АКТУЕЛНО:

Јован Рашковић (анти) политичар

Др Јован Рашковић (1929-1992), академик САНУ, преминуо је 28. јула 1992. у Београду. Он је до краја осамдесетих 20. вијека био познато име али искључиво у медицинским круговима, чувени шибенски неуропсихијатар међународне репутације, уважаван и као мислилац на позицијама хришћанског поимања човјека. У политичком животу СР Хрватске, нешто мање и тадашње СР Србије, сматран је дисидентом, али и српским националистом. Од краја осамдестих до преране смрти, готово дневно је био присутан на јавној политичкој сцени (честа ТВ и радио гостовања у Загребу, Љубљани, Београду) којом су тада доминирали неуспешни покушаји демократизације друштва у СФРЈ.

Када се у СР Хрватској, 1990. године, успоставља вишепартијски систем, Рашковић даје допринос тиме што је написао програм Српске демократске странке (СДС) и то на најширим демократским начелима (сада, посебно у хрватској јавности преовлађујуће је другачије тумачење). СДС је под његовим вођством, основан 17. фебруара 1990. у Книну, граду у којем је Рашковић рођен 61 годину раније. Та странка је основана на скупу одржаном под отвореним небом. Она никад није превасла у политичку партију, о(п)стајала је искључиво као политички покрет.

Нови хрватски лидер Фрањо Туђман није одговарао на Рашковићеве миротворачке иницијативе. Рашковић је све чинио да се са Загребом успостави дијалог, свјестан да се шири радикализам и међу Србима у Хрватској, који се, дотад као популизам испољавао у самој Србији гдје је доминирала нова политичка „звијезда“ Слободана Милошевића.

Рашковић се више пута састајао са Туђманом, посебно откад је Туђман постао први предсједник Републике Хрватске (сепартистички чин по гледању српске стране, демократски по поимању хрватске). У околностима када је оружје звекетом почело надгорњавати све остало, масама окупљеним у Петрињи и у Книну, Рашковић је поручио да их жели водити у миру а не у рат и да за рат требају наћи неког другог вођу.

Туђман је, најзад, одговорио „фонограмом“ (прислушкивање међусобног разговора, кривотворење и такво публиковање, без Рашковићевог знања). Срачунати циљ је био да Срби потпуно маргинализују Рашковића, да тиме Хрватска остане без саговорика у мировном дијалогу са Книном како би у његово име преговарао искључиво Милошевић. У томе се успјело на најгрубљи начин, Рашковић је напустио Крајину али не и Крајишнике. Постао је избјеглица у Београду.

Негдје у то вријема, средином 1992, Рашковића је оптужио Војни суд у Сплиту, и он је умро пола мјесеца послије сазнања из медија о тој оптужници. Сплитска оптужница га је теретила да је „подстицао и организовао делатности усмерене на угрожавање територијалне укупности Републике Хрватске“.

О Рашковићу је написано неколико књига, али се и даље мало зна о његовим политичким ставовима, заправо о његовом политичком визионарству. Он је ако не једини српски политичар који је схватао да је срушен Берлински зид, оно један од ријетких. То је био сукоб визионара и (дневне) политике, стога је Рашковић постао „антиполитичар“

Преузето са: banija.rs

Нема коментара

Напишите коментар