Миленко ЗАИЛАЦ: СЛАВОНСКА РАПСОДИЈА
(Славица ГАРОЊА, Шапати Мале Влашке. Нови Сад, Прометеј, 2022)
Романескна трилогија о западнославонским Србима је написана! Књижевно-уметнички запис Славице Гароње о српском народу у Славонији и његовом аркадијском завичају испричан кроз хронику породице и села расељеног још послије оног рата чине дјела Повратак у Аркадију (2014), Парусија, гласови испод папрати (2018) сада се заокружује објављеним трећи дијелом, романом Шапати Мале Влашке (2022). Сјећање на готово обезљуђени завичај западнославонских Срба нашло je уточиште у овом врхунском књижевном трокњижју и постало доступно сваком добронамјерном читаоцу, али и књижевном истраживачу (због лингвистичких, дијалекатских записа и рјечника)
Три дана проведена у Аркадији (2003), дванаест година након егзодуса српског народа Западне Славоније, у једно позно и зрело лето, када су сва путовања већ одавно била завршена, трансформисала су сјећања и дуго прикупљане записе и фотографије на ниво умјетничке инспирације што је изњедрило ово изузетно књижевно-умјетничко дјело. Посјећујући своју баку Марију и родбину у Славонији још од дјетињства, Славица Гароња је ослушкивала шумове далеких времена, фотографисала и записивала свједочења и чињенице током студентских дана, а и годинама касније, све до 1991. Давно је чула и записала пророчке ријечи (изречене прије онога рата) да неће бити никога у том крају, да неће нико наслиједити ни штап… Све то је након егзодуса српског народа са крајишких простора добило нове димензије: велики простори су опустјели јер су готово остали без Срба. Тако је витални, културни, народни потенцијал кључан за очување народног идентитета остао без носиоца стваралачке енергије и друштвеног ангажовања, па су преостали само ријетки записи и сјећања на исконску духовност српског народа простора некадашње Мале Влашке од велике вриједности. Управо је кроз умјетничку сублимацију ауторка дала нови потенцијал историјском вредновању и сјећању на народ коме су ратови били временски оријентири, а који је вјетровима вијан сада расељен широм свијета.
У прва два романа Славице Гароње (Повратак у Аркадију и Парусија) у узбудљивој комбинацији лирске нарације са специфичним народнојезичким (дијалекатским) дијалозима и описима препознати су већ у стручној књижевној и лингвистичкој јавности као јединствени украси, што је резултирало већим бројем књижевних награда.
У овом, трећем роману Шапати Мале Влашке су такви лексички записи чешћи, као и богати фолклорни елементи народних умотворина и вишевјековних таложених животних мудрости. Анђелко Анушић је та казивања у Предговору овом роману назвао „бајаличким шапутањима за Малу Влашку“. Због тога је ова књига велики, својеврсни лексички појмовник, којим се на најискренији начин илуструје духовност сада расељеног народа, који је бивствовао и опстајао на тим просторима стољећима, под непријатељским притисцима наметнутих господара, туђих вера и царевина.
Овај роман чине три веће цјелине: Воћинска рапсодија, Мала Влашка, Последње дописивање, као и Епилог или препознавања, а роман заокружују и два Бакина рјечника са ријечима непоменутим у претходном тексту. Воћинска рапсодија је поглавље о кући у коју улази први пут након 12 година, гдје јој се, ходајући по њеним собама, враћају сјећања на њене укућане, а нарочито Баку и њене приче и ријечи изречене у њима, у којима је сачувано много древне мудрости о минулом животу: не само савременом, већ оном, давном: о кући, кафи, милошти, прању веша, злу и добру, новцу, сиромаштву, мувама, друштвеним односима, оговарању, гостима, свирању, псовкама, унукином писању, времену, бајањима, старости, Богу, дјетињству, судбини, животу, смрти, болести, гријеху (гриј), Партији, цркви… У другом дијелу (Мала Влашка) су причања о бакиним родитељима, интересантним људима и рођацима, хајдуцима, успону на Каменград на Папуку, портретима жена Мале Влашке (баке Јеке, баб-Петре), специфичних по својем карактеру, али и заједничкој, трагичној судбини још из Другог светског рата….Све је заокружено напуштањем куће, некадашњим уточиштем и нараторке, овог пута заувијек. Посљедње дописивање чини живот и разговори Баке и Унуке, настали током Бакиног избјеглиштва, о горким и ведрим часовима, у којима се ипак надвијала сјенка смрти и пораза… Ипак, прозраци оптимизма и буђења новог живота, јављају се са лирском секвенцом о случајно пронађеној слици Луга у Аркадији (у најновијем рату посеченог!), као и новорођеној дјеци, у чијем дјетињству нараторка препознаје сопствено дјетињство, али и Бакине речи. Другим ријечима, живот се наставља, као неуништиво чудо. Шапати Мале Влашке су права рапсодија народног говора и мудрости које је ауторка, као путујући антички рапсод, записивала, обликовала и спасила од заборава – овим романом их пренијела свим добронамјерним људима које краси емпатија према било чијим страдањима.
Ова трилогија је најљепше уздарје доброћудном и слободољубивом славонском народу, породици и опустјелом завичају, Србима Мале Влашке који су стољећима бивствовали на вјетрометинама историје, али и својој Баки Марији, жени необичне моралне крепости, снаге и доброте, архетипском извору исконских народних знања, традиције и сјећања на догађаје које је унука – Славица Гароња претворила у ово значајно и велико умјетничко дјело. Међу малобројним умјетничким дјелима која се баве животом Срба у Западној Славонији, Шапати Мале Влашке заузимају специфично и значајно мјесто, јер у њему излазе на видјело и многе староставне животне мудрости и аутентичне умотворине, говор и рјечник тог народа, а који је до сада готово незапажени и незаписан.
