Немамо право на заборав – 28 година од Олује
У организацији Удружења породица несталих и погинулих лица Суза данас, 5. 8. одржан је помен за страдале у злочиначкој акцији Олуја у Цркви Светог Марка. Након помена положени су вијенци и цвијеће у Ташмајданском парку на Споменик погинулима у ратовима деведесетих. У Олуји је протјерано око 250.000 Срба, погинуло или нестало око 2.000, а њихова имена су читана приликом полагања вијенаца и цвијећа.
Помен је служио епископ ремезијански Стефан који је рекао да је српски народ често страдао.
– И сам сам био избјеглица, и у рату губио ближње. Све је то наша судбина и васкрсење. Оно што можемо да учинимо за све страдале и прогнане у ратовима је да их помињемо и не дозволимо да се заборави њихова жртва. Борба за мир и јачање једниства показаће да жртве нашег народа нису биле узалудне.
Еписком Стефан напомиње да данашња и јучерашња молитва са Патријархом и званичницима Србије и Републике Српске била би узалудна да нема небеског покровитеља.
Предсједница Удружења породица несталих и погинулих Суза Драгана Ђукић наводи да нажалост у односу на прошлу годину не могу се похвалити помаком у процесу ексхумација и идентификација.
– Прије се може рећи да је процес у застоју. У региону су различити погледи на дешавања деведесетих који утичу на неспремност за суочавање са прошлошћу што не доприноси помирењу, а посебно бржем рјешавању проблема несталих лица. У Хрватској се слави такозвана побједа поводом протјеривања више од 250.000 Крајишника са огњишта гдје су вијековима живјели. Ми тугујемо.
Ђукићева наглашава да је процес ексхумације и идентификације од стране Хрватске отпочетка био успорен. То питање је политизовано и све је мање резултата и поред тога што су породице све учиниле што је до њих, пријавиле нестанак, дале крв за ДНК анализу…
– Остаје им само да чекају, а питају се докле? Хрватска је и даље једина земља у региону која има позната регистрована гробна мјеста, која не спори и питамо се да ли ће и када доћи на ред скривене локације, и како да вјерујемо да се оне рјешавају, када се не рјешавају познате, регистроване од стране Хашког трибунала.
Предсједник Удружења Банијаца, потомака и пријатеља Баније Мирослав Ковјанић положио је вијенац заједно са Маром Путник чланицом женске пјевачке групе.
Вијенац је положио и Петар Шаула, предсједник Завичајног удружења Кордунаша који је навео како му на данашњи дан навиру сјећања на тај тужни август 1995.
– Тешко је препричати шта се тих дана дешавало некоме ко то није преживио. Протјерани смо наших вјековних огњишта. Сјећања навиру од прве борбене линије, колоне, па све до сусрета са породицом након неколико дана у Србији.
Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта је рекао да се у Хрватској и БиХ славе ратни злочинци и одају почасти бошњачким и хрватским жртвама, док се српске жртве омаловажавају.
– Нема правде за српске жртве и зато је веома важно што Србија и Република Српска заједно на државном нивоу обиљежавају дан сјећања на страдање и прогон српског народа са подручја Републике Српске Крајине, али и са подручја читаве Хрватске и Босне и Херцеговине – казао је он.
Чланови породица несталих и прогнаних нису били само данас у Цркви Светог Марка, они су на парастосима и за страдале у злочиначким акцијама Бљесак, Масленица, Миљевачки плато, Медачки џеп… Заједно у болу трагају за истином, и чине све да жртве њихових најмилијих не буду заборављење, којих се српска јавност сјети једва неколико пута годишње.
Тако сваки пут сретнемо и Невенку Добрић чији су син Синиша и свекар Петар страдали у Олуји у мјесту Црвени Бок на Банији.
– Кренули смо око 16.00 часова. Синиша, који је тада имао 12 година је хтио да се вози са мном позади у приколици, али је свекар Петар вјеровао да ће бити сигурнији са њим у тракторској кабини. Кроз село смо прошли безбједно и ушли у шуму, лакнуло ми је јер сам помислила да нисмо више на отвореном. Сјећам се као да је јуче било како нас је познаница колима претекла, тог истог тренутка креће рафална паљба. Када сам подигла главу, угледала сам језиву сцену, жена из аута који нас је заобишао пузи по асфалту, а ја у том тренутку још не знам да су мој син Синиша и свекар Петар у кабини већ мртви.
Теодор и Даница Самарџија страдали су 7. августа у властитој кући у Славском Пољу на Кордуну када су их живе запалили, а њихова ћерка Нада Бодирога још није дочекала да достојно сахрани њихове посмртне остатке.
По свједочењу Миле Ђурића, његовог оца Саву Ђурића су живог бацили у запаљену кућу 5. августа у селу Плавну надомак Книна.
– Тог јутра било је жешће гранатирање села. Дванаест жена сакривало се у подруму наше куће. Мој ћаћа Саво није хтио да иде у подрум, сједио је пред својом радионицом, иначе је био инвалид од дјетињства, није могао добро да се креће па није био војни обвезник. Када су хрватски војници упали у село запалили су горњи спрат куће и радионицу, а ћаћу су ми живог убацили у радионицу и ту га закључали. Могу да замислим у каквим је мукама умирао. Када је цријеп почео падати са куће жене су се уплашиле и изашле напоље из подрума. Дозивале су мог оца, када се пожар смирио покушале су да спасу шта је остало од паљевине и пронашле кости. Било им је јасно да је Сава изгорио. Вадиле су кост по кост свог домаћина и пажљиво умотале у бијело платно, ставиле у папирну кутију и сахраниле поред Цркве Светог Ђорђа – говорио је своју исповијест Миле Ђурић у књизи Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота чији је издавач Удружење Суза.
Цвијеће су положили и представници Комесаријата за избјеглице, Комисије за нестала лица, Коалиције удружења избјеглица у Републици Србији, Удружења 6. личке дивизије, Удружења Задрана у Београду, чланови породица, и други многобројни Крајишници.
Текст и фото: Драгана Бокун
