Кордунаши положили вијенце палим земљацима августа 1995. године

Чланови УО Завичајног клуба Кордунаша и Удружења бораца Кордуна скупили су се тужним поводом да обиљеже одлазак Кордунаша са Кордуна, односно 10. август. Страдалима су запалили свијеће у Цркви Светих Ћирила и Методија у Бусијама, а вијенце су положили на споменик испред Храма, посвећен страдалима у ратовима деведесетих. Одржан је и састанак у ресторану Топлице, када су евоциране успомене на тешке дане августа 1995.

Вијенце су положили трагично страдалим Кордунашима који су мучки побијени на путу од Кордуна, преко Жировца, Босне, до Србије и онима који су страдалли ишавши од Топуског, преко Славонског Брода ка Батровцима.

Милорад Шкргић је прочитао кратак реферат:

– 04.08. непријатељ почиње у раним јутарњим часовима да дејствује масовним и непрекидним артиљеријским ударима и то првенствено по цивилном становништву, по селима и насељима. Користе беспилотне летјелице, специјалним средствима ометају мреже радио релејних веза, софистицираним системима врше обмањивање становништва, представљају се као радио станица Глас Петрове горе и користе друга неконвенционална средства, према инструкцијама америчких пензионисаних генерала. И кад је дошло оно што нико није мислио да бити може, једино снаге 11. бригаде нису одступиле ни корака.

Кажу: „Чувај се пријатеља, непријатеља се већ чуваш”. Пријатељ далеко од ока и од срца, а Бог високо, говорили су наши тих тешких августовских дана. Код кућа нејач под артиљеријском канонадом. Цијена превелика.

Непоколебљива и истрајна 11. бригада,  заједно са полицијом и заосталим јединицама 21. корпуса,  остадоше у окружењу хрватских усташких снага. Од Плашчанске долине па све до Глинске стране креће се непрегледна колона цивилног становништва, нијеми путници скамењеног лица. У Топуском, срцу нашег Кордуна, скупило се у збјег више десетина хиљада цивила и војника. Мук, нема ријечи.

Војно, полицијско и цивилно руководство води  дуге и тешке преговоре са противничком страном. Позиву за останак од стране хрватског стожера нико не вјерује. Захваљујући истрајности нашег руководства –Тоше Пајића, Чеде Булата, Драгана Ковачића, Слободана Бобе Благојевића и Ђуре Шкаљца постигнут је споразум да се омогући пролаз према Србији преко Сиска и даље ауто-путем свима који то желе. Из Топуског креће тужна колона библијских размјера. И киша пада.

У ресторану Топлице први се обратио Ђуро Шкаљац, те је позвао све присуте да прије свега страдалима одају пошту минутом ћутања. Затим је дао ријеч Слободану Благојевићу који је био преговарач  уочи 8. и 9. августа 1995. у просторијама УНПРОФР-а.

Слободан Благојевић: Поносан сам на наше јединство

Благојевић је навео да је данас и тужан и поносан. Тужан због невиних жртава рата, и што са њима нису данас Драган, Чедо, Пекан, Лупа и многи наши саборци и пријатељи.

– Понос сам што смо за све четири године рата у РСК били најорганизованија регија у војном, полицијском и цивилно аспекту. Поносан сам на наше јединство које смо спроводили кроз Координационо тијело за Кордун, што је дошло до изражаја у Топуском 1995. године – рекао је Благојевић и додао да и послије када су дошли у Србију Коордунаши су вриједно радили, стицали, зидали куће и подизали добру и васпитану дјецу.

Никола Радовић: Конци су вучени из Београда

Начелник штаба 11. бригаде Никола Радовић наводи да када се сада осврне на дешавања 1995. године долази до закључка да се то све припремало, а конци су углавном вучени из Београда.

– Себи замјерам што нисам покренуо неку иницијативу заједно са милицијом и дијелом официра из Корпуса да добијемо бар информацију шта нам се спрема, када већ нисмо имали снаге да направимо преврат.

Радовић подсјећа на чињеницу да су добили наређење да се у случају повлачења, Кордун повлачи на Косово, општина Војнић у Вучитрн, а општина Крњак у сусједну општину до Вучитрна.

Божо Бјелић: Одбити преговоре значило је издати себи смртну пресуду

Пуковник у пензији Божо Бјелић командант у 19. Пјешадијској бригади мишљења је да су најтежи задатак извршили, спасили животе народа Кордуна.

– Данас се борба мора наставити другим средствима и методама. Морамо се супротставити неким новокомпонованим стручњацима и истраживачима, аналитичарима и писцима који желе Топуско приказати у неком другом свијетлу, то најчешће нема везе са истином. Говорити о Топуском могу само они који су прошли тај пакао.

Бјелић је навео неколико теорија шта је требало да се уради и шта се заправо догађало, да се није требало преговарати у Топуском, све је било унапријед договорено и да је Туђман на Брионима наредио коридор за излазак народа.

– Одбити преговоре значило је издати себи смртну пресуду. Имали смо толико разума и храбрости да то урадимо. Доносили смо заједничке одлуке, једногласно – војска, полиција и органи власти. Споразум са Хрватима су потписала тројица људи, одлуку су донијели сви заједно.

Бјелић је најавио књигу о Вргинмосту која иде у штампу, ове недјеље. У књизи су садржани историјски подаци, али и савремана збивања на пет поглавља и 848 страна.  У књизи су текстови 23 аутора, описано је око 180 личности из општине Вргинмост.

Тошо Пајић: Били смо препутени сами себи

Шеф преговарачког тима у Топуском Тошо Пајић се такође осврнуо на јединство

– Изашли смо без жртава, захваљујући јединству. Да се Банија дуже држала, могао би и Кордун дуже да се брани, али повлачењем хрватских снага након пада Далмације и Лике и пребацивањем истих према Кордуну и Банији само би било питање дана када би пали Банија и Кордун уз велике жртве.

Банија се повукла већ у субоу на недјељу, без да о томе обавијести команду 21. Кордунашког корпуса, одлазак Баније довело је Кордунаше у окружење хрватских снага 5. Корпуса.

– Било је јасно да се Србија неће укључити у рат. Да нам помоћ не може стићи из правца Републике Српске јер је био пао Двор на Уни, а цеста од Топуског до Двора пуна избјеглица. Да нагласим, да је било јасно да и политичко-војно руководство Републике Српске није имало у плану да помогне Реублици Српској Крајини, исти је случај и код напада на Западну Славонију. Напротив, контролисали су и претресали сваки улазак у Двор, из Двора у Нови Град као и из правца из кога су долазили Далматинци и Личани што је на једном и другом правцу успорило евакуацију народа из РСК  и омогућило Хрватима да нам нанесу још веће жртве.

Било им је јасно да им помоћ ни са једне стране неће стићи и нашли су се у ситуацији да се сами сналазе како умију.

– Преостали су нам само преговори које је започео покојни генерал Миле Новаковић и ја. И ту смо у самом почетку постигли договор о прекиду ватре са Хрватима. По његовом одласку формиран је тим за преговоре у којем су учествовали покојни Чедо Булат, командант 21. Корпуса, покојни потпуковник Драган Ковачић командант 11. Бригаде, Ђуро Шкаљац секретар СУП-а, Слободан Благојевић предсједник општине и ја као шеф тима, а у то вријеме министар унутрашњих послова РСК.

Са хрватске стране шеф преговарачког тима био је покојни генерал Стипетић и по ријечима Пајића, Хрвати су били у далеко бољој позицији јер су иза себе имали подршку Међународне заједнице, Кордун им је био задња фаза до ослобођења, а Срби нису имали шта да понуде у преговорима.

– Били смо децидни да уколико дође до напада употријебићемо сва расположива средства, у том случају би дошло до непотребних жртава са једне и друге стране.Мислим да је Стипетић успио да наговори Шушка, који би нас најрадије све побио, да се избјегну непотребне жртве са њихове стране и да је ситуација у Топуском под великом медијском лупом и надзором међународних посриједника.

Доласком Кордунаша у Србију по ријечима Тоше Пајића, високи официри из РСК преговоре су сматрали издајом и покушали да окриве потписнике споразума и кривично их гоне, али су на крају ипак одустали од тога.

Мирко Радаковић: Преговарачки тим је спасио кордунашки народ

Мирко Радаковић се захвалио Тоши Пајићу што му је помогао да промовише књигу на Сајму књига,  Деца у логорима Независне Државе Хрватске.

– Нисам био у Топуском и вашу голготу проживљавао, а мислим да је то највећа кордунашка голгота. Био сам на неким другим рутама. Када сам дошао у Мартин Брод, почели су ме разоружавати приданици милиције РС, захваљујући својој скромној сналажљивости и ароганцији растерао сам ту команду и убрзао пролазак народа преко Уне. Као војник који је завршио школу за то, дивим се потезима групе која је спасила кордунашки народ.

Поклонио је књигу  Василија Крестић Проблеми духовног јединства српског народа Ђури Шкаљцу и маску који су израдили поводом помена на Банстолу који су дали за  страдале Крајишнике. Поводом 25 година од пада РСК ће имати и научни скуп, када ће бити приказан и документарни филм, који ће бити у духу емисије Саве Смољановиа посвећене Олуји.

Зоран Пекеч резгнирано говори о хрватској пропаганди и лажима, те о њиховим тврдњама како су спектакуларно побједили у Олуји, док се Срби нису јаче борили да би се сазнала истина.

Милица Дотлић је поручила да се клања свима онима који су пролазили кроз страшну голготу у Топуском и да је поносна на свој народ и што сједи сада са њима.

Бојана Вучић је прочитала своје стихове, који јој служе као емотивно пражњење изазвано страхотама из рата. Њена пјесма Избјеглице коју је прочитала најавила је као опомену.

– Ми смо као биљке исшчупане из свог природног станишта, и умјесто да једни друге заливамо и помажемо ми се нажалост и помало газимо и не дозвољавамо оним другима да успију баш најбоље. Вољела бих да ова пјесма на бар два човјека остави утисак да буду бољи и бићу задовољна.

Слободан Шарац: Крајишници морају да се удруже

Слободан Шарац се вратио у деведесете жељећи да направи резиме дешавања који су довели до несрећног исхода – Олује. Када је 1990. године ХДЗ дошао на власт, Срби су гласали за Рачана.

– 1991. почиње зло, оснива се СДС, Срби већином у етнички чистим подручјима гласају за СДС. Долази до размимоилажења између мишљења Бабића и Мартића, када Бабић побјеђује унједљиво 1993. на изборима. Слободан Милошевић командује и побјеђује Милан Мартић, а на крају Милошевић издаје и Мартића.

Шарац замјера Крајишницима што су одустали од рјешавања глобалних проблема Срба, задовољавајући се рјешевањем својим приватних егзистенцијалних проблема.

– Мислим да у будућности Срби Крајишници неће моћи ништа своје да ријеше ако се не удруже. Срби Крајишници су по Србији направили градове, сјете нас се мјесец дана пред изборе, па нам саграде уличицу или пјешачки прелаз.

Због великог интересовања у плану је да ЗКК у наредном периоду изда и друго издање књиге Кордун у рату 1990–1995, јер се прво издање врло брзо продало.

Текст и фото: Драгана Бокун