Oкругли сто у Подгорици на тему значаја новог пописа за српски народ у Црној Гори

“СРБИ СУ АУТОХТОНИ НАРОД У ЦРНОЈ ГОРИ “

„Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива“.Ово је писало у Законику књаза Данила из 1855. Године и садржавао ову чињеницу и то у члану 92.

Историјска Црна Гора била је национална држава српског народа.

То је наглашавано и у црногорским уџбеницима и земљописима,јер историјска Црна Гора била је национална држава српског народа. Па у Земљопису Књажевине Црне Горе за ученике трећег разреда основних школа пише: “Сви људи,који живе у нашој домовини,јесу Срби,већином православне вјере, а има их мало римокатоличке и мухамеданске”…

Слично се наводи и у приручнику Познавање закона, који је издат у вријеме независне и међународно признате државе – Краљевине Црне Горе 1914. године.

Извод из приручника: “Ми не би никако могли употријебити назив ‘црногорски народ’ у смислу народности, пошто су Црногорци по народности Срби, а црногорске народности не постоји“, пише у приручнику чији су аутори проф. Живко Драговић, члан Државног савјета и народни посланик, и правник Љубомир Бакић, министар правде у влади сердара Јанка Вукотића.

Пишући о политичким подјелама у Краљевини Црној Гори др Живко М. Андријашевић између осталог истиче: “но, да не би било забуне, треба рећи да у овој црногорској подјели није било националне диференцијације-сви они су се сматрали Србима…“ Пишући о данашњим подјелама Андријашевић констатује да је једина разлика што данас постоје Црногорци као доминантна национална групација и закључује да су многи Црногорци “прихватили ову националну одредницу по некој идеолошкој инерцији, која вуче коријене из комунистичког система“. (Живко М. Андријашевић, Нација с грешком, Цетиње 2004. године, стр. 13-14)

Мора се примијетити да ова национална одредница није прихваћена само по инерцији већ методологијом о којој историчар Предраг Вукић, између осталог, пише сљедеће:

“Са побједом социјалистичке револуције 1945. године промовисана је доктрина о црногорској нацији. У име заживљавања нове доктрине, извршена је егзекуција интелектуалног друштвеног слоја који је био духовни носилац српске националне мисли у Црној Гори. Нова доктрина је и формално утемељена на костима невиних, на стратиштима Пасјег гробља, Радовча, Куновог присоја, Техарја, Кочевја, Похорја, Зиданог моста и потом Голог отока и многих казамата широм Црне Горе и Титове Југославије. Методологијом револуционарног терора народ у Црној Гори је присилно истргнут из српске националне заједнице. С протоком времена, српска национална мисао у Црној Гори се гасила. Патријархалну Црну Гору замијенила је нека нова, брозовска Црна Гора које је посве отворено постала њена супротност у свему. Посебно у моралним, духовним и националним начелима. Раскидајући са Српством као националим хоризонтом предака, Црногорци су једновремено раскидали и са православљем као духовном вертикалом својих праотаца. Ипак, Српство је и даље живјело. Потиснуто, понижено и прогањано, али је ипак живјело и преживјело улазак у трећи миленијум. И дочекало свој васкрс. На попису становништва крајем 2003. године око 30 % Црногораца се изјаснило у националном смислу као Срби, док се око 60 % Црногораца изјаснило да говори српским језиком. Српство у Црној Гори је на Голготи историјске судбине, али се буди и васкрсава.“ (Предраг Вукић, “Српство у Црној Гори“, Цетиње 2004., стр. 8-9)

Довољно је видјети резултате пописа у Књажевини Црној Гори из 1909. године и први посљератни попис у комунистичкој Црној Гори 1948. године па да ствари постану јасније. Осим Срба и Албанаца друге нације (народности) није било у Књажевини Црној Гори 1909. години. Срба је било 94,38 % а Албанаца 5,62 %. На попису 1948. године у Црној Гори Срба је било 1,78%, Албанаца 5,15% Црногораца 90,67 % и Хрвата 1,80%. Муслимани се као нација појављују на попису 1981. године а Бошњаци тек 2003. године. (Александар Раковић, Принцип, Београд, год 1, бр.2, стр.12)

За разлику од уџбеника из којих уче данашња дјеца, која су идеолошки обојена одрицањем од српског идентитета, ваља подсјетити шта су учили наши преци.

Тридесетих година 20. вијека креирана су два другачија виђења црногорског идентитета, оба без историјског утемељења. Једно комунистичко, о Црногорцима као националности која проистиче из старије српске нације, а друго настало у Хрватској, о Црногорцима као потомцима Дукљана који су синоним за средњовековне Црвене Хрвате. Доласком на власт комунистâ озваничена је идеја о црногорској нацији и она је проглашена 1945., када су Црногорци означени као “другачији Срби од осталих Срба“. Ипак, све већи број Црногораца се током деценија враћао српском националном идентитету а црногорска нација је опадала поготову каснијим проглашењем муслиманске нације.

Када је 1997. идеја о Црногорцима као Дукљанима несрпског поријекла и идентитета, у свјетској инсториографији незабиљежен фалсификат, постала државна политика у Црној Гори, број Црногораца који се изјашњавају као Срби по националности драстично је порастао на последњем попису 2003. Од проглашења црногорске нације до данас број декларисаних Црногораца опао је у Црној Гори са 90,67% на 40,64%, а број декларисаних Срба порастао са 1,78% на 30,01%. Број грађана Србије који се изјашњавају као Црногорци у националном смислу опао је са 139.299 1991. године на само 69.049 године 2000. Дакле, преполовио се.

На основу горе наведених података уочава се јасна тенденција која показује да ће на следећем попису у Црној Гори Срби бити најбројнија нација.

1909. Књажевина Црна Гора

Укупно: 317856 становника

Срби: око 95 %

Црногорци: 0,00%

Остали углавном Албанци

* Како је у пописницама наведено, националност се одређивала према матерњем језику. Сви који су српски језик наводили као матерњи по националности су били Срби. Број православаца је износио 94,38% и на основу тог податка и чињенице да је националност одређивана према матерњем језику, долази се до прецизног процентуалног податка о националној структури Књажевине Црне Горе. Број становника је претјеран, јер је у Црној Гори, према званичним подацима Краљевине Црне Горе из 1911., живјело око 220.000 људи, али је историјска чињеница да је у том тренутку око 95% становништва Црне Горе било српске националности.

1921.

Окрузи Андријевица, Бар, Колашин, Никшић, Подгорица и Цетиње

у званичној статистици заведени под – Црна Гора

Укупно: 199.227 становника

Срби: 181.989 или 91,35%

Црногорци: 0 или 0,00%

Албанци: 16.838 или 8,45%

Окрузи Беране и Бијело Поље сматрани су окрузима јужне Србије:

Беране, укупно 23.864 становника,

Од тога Срба 23,561 или 98,73%

Бијело Поље, укупно 26,137 становника,

Од тога Срба 26,136 или 99,96%

1931.

Пописивани су вјерска припадност и матерњи језик, подаци обрађивани накнадно након 1945. за границе република у СФРЈ – Црна Гора

Укупно: 360.044 становника

Православци: 272.702

Римокатолици: 26,070

Муслимани: 61.038

Српски, хрватски, словеначки и македонски језик: 339.955

Албански језик: 18.098

1948.

Република Црна Гора

Укупно: 377.189 становника

Срби: 6.707 или 1,78%

Црногорци: 342.009 или 90,67%

Албанци: 19.425 или 5,15%

Хрвати: 6.808 или 1,8%

1953.

Република Црна Гора

Укупно: 419.873 становника

Срби: 13.864 или 3,3%

Црногорци: 363,686 или 86,62%

Хрвати: 9.814 или 2,34 %

Југословени: 6.424 или 1,53%

Албанци: 23.460 или 5,58%

1961.

Република Црна Гора

Укупно: 471.894 становника

Срби: 14.087 или 2,99%

Црногорци: 383.988 или 81,37%

Муслимани: 30.665 или 6,5%

Хрвати: 10.664 или 2,26%

Југословени: 1.559 или 0,33%

Албанци: 25.803 или 5,47%

1971.

Република Црна Гора

Укупно 529.604 становника

Срби: 39.512 или 7,46%

Црногорци: 355.632 или 67,15%

Муслимани: 70.236 или 13,26%

Хрвати: 9.192 или 1,74%

Југословени: 10.943 или 2,07%

Албанци: 35.671 или 6,74%

1981.

Република Црна Гора

Укупно 584.310 становника

Срби: 19.407 или 3,32 %

Црногорци: 400.488 или 68,54%

Муслимани: 78,080 или 13,36%

Хрвати: 6.904 или 1,81 %

Југословени: 33,146 или 5,67%

Албанци: 37.735 или 6,46%

1991.

Република Црна Гора

Укупно 615.035 становника

Срби: 57.453 или 9,34%

Црногорци: 380.476 или 61,86%

Муслимани: 89.614 или 14,57%

Хрвати: 6.244 или 1,02 %

Југословени: 26.159 или 4,25%

Албанци: 40.415 или 6,57%

2003.

Република Црна Гора

Укупно: 672.656 становника

Срби: 201.892 или 30,01 %

Црногорци: 273.366 или 40,64%

Бишњаци:63.272 или 9,41%

Муслимани: 28.714 или 4,27%

Хрвати: 7.062 или 1.05%

Албанци: 47.682 или 7,09%

Национални Црногорци на пописима у Републици Србији

1948. 74.860 1981. 147.466

1953. 86.061 1991. 139.299

1961. 104.743 2002. 69.049.[1]

1971. 125.260

“Народ. У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком, а има их око 300 000 становника. Већина су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српскога поријекла и српске народности.

Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки ни|есу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан |е познати и љубити своју цјелокупну домовину — све српске земље, у којима живе наша ослбођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу српску слоболу, добро, и благсстање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата.”[2]

Да би се сагледале сличности и разлике између Краљевине Црне Горе и Црне Горе за вријеме фашистичке окупације у Другом свјетском рату неопходна је мало детаљнија анализа, која показује како су почела фалсификовања са циљем да се разори духовно и политичко биће Црне Горе

Послије окупације Краљевине Југославије 1941. године слиједило је њено разбијање стварањем нових држава под протекторатом нацистичке Њемачке, фашистичке Италије и њихових савезника на Балкану.

И овако летимичан увид у неспорну историјску грађу не може да доведе до другачијег закључка, осим једино исправног: Срби су аутохтон народ у Црној Гори који је у свим раздобљима историје као стуб ослонац био конститутиван у свакој трансформацији њене власти. Свођење српског народа на статус националне мањине у данашњем Монтенегру био би нонсенс да иза таквог инжињеринга није намјера најдубљег понижења Срба у историји Црне Горе, што је константа досадашње депеесовске власти. Зато, у промијењеним околностима након недавно одржаних избора, Срби морају да своје националне интересе промовишу јавно, легално, не само кроз рад електронских и писаних медија, већ приликом сваке скупштинске расправе у Парламенту Црне Горе и, посебно, у капиталним државним пословима какав је бесумње предстојећи попис становништва у Црној Гори.

Зато, са пуном свијешћу о неотуђивости права на национално самоопредјељење и властити идентитет, свако од нас треба да истинито одговори на једноставно питање “Ко сам ја?“, без страха или снебивања да својим немуштим ставом иде на туђу вођеницу, јер је то conditio sine qua non односно неопходан услов без кога се нешто не може замислити или провести. Са тим сазнањем и вјером у у успјех, српски народ у Црној Гори може још једанпут да покаже да је доминантни стуб конститутивности ове државе који се никакавим перфидним манипулацијама не може урушити.

У жељи да предстојећи попис становништва коначно афирмише предоминантност српског корпуса у Црној Гори, позивам све људе да се на њему слободно и искрено изјасне о свом националном идентитету. Да се већ једном поштено пребројимо!

[1] Др Александар Раковић, историчар, Београд, “Глас Холмије“, број 33., јун 2017.

[2] Земљопис Краљевине Црне Горе, Цетиње, 1911, 31-32