца: ‘Данас имају пензије, возе се у џиповима, један је туристички водич. Виђам их у граду и не могу ништа.’

Своју нам је причу прије осам година испричала и Радојка Мркић, чији је супруг Младен Мркић нестао у љето 1991. Младен је био инжењер у Вупику и бринуо се о ситуацији у комбинату. ‘Био је јако везан за раднике Вупика, мислио је да ће све пропасти ако оде. А било је вријеме жетве, знате, почела је 15. српња, а мој је Младен на крају подносио извјештај радничком савјету. Био је јако забринут, јер српска села, која су била окупирана, нису довезла жито, па је у силосу био мањак приноса’, испричала је Радојка Мркић. Њен забринути супруг Младен Мркић никада није поднио тај извјештај. Након изласка из самопослуге у близини зграде у којој је живио са супругом дочекала су га два војника у маскирним хлачама и црним мајицама. Натјерали су га у аутомобил и одвели у зграду Секретаријата за народну обрану. Иза њега су остали само крух и млијеко које је, приликом уласка у аутомобил, оставио на плочнику. Његова супруга неким је чудом добила и самог предсједника Фрању Туђмана на телефон и упитала га може ли направити нешто да јој се супруг врати. Туђман је слушалицу предао министру унутарњих послова Ивану Векићу, који је несретној жени обећао да ће јој се супруг вратити истог дана. Није се вратио никада.

Према ријечима његове супруге Јелице, Жељко Паић је 10. коловоза 1991. отишао уплатити новац у банку. Кући није дошао. Прошло је 13 година без икаквог сазнања о Жељковој судбини, а онда је зазвонио телефон

Један од докумената који описује догађаје у Вуковару из љета 1991. и касније је извјештај који је 1993., по налогу Вијећа сигурности Уједињених народа, саставила Влада Савезне Републике Југославије. Спомињу се бројни случајеви убојстава вуковарских Срба па би тај, као и други слични доступни документи, могли бити корисни када би се хрватско правосуђе хтјело посветити процесуирању тих злочина.

Тако се описује догађај од 30. липња 1991. у Борову Насељу, гдје су три заробљеника убијена и бачена у Дунав. О томе је убица, која је била припадница ЗНГ-а, водила уредне дневничке записе, који су јој након заробљавања одузети и прочитани на Војном суду у Београду. За дан 30. липња стоји да су суборци и она ‘у 4,00 послије поноћи ишли на Дунав код клаонице, пуцали у три заробљеника и гурнули их у Дунав’. О смакнућу тројице заробљеника говорио је и један свједок на суђењу. Наводна починитељица овог злочина размијењена је 14. коловоза 1992. У Хрватској јој није суђено, а данас би требала имати 51 годину.

Након почетка отворених ратних сукоба десеци Срба су убијени на различите начине. Цивили су одвожени из подрума, а убијани су и заробљени војници. У извјештају Владе СРЈ описује се догађај из средине листопада 1991., када су ‘на пункт код Дома технике приведена три старија лица српске националности с Трпињске цесте и то један пензионер, други месар, и трећи руководилац у комбинату Борово’. Тамо их је заповједник пункта наводно одвео и с још двојицом гардиста стријељао. Касније се подчињенима похвалио да ти људи ‘плове низ Дунав’. У списима Војног суда у Београду постоје искази двојице свједока који описују овај догађај.

Како су те 1991. прошли бројни Срби говори и прича коју је у листу ‘Извор’ Заједничког већа општина објавио новинар Славко Бубало, записавши случај Вуковарца Жељка Паића. У љето 1991. Паић је радио као конобар у бифеу на Аутобусном колодвору у Вуковару. Имао је 31 годину, супругу Јелицу и двије кћери. Према ријечима његове супруге Јелице, Жељко је тог 10. коловоза изишао из бифеа и отишао уплатити новац у банку. Кући није дошао. Јелица га је тражила, али њему није било ни трага ни гласа. Прошло је 13 година без икаквог сазнања о Жељковој судбини, а онда је зазвонио телефон. Јелицу су назвали из Србије, гдје су идентифицирали остатке једне од жртава, извађене из Дунава неколико дана након Жељковог нестанка. Потврђено јој је да је ријеч о остацима њеног супруга. Обдукција је била направљена још 1991. године. Жељко је био најприје испребијан, а онда су му на обали Дунава испалили два хица у главу. Јелица је тужила Републику Хрватску због одговорности за убиство супруга, али је спор изгубила, као и многи други. Требало је подмирити судске трошкове од 31.000 куна, а како је била незапослена, блокиран је рачун њеним и Жељковим кћерима. Тако су кћери, које су тату изгубиле док су биле дјевојчице, морале још платити и судске трошкове.

Сличан је случај и Љубана Вучинића који је новинару Славку Бубалу испричао жртвин син Ђорђе Вучинић. Љубан је био возач камиона у Борово транспорту. Живио је с породицом у Борову Насељу у Херцеговачкој улици. Ђорђе је испричао да су по његовог оца, према свједочењима комшија, дошле четири особе обучене у хрватске униформе и одвеле га аутомобилом у власништву Водовода. Позиви у Мерчепов штаб нису уродили плодом, јер им је он поручио како нема намјеру тражити нестале Србе. Тијело несретног Љубана Вучинића пронашли су дунавски аласи пет дана након нестанка, код Сремске Каменице. Обдукција је показала да је несретни возач стравично злостављан и изубијан по цијелом тијелу те да му је у потиљак и леђа испаљено пет метака.

Тадашњи повјереник Владе за Вуковар Марин Видић Били 18. коловоза 1991. упутио је писмо предсједнику Фрањи Туђману и опозицијским првацима Ивици Рачану, Дражену Будиши, Марку Веселици и Савки Дабчевић Кучар у којем се жалио на Мерчепа. ‘Окружен је сумњивим типовима и криминалцима који бесправно упадају у приватне станове, пљачкају их, насилно приводе грађане на саслушање, па чак врше и егзекуцију. Мерчеп је створио у Вуковару опћу психозу страха међу хрватским и српским пучанством, што је резултирало опћим бијегом из града (…) Будући да сматрамо да нисмо у стању да с локалним снагама рашчистимо ситуацију, молимо вас да нам хитно упутите компетентне људе који ће легалним институцијама власти помоћи да се стање што прије нормализира’, стајало је у том чувеном писму.

‘Компетентни људи’ које је Туђман упутио да ријеше проблем били су СЗУП-овци који су Мерчепа ухапсили тог коловоза 1991., прислонили му пиштољ на главу и привели га у подрум, али су га након три сата пустили. Дан касније, Мерчеп је с обитељи напустио Вуковар. Иако је недавно осуђен за убојства у Загребу и Пакрачкој Пољани, за догађаје у Вуковару није ни процесуиран. Тамо је концем коловоза 1991. почео рат, након што је командант блокиране вуковарске касарне послао свој панични извјештај у Београд. Генерал Вељко Кадијевић, након што је неуспјешно тражио од Туђмана да се касарна деблокира, започео је ‘војну вежбу’ која је однијела хиљаде живота. Чијих живота? Наших, хрватских и српских…

Извор: Новости