На вјечни починак испраћен Драган Дивјак (1948–2023)

ОДЛАЗАК БОРЦА ЗА ПОВРАТАК И БОЉЕ УСЛОВЕ ЖИВОТА СРБА У ФЕДЕРАЦИЈИ БиХ

 

На гробљу Орловача у Београду 28. октобра сахрањен је Драган Дивјак, дугогодишњи предсједник Кровне организације Удружења Срба из општина Босанске Крајине у Федерацији БиХ  Београд и Удружења Сана Грмеч, као и Савеза резервних војних старјешина Вождовац. Дивјак је преминуо 25. октобра у Београду, а сахрани и комеморацији присуствовали су осим породице и родбине, бројни пријатељи, колеге, сарадници и земљаци човјека који је важио за борца за повраћај услова бољег живота људи из свог родног краја, и читаве Крајине. 

На комеморацији су говорили Зоран Јовановић испред Савеза организација резервних војних старјешина Србије, Београда и општине Вождовац и Никола Вукобрат земљак из Крајине, а стихове посвећене Драгану Дивјаку читала је Марина Протић.

Зоран Јовановић на почетку је невео биографске податке о  Дивјаку који је рођен 1.5.1948. у селу Скуцани Вакуф општина Сански мост у Босанској Крајини, простору који је изродио многе знамените људе.

„Човјеку рођеном на међународни празник рада изгледа да животни пут предодређује да својим радом, знањем и способностима активно, прогресивно и мотивишуће, не штедећи себе, утиче на окружење и резултате постиже у било којој дјелатности и активности да се ради. После завршене основне и средње школе и одслуженог војног рока у школи резервних официра Драган се као млад човјек доселио у Београд гдје се 70-их година запослио у великом систему Пољопривредног комбината Београд. Обављао је руководеће дужности у комерцијалном сектору као и организационим јединицама пољопривредне производње ПКБ-а“, навео је Јовановић који се са Дивјаком упознао још 80-их година у Ковилову током извршења активности обуке Одреда територијалне одбране ПКБ-а у коме је Драган био на једној од командирских дужности.

„Током 90-их одазвао се позиву родног краја за одбрану отаџбине и борби српског народа  за слободу током оружане побуне и насилне сецесије БиХ од СФРЈ ангажовањем у војсци Републике Српске. По окончању рата није заборавио родни крај, него је тамо отпочео сопстевени посао у области комерцијале. Укључио се у организоване активности обнове Републике Српске. С обзиром да је по окончању рата општина Сански Мост остала у Федерацији БиХ Дејтонским споразумом, посебно се ангажовао кроз рад у Удружењима крајишника у Београду на организацији повратка присилно  расељених Срба и материјалне помоћи око обнове ратом уништених стамбених објеката и инфраструктуре. Био је изабран за предсједника 9 српских општина и представника српског народа у органима Федерације БиХ”, подсјетио је његов саборац Зоран Јовановић додајући да је Дивјаку додјељено више признања организације резервних војних старјешина Републике Србије и Републике Српске.

“Био је ангажован на задацима и током 1999. године који су били додјељени организацији резервних војних старјешина Србије. Сјећаћемо се Драгана као доброг друга и колеге, лепих дружења када се знало и запјевати, посебно Крајишке ојкаче гдје је Драган предњачио. Велики Србин и Крајишник био је наш Драган”, са сјетом је закључио Јовановић изразивши најдубље саучешће породици.

Својим говором од Дивјака се опростио и његов земљак Никола Вукобрат који је на почетку нагласио да је Драган био неуморни радник. 

,,Драган је био грмечко дијете, којем је Грмеч дао живот, којем је Грмеч дао дух поноса, поштења, правде, љубави према родној груди и људима… Драганов родни Грмеч и сва западна Крајина потпали су под Федерацију БиХ после рата. Људи су расељени. Покошени су и покупљени попут траве на ливади. Трава се, међутим, опоравља и поново расте. А шта је са људима? Један од прегалаца који су жељели, смогли снаге и уложили велики труд да се успомена на нашу Крајину сачува, да се не посјеку коријени, већ да, попут траве опстану и обнове све што се може обновити и сачувати, јесте Драган.

Сваким даном био је свједок како нестају и блиједе сјећања и на Грмечку кориду, на Шушњар, Корчаницу, др Младена Стојановића, слапове Уне, Леденицу, Голуба Бабића, Гаврила Принципа, сакралне објекте и мјеста страдања нашег народа током овог и оног рата. Везе са прошлошћу се кидају. С великом љубављу Драган покушава да обнавља везе, обилази, организује сусрете, дружења, подиже нова и обнавља стара обиљежја, буди заспале и позива на активност”, казао је Вукобрат.

,,Када на табли напишете ријеч ЧОВЈЕК, и узмете мокру спужву и обришете ту ријеч – ње више нема. Али човјек, жив човјек, није ријеч на табли. И када премине он не нестане. Он оставља траг. У име тог трага данас ћемо рећи посљедње збогом и хвала!”, поручио је Вукобрат. 

Драган Дивјак био је и дугогодишњи сарадник “Српског кола”, а овом приликом и редакција је одала почаст покојном колеги и пријатељу.

Иза себе, Дивјак је оставио супругу, две кћерке и унука. 

Стихови Марине Протић дирнули су све присутне: 

Српском сину

Дао је цјелог себе, и више, за живота,

Бринуо о српском народу босанског плота,

За правду се борио, важна му је била,

Република Српска, ко мајка му мила!

Држао је ко мало воде на длану,

Ћере му, Драгану и Тању ,

Због унука Луке је био поносни дјед,

Увјек се трудио срце да му преда!

Ни његова Вера није остала имуна на њега, 

Загрљај чврсти упутила му је после свега,

Јер ипак је Драганче једна особа јединствена,

За то му не треба потврда писмена!

Фалиће много, и овдје и у родном крају,

Јер такви као он никада се не предају,

Урадио је све што је могао, кад је требало и да се гине,

А сад, збогом пријатељу, збогом српски сине!

 

новинар ,,Српског кола”

Весна Пешић