Вуковарчанину Зорану Богнару уручена престижна награда „Милан Ракић“

Данас је у Београду, у Удружењу књижевника Србије, Зорану Богнару уручена престижна награда “Милан Ракић” за књигу песама “Србијо, могу ли да будем твој син” (Балкански књижевни гласник, 2019)… У оквиру овог свечаног церемонијала Зоран Богнар је прочитао беседу примерену овом тренутку: “Потпуно је специфична појава Милан Ракић (1876-1938) на мапи српске литературе, који је са свега педесетак написаних песама подељених у три песничке књиге (1903, 1912. и 1924. године) оставио толики неизбрисив траг и утицај… и то не само на будуће генерације, већ и на своје савременике. Можда, у прилог горе наведеног понајбоље говори овај извод из текста бескомпромисног Јована Скерлића: “Ако се игде може рећи да каквоћа надокнађава количину, то је случај код господина Ракића. Из његове три збирке изашла је цела песничка школа, а једна песма из његове књиге вреди колико целе збирке песника који стихове сипају као из рукава. Када је почео певати господин Милан Ракић – једини од песника свога времена који није претрпео утицај Војислава Илића – имао је своју одређену физиономију, и у српску поезију уносио је нешто ново, и више. Данас, у доба пуне своје зрелости, пошто је средио свој унутрашњи живот, довршен човек, као духовно развијен и скроз самосталан песник, он даје своју пуну меру. И та мера је врло висока. Ми смо у нашој поезији имали толико непамети, толико су нам дојадили празноглави и незналачки “генији”, да нам је добро дошао песник који је паметан човек, човек ведре главе, јакога духа и отмене душе, Европљанин, западњак и интелетуалац” (објавјено у “Српском књижевном гласнику”, 1912, књ. XXVIII, стр. 703-707)…

 

У прилог ових Скерлићевих речи није на одмет рећи да је Милан Ракић рођен у Београду, у грађанској интелектуалној породици; да је и његов отац, Димитрије Мита Ракић, такође био књижевник (али и преводилац, економиста, чак и министар финансија, 1888. Године); да је његова мајка Ана била кћерка Милана Ђ. Милићевића, који је такође био књижевник и члан Српског ученог друштва… Своје образовање Милан Ракић започео је у Београду, где је завршавио основну школу и гимназију, а Правни факултет завршавио је у Паризу. По повратку у земљу, овај велики српски песник се оженио и ступио у дипломатску службу (као што је то био случај и са Јованом Дучићем, Ивом Андрићем и Растком Петровићем). Дипломатија је Ракића одвела у велике европске метрополе, попут Букурешта, Стокхолма, Софије, Рима, Скадра, Копенхагена. Учествовао је у Првом балканском рату, у којем је био у чети војводе Вука. Током Првог светског рата, Милана Ракића затичемо као саветника посланства у Букурешту, да би пред крај рата своју дипломатску службу обављао у Копенхагену. Милан Ракић ће за дописног члана Српске краљевске академије бити изабран 1922. године, док ће редовни члан постати 12 година касније, 1934. године.

Ипак, Милан Ракић нас превасходно занима као песник модерне који је оставио немерљив траг у српској књижевности. Уз српске књижевнике Јована Дучића и Алексу Шантића, представља једног од најзначајнијих песника овог периода, који су у дотадашњи српски песнички израз донели нове теме, мотиве и модерну версификацију. Слично песницима тога времена, своје прве песме објављивао је у „Српском књижевном гласнику”, и то, под псеудонимом „З”. Иако је његово песништво већ тада и међу критичарима и међу читаоцима препознато као врхунско, Ракића ипак одликује скромност и не нарочита жеља за славом и хвалоспевима… Његово стваралаштво значајно је како због свога садржаја, тако и због формалних решења – он је достојни представник београдског стила. Усавршивши једананестерац, успео је да у француским узорима нађе инспирацију, но, он их није епигонски опонашао, већ је створио аутентичан, ритмички и мелодијски, до савршенства, прилагођен стил у којем сва лепота и природност као и слојевитост српског језика долазе до изражаја.

Његова поезија се, иако дубоко рефлексивна, у једном моменту стереотипно представљала као љубавна. Због песама попут „Чежње” или „Љубавне песме” и остатак његовог песништва знао је да се гледа кроз призму такве поезије, иако је своје највише домете Ракић успео остварити превасходно кроз рефлексивну поезију. Његове песме, међу којима су „Искрена песма”, „Очајна песма”, „Долап”, „Мисао”, „У квргама”, доказују да је Ракић ипак много више од песника нежних речи. Он је кроз своју поезију доносио потпуну искреност, желео је да кроз љубав, како емотивну тако и чулну, осети да је жив, да траје, да се препусти тренутку, јер, по његовом вјерују, старење и свест о времену доносе свест и о властитој пролазности. На такав начин, Ракић се супростављао друштвеним нормама које ограничавају човекову праву природу. У „Долапу” је најдрастичније и најрадикалније устао против друштвеног угњетавања, налазећи да човек спас и мир може наћи само у гробу. Неретко је Ракић песимистично описивао живот и људско трајање. О томе сведочи и песма „Мисао”, која посведочује борбу човека са самим собом, са оним ирационалним делом људског бића који се активира онда када смо сами. Но, као и већина песника тога времена, његов тон, нарочито при крају живота, није остао крајње песимистичан: и он је осећао присуство оностраног, што препознајемо у његовој песми „Јасика”, коју пише пред смрт. Поред рефлексивне и љубавне, Ракић је писао и родољубиву поезију. Песме попут „Симониде”, „Јефимије”, „На Газиместану”, „Наслеђа” кроз врло отмен, одмерен, племенит израз показују Ракићеву оданост и поштовање према српској културној традицији и историји, коју су нам преци оставили. И ако бисмо овде требало да донесемо закључак, сложили бисмо се да управо те три одреднице (љубавна, рефлексивна и родољубива версификација) и чине основне постулате и циљеве његове целокупне поезије…