БОРИСЛАВ СТОЈИСАВЉЕВИЋ: Од колонизације до короне

75. година постојања Банатског Великог Села

Прије тачно 75 година, или тачније од 1945. до текуће 2020. године настало је и постоји наше село, звано Банатско Велико Село.

Досељавањем послије Другог свјетског рата, 1945. године долази до стварања „нашег“ села.

Иако прије нас су ту постојала 3 села, свима знана по називима данашњих реона (Шарловин, Хуберт и Солтур) долази до спајања сва три реона и село добија 1945. године назив Велико Село, а 1947. Банатско Велико Село.

На сјеверу Србије у Банату,уУз саму границу са Румунијом, насељено прије колонизације са Французима и Нијемцима који су се након Другог свјетског рата одселили, изузев пар њемачких породица које су остале и живјеле до краја живота са нашим мјештанима.

Доласком са простора Босанске Крајине и то углавном из Босанског Петровца и Дрвара, село добија своју бројчаност и самим тим почиње ширење и изградња која траје до дана данашњег.

Пуно је анегдота и прича из тог времена. Књиге би могле да се напишу. Од самог навикавања и доласка из брдских и планинских предјела у војвођанске равничарске, па до самог живота без основних елементарних ствари које данас има свака кућа.

Рад и воља у то доба је оно што је чинило да се село развија и расте. Готово свака кућа је имала по минимум двоје, троје дјеце, а живјело се од основних ствари за прехрану. Хлеб, млијеко, земља што роди и рад што одгоји и прехрани.

За многе данашње генерације, нешто што је сад незамисливо…

Доласком тих неких 30 година од доба колонизације, све се некако брзо ширило и развијало не само код нас, него у цијелој бившој СФРЈ. Ницале су фабрике, многи људи су радили, а самим тим се и село градило.

Добили смо прву, а послије и другу нову школу… земљорадничку задругу, забавиште, амбуланту, пошту, продавнице, библиотеку, биоскоп… и много тога још.

Како многи старији кажу, једно тешко, али лијепо доба. Гдје су сви били подједнаки а и безбрижнији…

Све се орило од пјесме и игре. Посебан вид дружења и окупљања мјештана, свакако су били КУД Марија Бурсаћ , ФК Козара и Ловачко удружење Велебит.

Малтене да не постоји ни један мештанин ко се није нашао у једној од ове три ствари.

Свакако и незаборавна Удружења жена, куглашки клуб, извиђачи, омладински покрет, ДВД и удружење пензионера… рок и фолк бендови и групе…

У свим тим сферама постојао је неко ко је остављао траг у том времену, тако и дан данас се могу чути приче о најбољим фудбалерима, најљепшим гласовима културно-умјетничког друштва, најбољем старом рокеру или најбољем хармоникашу… најбољем борцу из рата и највећем хероју… највећем кафанском боему или најстрожем директору или наставнику из школе.

Неизбрисив траг једног времена који ће се памтити и највише причама преносити са кољена на кољено.

Врхунац процвата село добија највише од 80-их година. Поред већ изграђеног мотела, фудбалског стадиона, задруге, фарме, силоса… добијамо и наш прелијепи базен у времену када многи градови у бившој СФРЈ га нису имали. Нешто што нам је и дан данас свакако највриједније и једно од свијетлих тачака у селу, као и наш рибњак Лагуна који је настао у задњих петнаестак година.

Изградња новог пута који нас повезује директно са Кикиндом и гдје више наши мјештани не морају да иду за град преко сусједних села.

Све је било у пуном развоју лијепо и бајно до почетка 90-их година.

Доживљавамо и преживљавамо све оно што је погодило нашу стару државу гдје смо годинама гледали оно најгоре што може да се дешава. Ратови и распад СФРЈ…

Пуно немилих сцена гдје су нам чланови породица одлазили тамо одакле нисмо знали да ли ће се икад вратити. Опет масован долазак нашег народа из крајева одакле су долазили наши преци, али овај пут не колонизацијом, него прогоном са свог огњишта са простора Босанске и Српске Крајине.

Готово да ниједна кућа није имала неког свог, а да није осјетио те страхоте и страдања.

Само ко је морао да оде са свог огњишта овај пут није добио назив колониста, него избјеглица.

У једном периоду препун наш ватрогасни дом избјеглица и прогнаних. Немила слика једног ружног времена која нас је пратила неколико година гдје смо гледали патњу нашег народа у периоду од 1991. до 1995. године.

Уз све то, огромне економске кризе. Инфлације, несташице и борба за сутра.

Када се све мало стишало и када смо дошли мало себи, ту је и луда 1999. година.

Период који данашње генерације многе памте. Даноноћне сирене као знак опасности из ваздуха. Надлетање НАТО авиона на нашем небу и бомбардовање наше земље и убијање нашег недужног народа. Уништавање свега оног што су генерације стварале и градиле.

Поновне мобилизације по нашем селу ратних резервиста и војно способне омладине.

Живот са стрепњом да ли ће се дочекати сутра, као и брига за онима који су имали неког свог војника или полицајца, брата, друга, кума… који је проводио дане у рововима на новом Косовском боју и одбрани своје Србије.

Некако…у то вријеме и ко поред страха, осјетила се и највећа приврженост наших мјештана.

И мимо свега и даље су се окупљали и дружили. Бринули и мислили једни о другима.

Прођоше и те године, а живот као живот иде даље…

Једино што је видно и осјетно послије свега тога је постепен одлазак из нашег мјеста и пад наталитета у истом. По неким статистикама становништво је преполовљено у односу на вријеме када је било најбројније ’80-их година, а доста њих се води у селу, али не живе у њему, него су привремено разбацани по цијелој земљи и свијету трагајући за бољим животом или својим судбоносним одласком из разних животних разлога.

Мимо љетњег периода када базен ради, када је љетњи школски распуст, сезона годишњих одмора и дани села, готово да се у вечерњим сатима неће наћи нико на улицама села. Места окупљања је јако мало. То се деси обично викендом ако се игра фудбалска утакмица или ако неко удружење има неко окупљање.

Некадашњих кафића више нема. Остала су још два угоститељска локала и то у Шарловину кафана Ловац и Солтуру Код Ћосе некадашњег, а сада у власништву другог газде. Нажалост данашња омладина не зна шта је у селу имати кафић, биоскоп, омладинску дискотеку и играти стони тенис и куглати у мотелу.

Неки кажу да је КОРОНА код нас почела још давно због све мањег броја народа, уличне пустоши и све мањег окупљања преосталих. Како год, али она је нешто што нам квари и оно мало што смо имали.

Придржавали се правила или не, сматрали да је измишљотина или не… сви смо очевидци цијеле ситуације у свијету и борићемо се против свега зарад очувања свих нас и наших ближњих.

Ту се повремено врзмају у колонама и шетају неке нове избјеглице и људи друге нације и вјере. Не као наше избкеглице што су биле, породице обавијене тугом и болом, него углавном млади момци година као што су некад наши момци у војску ишли. Називају их Мигранти. Са времена на вријеме у етапама их има, па их нема. Нека буду какви су били до сад јер смо свјесни донекле и њихове муке и сами знамо како је кад мораш отићи или побјећи из свога завичаја. Нека не дирају наше и продуже својим путем, а срце нас Крајишника је увијек било велико и сваком ће пружити руку и дати задњи залогај из уста ако треба да човјек преживи без обзира које је вјере и националности.

Гледамо у будућност и да ће доћи неке љепше ствари. Ускоро добијамо крстове на нашем прелијепом Храму Светог Василија Острошког којеи годинама градимо.

Вјера и нада је једино што нас подстиче за живот за даље. Да савладамо нове препреке и тешкоће и боримо се за боље сутра.

Ми Крајишници не би били ми када се не би похвалили и добром ракијом, а сада имамо најбољу на свијету из чувене дестилерије ХУБЕРТ, а ту је нова РАЈСКА ракија која добија све похвале .

Постојимо и даље и још увијек се рађају и ничу нови племенити и добри људи, успјешни у свим сферама живота као и што нас је од постојања било.

Његујемо традицију и обичаје нашег народа уз КУД  Крајишки вишебој и једног од најбољих гајдаша на свијету.

Ликовна колонија Дзев је ту да осликава године иза нас и у цијелости имамо и те како чиме да се поносимо, колико год да нас је остало.

А да нам све буде слађе, задужено је и Удружење пчелара Матица које је све веће и све више мјештана се бави пчеларством и производњом меда.

Једна веза остаје нераскидива за све нас који смо живјели овдје, који живе и који су преминули овдје и они који ће сутра можда отићи одавде.

Пруга која нас је довела овдје, постоји и дан данас. Нека увијек остане вечна спојница са многим станицама која ће спајати све нас. И наше претке и будуће потомке!

Живи били ма гдје били драги Великоселци и подсјећамо вас све да је у ово доба године пуних 75 година од кад постојимо!

Борислав Стојисављевић