Крв на лишћу – Петрова Гора (прољеће 1942. године)

На данашњи дан 14.05.1942 године пробијен је усташки обруч на Петровој гори. Тиме је сломљена дуга офензива која је уствари почела још у децембру 1941. године и након кратког затишја трајала цијели март, април и половину маја. Главнина партизанских снага се извукла и тиме спријечила уништење, али су зато велику цијену платили цивили, нејач…дјеца и жене.

Пјесма дјевојчице Љиљане Нунић у завршном стиху говори о том прољећу на Петровој гори:

Шума питома и дивља у исто вријеме,
И само од смрти скрива,
И само у смрт шаље.

Ова поносна шума и цијели Кордун ће га посебно памтити. Као и сваки рођени Кордунаш везан сам за ову свету гору. Кад год ми се пружи прилика волим отићи у Петрову гору, наћи свога мира у њедрима мајчице наше. Накупим кестени, гљиварим, напијем се хладне планинске воде, ослушкујем жубор петровачких бистрих потока…

Познам је доста добро, али увијек откријем нешто што до тада нисам видио. Шушти буково лишће под ногама. Спуштам се низ Мали Велебит, послије пређем на ту по злу чувену Барин косу. Идем низ поток према Муљави и у јарку уз саму цесту што води према Петровцу наилазим на мали споменик сестрама Љубичић, петогодишњој Славки и трогодишњој Марији. По презименима су поријеклом са вргинмошћанске опћине, можда из села Брњавац. Страдале су задњег мартовског дана тога несретног прољећа 1942. године….


* * *
 

Више о том прољећу рећи ће вам текстови:

Хисторијски водич “Петрова гора”, аутор мр. Миле Дакића:
– Прољеће у Петровој гори и њеној околици 1942. године бијаше тешко. Никада толико крви, суза, хајки на људе. То крваво ратно прољеће одузе на хиљаде живота, а хиљадама људи који га преживјеше уткало је у психу тешке успомене, изорало доживотне бразде сјећања.

Доба далеког и крвавог ратног прољећа открива готово немогућа људска отуђења, бијег разума у давно пређена анимална пространства бесмисла и подсвјести. У том времену је испољена биједа могућег нечовјечног понашања звјери у људском облику.
О томе свједоче многа стратишта по селима и шумама кордунашким, безбројне црне мараме, јаме и муке невидјене. Само за 90 дана тог ратног прољећа 1942. године, у селима опћине Војнић и Вргинмост усмрћено је 3.454 становника…

“Кордунски реквијем”, аутор др. Светозар Ливада
– Сваки дан на Кордуну је сахрањивано 55 људи од окупације до устанка, а од устанка до краја рата сваки дан је закопавано 27 цивила и 4 борца. Укупно је Кордун имао око 30 хиљада жртава. Од укупно пугинуле дјеце за вријеме рата у Хрватској преко 41% била су дјеца са Кордуна. Точније 6608 малих невиних живота послали су зликовци у смрт …

* * *

Боже…што ли памте и чега су се све нагледала ова букова стабла, док је петровачке потоке мутила крв ?! Ако вас пут икад нанесе покрај овог малог споменика оставите на њему два каменчића из потока, два кестена, два цвјетића шумска, зимзелен…било што…два листа букова…..двије дивље купине.

ДОК БУДЕМО ПАМТИЛИ ДОТЛЕ ЋЕМО ПОСТОЈАТИ !!!

 

Вест преузета са: banija.rs

Нема коментара

Напишите коментар