Бојана Вучић – Тамо гдје осташе буре
На Савском тргу у Београду 22. маја одржана је промоција књиге пјесама Тамо гдје осташе буре Бојане Вучић. Бојана је дијете из колоне, односно рођена је на Кордуну у Војнићу. Дубоко повезана са завичајем, у њеним стиховима наилазимо на живописне слике Кордуна и Кордунаша и на осјећања која изазивају у њој.
Рецензент и лектор проф. Мирјана Радошевић наглашава да је снага писане ријечи Богом дата, не може се научити бити пјесник.
– Бојана нам је показала како се може бити тамо и овдје, како се може имати неколико кућа и много успомена, али само једна душа која плаћа велику цијену томе свему.
Главна порука ове збирке је како се мора остати човјек, колико год живот суров био.
– Иако веома млада успјела је снагом своје ријечи дотаћи времена некад, тај ход по брдима драгим, ући у сваки поток, рјечицу и луг,ући у гмајину и косу, ићи стазама драгих гора и дирати камење дјетињства.
Бојана Вучић је нагласила да је сва своја осјећања уткала у своје стихове.
– Збирка је инспирисана и срећом и тугом, животом тамо и овдје… Ја сам и тамо и овдје, више сам овдје. На Кордуну сам била дијете окружено љубављу и само добрим. Овдје сам жена која је створила породицу. Али вјечито ће остати бура испод церића која ће се јављати с времена на вријеме.
– Постоји једна ријечца ој, коју користимо и када пјевамо и када плачемо, ми смо ојкани. Па ћу своје излагање завршити стихом: Ој Кордуну у срцу те носим, ој Србијо тобом се поносим.
Никола Мрдак је читао своје афоризме, дјевојчица Нина Рађеновић је говорила стихове пјесме Ђед Мићо.
Модератор промоције био је Милош Крњета. На промоцији су била три доктора наука, професора Београдског универзитета који су били одушевљени снагом, вољом и културом Кордунаша, како нам је рекла Бојана Вучић, да поред свих недаћа прикажу свој Кордун како доликује, академски.
Издавачи су: Завичајни клуб Кордунаша и Удружење бораца Кордуна.
Књигу можете поручити на број телефона 065 883 4488 и мејл bojanavucic82@gmail.com
Нешто о писцу:
Бојана Вучић (Кекић) је рођена у Карловцу 27. 10. 1982. До тринаесте године је живјела у Војнићу, а након Олује долази са породицом у Београд. У Београду је завршила основну, средњу школу и студије. Удата је и мајка два дјечака.
Текст и фото: Драгана Бокун
Граничар
Граничар нема груде родне,
Судбину такву ни не слути,
Док сања мирис њиве плодне,
Давно су пред њи дугачки пути…
Док тражи парче слободног неба,
мислећи да се за себе бори,
За кору туђег крвавог хљеба,
Туђину неком пуни су двори…
Жутуљу шкрту нејач му оре,
И млада жена, већ крвавих леђа,
Док крвљу чува туђинске дворе,
С гмајине њиве, миче се међа.
А хтио је само грумен који,
обиљежје испод дрвеног коца,
крстачу славне дане што броји,
И своје име крај имена оца…
Никада неће на исту груду,
Отац и синн и унук лећи,
Граничар своју проклиње судбу,
Путеве многе још мора прећи.
Коњи врани
Кад би могло вратити се вријеме,
Они срећни и безбрижни дани,
Вихор гриве да одагна бреме,
По ливади јуре коњи врани…
Коњ врани , станите лагано,
Да вас гледам, нако, од милине,
Не журите, не ћерајте вријеме,
Не тргајте узда од силине…
Коњи врани, сретосте ли ђеда,
Да л’ вас горе тимари и рани,
Ко што давно ви чувасте њега,
Док дукате троши у кавани…
кад је ђедо свој на своме био,
Кад поћера свог најбољег ата,
Све биртије зором затворио,
У ћемеру док има дукта…
Коњи врани, станите лагано,
Да вас гледам, нако, од милине,
Ко да видим ђеда са ћемером,
Како трга узде од силине…
