АКТУЕЛНО:

Бојан Чича нови управник Фондације Данило Киш из Суботице

Нови управник Фондације Данило Киш у Суботици је историчар Бојан Чича. У циљу унапређења културног живота младих и даљег развијања интеркултуралности и мултикултуралности Град Суботица 2005. године оснива Фондацију за омладинску културу и стваралаштво Фокус, која од јануара 2012. мијења назив у Фондација Данило Киш.

Бојан је рођен у Суботици 10. марта 1996. године. Завршио је ОШ Соња Маринковић и Гимназију Светозар Марковић у Суботици, као и Филофофски факултет одсјек историја Универзитета у Новом Саду. Сада је на мастер студијама из историје на Филозофском факултету и на мастеру безбједности у Београду.

За историју је како каже заинтересован од малих ногу. Прво је изучавао породичну историју и иако рођен у Србији, добро зна шта је сналазило његове претке у неким прошлим турбулентним временима.

– Породица Чича води поријекло са Кордуна, али их је пут нанио у Источну Славонију колонизацијом послије Првог свјетског рата. Ту су живјели до 1941. када бјеже за Шабац, јер су мог прадједу убиле усташе, никада нису сазнали гдје је закопан. Тако да је мој дјед доживио као дијете да га усташе 1941. године тјерају са огњишта, а то исто му се догодило и 1991. године.

Послије Другог свјетског рата 1945. године Бојанов дјед вратио се на спаљено и девастирано огњиште, знао је ко је то урадио, знао је да су му прве комшије пропагирале усташтво и Анту Павелића, знао је људе који су му одвели оца и убили га.

– Због тадашње политике нове комунистичке Југославије, због братства и јединства није се смјело ништа откривати. Мој дјед је живио са том тајном.

Са жаљењем говори како наше младе генерације немају представу шта се нашим прецима догађало у прошлости, што је веома трагично.

– Морамо да његујемо колективну свијест о страдању српског народа, и да пренесемо на млађе. Ми Срби смо народ који често оно што није опростио заборавио је. Нико не потенцира мржњу, али истина мора да се говори, да нам се не би поновило. Стално нам пребацују тај великосрпски хегемонизам, иако они мрзе све што је српско.

Наводећи примјер Новака Ђоковића, који је свjетски број један у тенису, који пропагира здрав живот, хуманиста је, и поред тога што је освојио Вимблдон и показао се као велики господин,  спортиста и филантроп – ипак мана је то што је Србин.

– Дошли смо у ситуацију да људи априори се односе према Србима са неким анимозитетом. Ми Срби смо створили национални идентитет у раном средњем вијеку, међутим доласком Турака изгубили смо државу, али нисмо изгубили идентитет, правно-политичко наслијеђе и положај кроз историју. Тај положај је сачувала православна црква и морамо бити свјесни тога да је црква одиграла значајну улогу у историји. У 20. вијеку су Срби доживјели два свјетска рата у Првом смо изгубили трећину становништва око 1.250.000 у Другом 1.750.000 страдалих од тога у Јасеновцу око 800.000 те бројке се минимализују и желе да се смање.

Све то је потакло Чичу да оснује Историјски клуб и у оквиру Фондације. Поред књижевног клуба, Киш тетара и Ликовне радионице.

– Желим да приближим историју ученицима, студентима, у сарадњи са њиховим професорима. Да покажемо да историја није сувопаран предмет, већ разумијевање чињеница из прошлости и повезивање тих дешавања.  Такође радује ме одлука врха државе да уџбенике за предмете од националног значаја историју, географију и српски језик, саставља држава, односно државне институције.

Сада је посвећен раду са младима, науци и култури, а не тако давно све је водило ка томе да Бојан буде професионални фудбалер. Тренирао је фудбал у суботичком Спартаку и био репрезентативац Србије. Тако да је демантовао предрасуде да спорт и наука не могу заједно.

– Прошао сам све млађе селекције репрезентације Србије, био у селекцији Вељка Пауновића, такође сам био и у селекцији Ивана Томића. Поносно сам на репрезентативним утакмицама бранио грб наше земље са саиграчима од којих су сада многи прослављени спортисти.

Међутим, живот зна да буде непредвидив, тако се и Чича нашао на прекретници када га је у спортској каријери омела повреда.

– Питање је било да ли ћу наставити да се бавим спортом или уписати неки факултет. С обзиром да сам волио историју од основне школе, завршио сам Филозофски факултет у Новом Саду, одсјек историја, и наставио са школовањем. Уписао сам мастер историја у Новом Саду и мастер безбедности у Београду. Од априла мјесеца ове године налазим се на мјесту руководиоца Фондације Данило Киш у Суботици.

С обзиром да је Фондација намијењена прије свега младима, питали смо Чичу колико су млади задовољни животом у Суботици.

– Нажалост тренд је да млади одлазе из Суботице, па и цијеле Србије, зато се сви морамо трудити да могу да нађу посао, да оснују породице не плашећи се за егзистенцију. Увијек се сјетим Алексе Шантића и његових стихова: Остајте овдје! Сунце туђег неба/ Неће вас гријат ко што ово грије;/ Грки су тамо залогаји хлеба/ Гдје свога нема и гдје брата није.

– Корона је допринијела да су финансије у сваком друштвеном аспекту и дјеловању свима данас проблем  и да су значајна финансијска средства преусмерена на побјеђивање короне, али и поред короне која нас је све омела  успјели смо да урадимо значајне ствари за наше младе суграђане и за наш град и надамо се да ћемо дочекати крај ове свјетске пошасти и вратити се неком нормалном раду, животу и приближавању једни другима. Превише смо се отуђили, вријеме је да се сабирамо и зближавамо и међусобно помажемо.

Текст и фото: Драгана Бокун

Коментари
  • Danilo Kiš, o nacionalizmu: „Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se „izrazi“, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.“

    уторак, 10. мај 2022.

Напишите коментар