Бисери “новокосовске” историје: Ако су српске светиње на КиМ албанске, зашто их онда руше и скрнаве?

Историчар са Косова Бедри Мухадри пише у тексту у “Кохи” да су “у време Немањића, власт и Српска православна црква узурпирале многе католичке цркве”

“Недалеко од Приштине, налази се споменик на Газиместану. Подигнут је без разлога, једноставно је безвредан, споменик без икакве вредности! Овакви споменици, као и црква подигнути су на кампусу Универзитета у Приштини и нису смели да постоје”, стоји у објави коју ових дана преноси једна позната и популарна фејсбук страница из Приштине.

Нови албански, “косовски” историографи, и историчари по професији али и аматери, настављају тако просто да бриљирају свакодневним историјским открићима од који су многа, заиста, са самог руба, неки би рекли памети, други – са руба могућег.

“Манастир Грачаница се налази у центру Грачанице. Данашњи манастир је реконструкција цркве из 14. века, која је подигнута на темељима раноалбанске католичке базилике из 5. века. Присвајање грађевина на Косову није за чуђење, јер нам се то дешава од 10. или 11. века, када је ово подручје почело да се насељава словенским народом”, још је једно од новијих историјских открића које преноси једна од популарних ФБ страница која, иначе, промовише такозвано Косово као земљу “културе, лепоте и историје” и преко које албанска омладина на “Косову” стиче неопходна историјска знања и предзнања.

Иста страница пише и да је црква Светог Петра у Кабашу код Призрена – “албанска католичка црква”. Историографи аматери са поменуте странице тврде да је градња ове “албанске католичке цркве” почела у 11. а завршена у 14. веку. У објави, вероватно како се не би уносила непотребна пометња у ово “откриће”, нема, наравно ни слова како се овде у ствари ради о испосници Светог Петра Коришког, односно  о манастиру Кабаш, да се постојања пећинске цркве Светог Петра Коришког помиње  још у време краља Милутина као и у повељи краља Душана од 9. маја 1343. године. Поред овог, пропуштено је да се објави да су фебруара 2021. године четворица Албанаца са територије Косова и Метохије ухваћени у крађи археолошких остатака ове цркве.

Писци нове, паралелне историје Албанаца на Косову имају веома занимљива открића и када је манастир Дечани у питању. За задужбину краља Стефана Уроша Дечанског пишу да су је подигли први хришћани Балкана. Помињу се ту, наравно, Албанци као и да се у јужном делу цркве налази натпис “албанског архитекте Дон Витака који је градио цркву”. Наводи се још да су “имања манастира припадала племену Гаши”.

И док су открића паралелне албанске историје о томе како су Немањићи у ствари потомци албанске фамилије Нимани, како је Карађорђе чистокрвни Албанац, како је Милош Обилић био у ствари “албански витез”, како је амблем двоглавог орла на светом трону у манастиру Дечани “јасно обележје Албаније”,  постала класици ове науке, нека новија истраживања указују на још невероватније детаље.

Тако се  у једном научном раду који је објавила албанска штампа тврди поред осталог да “територија данашњег Косова није била епицентар активности изградње српских цркава у доба Немањића”.

“Колевка српских цркава и манастира током две или три генерације владавине Немањића, налазила на српским територијама, а не унутар Kосова“, пренео је својевремено лист “Коха”.

Историчар са Косова и Метохије Бедри Мухадри пише даље у тексту у “Кохи” да су “у време Немањића, власт и Српска православна црква узурпирале многе католичке цркве”.

“Средњовековне православне цркве, које се на Kосову налазе данас (Грачаница код Приштине, Љевишка у Призрену, Пећка патријаршија и црква Девич у Дреници), нису доказ српске културе, јер су изграђене пре њиховог доласка на ове просторе, а цркву из Дечана пројектовао је и надгледао спровођење пројекта албански католички свештеник Фра Вита Kући (Kуqи) из Kотора“, стоји у овим открићима, пренела је “Коха”.

Мухадри наводи и да је манастир Грачаница, “према историјским изворима и археолошким налазима током 1957, 1963. и 1964. године”, “базилика изграђена између 6. и 11. века, као да и је  ова “базилика била средиште епископије Улпиана Дардана”.

“Познато је да је краљ Милутин 1307. године присвојио катедралну цркву Свете Петке (Срби је зову Богородица Љевишка) у Призрену у којој је било седиште Призренске епископије. Црква Свете Петке саграђена је на храму из римског периода и базилике из 5. – 6. века. Ту је било седиште призренског епископа које датира још од 1019. године”, пише поред осталог Мухадри.

“Порука је јасна. СПЦ треба да се исели са Косова и Метохије са својим монаштвом и народом и ‘ослободи’ своје вековне светиње које треба да постану албански споменици”, били су приморани из Епархије рашко-призренске да одговоре Мухадрију.

И, можда би сва ова “открића”, нове косовске историографије, а наведена су само она најзанимљивија и свакако најважнија, остала локалног карактера да се није укључио међународни фактор у виду пре свега  западних амбасадора у Приштини.

Тако је пре четири године, тадашњи премијер привремених институција у Приштини Рамуш Харадинај на сва звона објавио да ће Немачка финансирати “пројекат важан за косовску културу и историју” – обнову цркве Светог Николе у Новом Брду, која је, по Харадинајевом мишљењу – “римокатоличка”. За очекивати је да су се Немци, пре него што  су донели одлуку о финансирању пројекта, уверили на основу историјских извора, међународних или ‘новокосовских’ да се ради о “римокатоличкој цркви”, како је то Харадинај тада потенцирао. Те 2019. године, на рушевинама ове цркве подигнута је застава тзв. Косова, а у Новом Брду мису су служили призренско-приштински бискуп Доде Ђерђи као и надбискуп барски у пензији Зеф Гаши.

У контексту међународне подршке ‘новокосовској’ историографији ваља напоменути да је пре само неколико дана, немачки амбасадор  у Приштини Јорн Роде, вероватно као велики поштоваоци савремене косовске историографије и њених открића, за Дечане рекао да је то “косовски манастир”. Роде је претходно учествовао у измештању споменика српским војницима из Првог светског рата на приштинском православном гробљу. Вероватно је и то урађено на основу непобитних историјских чињеница. Немачки амбасадор изоставио је, међутим, да јавности пренесе да је са колегама био у манастиру ограђеном бодљикавом жицом који годинама чувају италијански војници.

Пада међутим у очи, да аутори савремене, паралелне албанске историографије, уз сва ова просто бриљантна открића, упорно избегавају да одговоре на тек једно важно питање – ако су српски манастири на Космету албанско наслеђе, ако су албански, њихови, католички, латински, зашто их онда тако  упорно нападају, руше, скрнаве, минирају…

Нешто се у свему овоме дебело не слаже.