Четири века храма Светог Николе у Врлици

Врлика је градић у Цетинској Крајини, који се налази на пола пута између Книна и Сиња. У самом градићу Срби су, у најбоља времена, чинили тек половину становништва, док су околна села која су одувек припадала Врлици била претежно насељена Србима, тако да су и у време Аустроугарске Срби били носиоци политичке власти у овом граду и крају.

Врлика је данас град у којем живот нестаје. Срби, расејани олујним ветровима, одавно више нису у овом граду фактор који се за нешто пита, који нешто одлучује. Од већине постали су мањина која је скоро ишчезла. Са Србима нестаје и Хрвата. Сви они који памте више од пола века, сведоче о томе како је Врлика некад била пуна живота, а данас је сабласно пуста.

Ипак, јубилеј којим је обележено четири века постојања православног храма Светог Николе у Врлици сабрао је у овај градић мноштво његових некадашњих становника и њихових потомака, који су дошли, на дан или два, да се присете давно прохујалих дана, драгих људи, али и да обиђу гробља на којима почивају њихови дедови и прадедови. Учинило се, бар на трен, да у овом градићу има и да ће бити живота.

 

Храм у години јубилеја изгледа као нов


Православни храм, посвећен Преносу моштију Светог оца Николаја, саграђен је давне 1618. године. Звоник импозантних димензија саграђен је 1801. године, непуна два века касније залагањем драговићког проигумана Викентија Стојисављевића. Садашњи иконостас је новијег датума са појединим иконама из средине деветнаестог века које је за врлички храм осликао Спиридон Алексијевић. Храм је страдао у пожару1972. године, али је недуго након тога и обновљен.

Последњих месеци убрзано су се одвијали радови на спољашњој реконструкцији врличког храма, како би бар он свечано изгледао у години јубилеја. И, заиста, храм је у потпуности заблистао, на радост Врличана, тако да је бар он изгледао као нов у варошици у којој све одише апатијом.

Прослава јубилеја започела је Архијерејском литургијом, коју је заједно са свештенством служио епископ далматински Никодим.

– Важно је да смо се данас окупили око наше свете цркве и да се радујемо једни другима, јер Бог нас је овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Захваљујем се свима вама који сте данас овде и свима онима који су учествовали у обнови врличког храма, а да их из незнања нисам поменуо. Свима заједно желим сваког благослова од Господа – рекао је епископ Никодим, поделивши признања заслужнима за обнову врличког храма Светог оца Николаја.

 

Чувари Христовог гроба чувају и врлички храм


Врлички крај познат је по традицији Чувара Христовог гроба, који осим у Врлици постоји још само у светом граду Јерусалиму. Тачни подаци о самим почецима обичаја нису забележени у историјским изворима, али према усменим предањима обичај постоји најмање 400 година.

Несумњиво дуга традиција је уткана у тај православни обичај, који је највероватније и донет у Врлику из самог Јерусалима.

– Удружење чувара Христовог гроба је организатор и извођач, практички, радова на храму Светог Николаја. Наиме, рад Удружења је обновљен 2005. године у Батајници и прва је мисао била вратити обичаје на њихово извориште у цркву Светог Николаја. Све наше активности су ишле у том смеру, а кад су прилике то дозволиле, 2013. године, повратили смо обичај Чувара Христовог гроба у Врлику. Од тада, већ шест година, ми овде практикујемо наше обичаје, али већ од 2005. године наше Удружење је организатор набављања звона за манастир Драговић и на тим је звонима изливено да су она наш дар и народа Цетинске крајине. Тиме смо почели тиху обнову врличке цркве – каже нам Драган Павловић, харамбаша и председник Удружења чувара Христовог гроба, не кријући да је и радостан и поносан због онога што су даровали родном крају, својој Врлици, али и својим прецима чију традицију, каже, неће никада напустити.

– Заменили смо врата, заменили смо прозоре, који су били дотрајали, направили смо ново метално степениште до звоника, комплет смо обновили парохијски дом, направили смо нове капије и много других ситнијих ствари. Круна свега је комплетна спољна обнова цркве Светог Николаја, која је коштала око сто хиљада евра, од израде пројекта до свих радова на фасади.

 

Први пут у Врлици након 32 године


У Врлику је, поводом јубилеја врличког храма, дошао и Милан Цвитковац, који данас живи у Јакову надомак Београда. Милан каже да је одрастао у данашњем парохијском дому у Врлици, а период од 1951. до 1959. године, проведен непосредно уз храм Светог Николаја, никада неће заборавити.

– Данас сам у Врлици после тридесет и две године. Дошао сам да видим овај крај, овај храм и кућу у којој сам одрастао, јер то је моја кућа зато што откад памтим, памтим управо њу. Овде сам кренуо у први разред основне школе и сад сам се, као старији човјек и пензионер, вратио поново да је видим. Често ми навиру сузе на очи када се сетим давно прохујалих времена и оне старе Врлике. Знам историјат овог краја, а Врличка крајина је имала осамнаест хиљада становника 1957. године, а данас их нема ни хиљаду. Данас нас је било више око цркве него што Врлика има становника, што је, наравно, тужно – прича Милан

„Плакао сам када сам видео да је храм обновљен“
Милан Цвитковац се за наш портал присетио и времена када је у Цетинској крајнини грађена хидроелектрана Перуча.

– Када је 1959. године преграђена река Цетина исељено је више од десет хиљада Срба, а сама хидроелектрана је економски потпуно неисплатива. Тиме је ишчупано срце овдашњим Србима, јер су потопљена три највећа села Далматинске загоре. С друге стране сам радостан због обнове овог нашег храма, јер су моја два брата интензивно учествовала на улепшавању и обнови овог храма, а нарочито због тога што сам се у порти овог храма играо још као дете. Када сам јуче дошао аутобусом и када сам видио како светли овај храм, ја сам плакао – сузним очима препричао нам је своје импресије Милан Цвитковац.

Након литургије уследио је богат културно-уметнички програм, током којег су се присутни подсетили на помало заборављене игре и песме Срба из врличког краја, чиме је додатно обогаћена прослава овог великог јубилеја.

Поред врличког начелника Јуре Плазонића, јубилеју је присуствовала и заменица жупана Шибенско-книнске жупаније Ања Шимпрага, као и бројни гости.

Као што смо већ рекли, Срби у Врлици полако ишчезавају са мапе живота. Уколико се нешто битно не промени у самој Врлици за највише двадест година неће их бити ниједног,. Са њима ће нестати све оно што је Врлику чинило другачијом. Остаће само храм Светог Николаја да казује о славној и богатој прошлости овог народа и краја.

Преузето са: Срби.хр


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк