Модрино Село некад и сада

У састав општине Кистање убраја се четрнаест насељених места. Једно од њих је Модрино Село, место у којем се број сталних становника током године може на прсте избројати. Демографска слика не оставља много простора за ведрије прогнозе његовог опстанка и живота у будућности.

Закуцала је зима и на врата Далмације. Кишовити и хладни дани у куће су увукли и оно мало преосталог становништва у Модрином Селу, па је на пустим улицама готово незамисливо срести живо чељаде. На пољу које Модрино Село одваја од главне саобраћајнице ка Кистањама не чују се трактори у зимским орањима, нити се виде пастири који, чак и у ово суморно и кишовито време, излазе да нахране своје благо. Уместо њих, крдо распуштених говеда господари пустим пољем као да су пространства која несметано газе ничија, или свачија.

Слика је то коју, готово свакодневно, непомирљиво гледа Сретко Жежељ, један од најмлађих Срба повратника у Модрином Селу. У потрази за људима са којима бисмо могли прозборити коју живу реч, да од њих чујемо како се данас живи у овом крају Сретко је једини којег затичемо како, ослоњен на капију своје куће, посматра у шта се претвара село у којем је рођен, одрастао, и које се поново вратио са жељом да ту и остари. Колико је у Модрином Селу сталних житеља, Сретко са лакоћом може набројати.

-У овом доњем делу села имамо око шездесет кућа, док у горњем још имамо Црнобрње, Кресовиће и Деспоте. У Деспотима више не живи нико, у Кресовићима је њих четворо, два пара супружника. Што се тиче становника у горњем селу то је све. У доњем селу сада нас је између дванаест и четрнаест. Ево недавно је један комшија, Вејновић, имао инфаркт па су га одвезли у Србију. Кад погледате да је, не тако давно, у шездесетак кућа било најмање по троје или четворо укућана, јасно вам је да се то више не може ни поредити са оним некада – казује Сретко.

Некада је ово било живописно село, посебно осамдесетих година када је већина становника била запослена у оближњим Кистањама. Тада се радило и градило, куће су биле пуне деце, а сада више нема ко ни да одржава оно што је из тог времена остало.

– Осамдесетих година овај крај је коначно почео да живи једним мирним и пристојним животом. Већина људи из села посао су нашли у „Јадрану“ који се отворио у Кистањама, затим у „Твику“, док је један део путовао и до Книна. Посао је нудио сигурност, сигуран материјални приход и могућност да се гради, улаже у домаћинство. У том периоду већином су сви почели зидати нове куће. Народ се женио, удавао, деца су се рађала, и то је један од најбољих показатеља живота и атмосфере која је владала тих година – присећа се наш саговорник.

Сретко нас је провео и кроз остатак свог, у ове дане, већином пустог села. Старе камене куће, окућнице, камени прагови које у данашње време механизације не би било тако једноставно довести и у темеље узидати, нове вишеспратнице тек поникле уз њих осамдесетих и деведесетих година, сведок су живота, снаге али и бројности становништва Модриног Села до пре тридесет година. Иако су од центра Кистања удаљени свега десетак километара, у својим засеоцима су, тих предратних година, имали чак четири трговине.

-Биле су две трговине у Колунџићима, по једна у Новаковићима и Вејновићима. Све смо ми ту могли купити што нам је требало, почевши од хране, одеће, обуће, гума за возила, пољопривредне опреме, семена, па све до трактора. Било је и новца, а све што фали ту ти је пред вратима – описује нам Сретко.

Имали питку воду коју неки ни данас немају

И није то био највећи досег тог времена. Имали су становници Модриног Села у то доба и оно што још многа села далматинског залеђа немају чак ни у 21. веку, а то је основни предуслов за живот, питку воду.

-Одмах почетком осамдесетих година решавао се проблем питке воде. До тада смо сви имали бунаре, из којих се кишница користила за потребе домаћинства, док се стока појила већином на локвама. Осамдесет и друге године сва села у окружењу су имала решено питање водоснабдевања, Биовичино Село, Колашац, Нунић и Модрино. То је било велико олакшање за све, јер нисмо више имали страха од летњег периода када би бунари и локве углавном пресушили. Несташица воде до тада је била велики проблем, јер препиљкају се резерве лети, па мораш и на леђима вући за домаћинство, за благо, док баште ниси ни имао чим залити. Сада бар око тога не морамо бринути, да је не знам колика суша ми воде имамо изобиља – прича нам Сретко, присећајући се и свог детињства када су овдашњи људи, а посебно жене, у дрвеним вучијама на леђима воду носиле и по неколико километара. Онај ко је то искуство у животу имао, нарочито је свестан значаја и драгоцености питке воде у селима.

Модрино Село некада и сада тешко је, па чак и немогуће, поредити. Шездесетих година овде је живело више од пет стотина људи, док је три деценије касније, почетком деведесетих, та бројка показивала нешто више од три стотине становника. Нове три деценије довеле су до тога да данас, по званичним подацима Државног завода за статистику, у Модрином Селу живи свега двадесет и троје људи у седамнаест домова. Но ни ти подаци више се не могу узети као валидни, узевши у обзир старосну доб и рапидно умирање повратничке популације. И ту се враћамо опет на почетак, реалној слици и неизвесним прогнозама за будућност села у долазећим деценијама.

-У првим годинама након рата, када се можда и највећи број људи вратио, овде је било око четрдесет сталних мештана. Били су то углавном брачни парови у неким средњим или већ старијим годинама животне доби. Како је одмицало време, људи су се разболевали и умирали. Чим се догоди ситуација да се упокоји једно од супружника, ово друго не би више могло остајати само, па су се многи одселили деци. И сада кад погледате, од нас мало што нас је остало, већином су то самци, најчешће по једно чељаде живи у кући – појашњава нам Сретко, наводећи разлоге због којих се и сам вратио.

Нигде није лепше него код куће

Сретко је један од последњих повратника у Модрином Селу. Животне околности, али и срце, биле су пресудне у одлуци у повратку, иако му ни супруга ни деца свој живот не виде у пустом селу.

– Док су родитељи били живи, они су били овде, а ја са породицом у Србији. Након очеве смрти, када је мајка остала сама, дошао сам да њој мало олакшам. Пре четрнаест година посадио сам око две стотине садница маслина, па се наставио и њима бавити. Супруга и ћерка су остале у Србији. Направили смо кућу на Алтини. Син је са својом породицом наставио живот у Бечу. Мајка се после упокојила, жена неће овде, и тако сам и ја остао сам у кући. Супруга би да ја дођем тамо, али шта ћу ја „горе“ у овим годинама, да идем на грађевину радити?! Овде сам остварио пензију, имам нешто земље, потицаја на земљу и тако, може се. Другачије је ипак овде – прича нам Сретко, додајући да је, уз оправдане разлоге које сам наводи, и срце ту одиграло пресудну улогу јер, без обзира на све, нигде није лепше него у својој кући, у свом селу, баш тамо где си рођен и поникао.

Лети је слика Модриног Села ипак нешто ведрија него у ове зимске дане, када се барем на кратко, поново врате некадашњи мештани или њихови потомци. Куће су углавном обновљене, мада има и оних који због нерешених имовинско правних односа нису обухваћени процесом државне обнове.

-Долази омладина да обиђе своје. Они којима су куће обновљене увек нешто ураде, дограде, или макар очисте около да не зараста у коров. Долазе и моји свако лето, ту проводе празнике. Нема куће тада у коју неко не дође, па увече седе тамо на том камену на сред села, преле до касно како ми то кажемо. Добро је и док је тако. Јер они који на време нису стигли решити папире, нису обновили куће, сада то све теже могу направити. Обнове више нема, а улагати овде много новца није баш ни лако ни свима могуће, и ти људи онда и немају где доћи – каже Сретко.

А „кад мачке нема, мишеви коло воде“, каже она народна. Таква је ситуација и у Модрином Селу. Када људи нема, стока из околних села влада њиховим имањима, прави штету на засадима маслина, у пољима и виноградима. Са тим се, каже нам Сретко, овако малобројни и углавном времешни, нису у стању сами борити, макар да заштите само своју наслеђену имовину.

-Долазе краве чак из Медвиђе, руше зидове, праве штету по виноградима, поломише саднице воћки, улазе и у дворишта и у куће. Звали смо и општину, и полицију, пријављивали у жупанију, али нико ништа. Или нам кажу да није у њиховој надлежности, или да оградимо своје да стока не улази. Па ко може све оградити? Не можеш ни жито посејати, ни детелину, ништа, све уништише. Мени су и маслине поломиле. У виноград дођем, а оно у девет редова, девет крава пасе. И не можеш ништа. Није стока крива, већ људи, а немоћан си да се заштитиш – разочаран је Сретко због туђег немара, јавашлука и штете која се и селу и људима готово свакодневно наноси.

И то је само још један од разлога зашто ни сам више не види неку перспективнију ни светлију будућност Модриног Села у будућности, иако је и даље истрајан у одлуци да одавде више нигде не одлази. Шта би времена пред нама могла донети, незахвално је неизвесно прогнозирати. Сведоци томе биће неке нове генерације на којима је задатак да све ово ипак не препусте забораву, ни своје куће, имања, стабла маслина, лимуна и мандарина, смокава, чак и јапанских јабука које красе готово свако двориште Модриног Села и које упркос зими, бури и мразевима, свему одолевају и опстају, још увек чекајући на људе који ће о њима бринути, и њихов повратак.

Аутор: Васка Радуловић

Извор: срби.HR