Непобједиви дух Баније и Кордуна у вријеме коронавируса
Свијетом завладао вирус корона / од Пекинга па све до Лондона / зато свима савјетујем лијепо / мог савјета држите се слијепо / са женом у стану закључајте врата / па се држ‘те старога заната / а што да се ради у пустој самоћи / него дјецу правит по дану и ноћи / послије сваке таме, сунце на видику / корона ће поправит’ демографску слику, прочитао нам је са згужваног папирића што га носи у џепу Ђуро Мартиновић звани Ђоко из Крстиње под Петровом гором. Та је пјесма његов одговор, особни одушак пред глобалном, наглом промјеном свакодневнице коју је проузрочила актуална пандемија услијед ширења корона вируса. Блокада кретања проузрочила је проблеме и становницима овог дијела државе, али су се снашли на разне начине.
– Знате, ми Кордунаши и Банијци увијек би се некако снашли у тешким временима. Све недаће бисмо пребродили, а духом нисмо клонули. Кад би заредали тешки дани, хумор и неке дубоко скривене креативне снаге излазиле би на видјело. Ево, нисам ни знао да умијем писати пјесме, а сад ми стихови долазе сами од себе. Ових дана Цивилна заштита свакодневно даје препоруке о понашању за вријеме пандемије, па нек’ се и моја међу њима нађе. Ја иначе мислим да ово неће дуго трајати, јер видим да најбољи наши и свјетски стручњаци чине све да зауставе заразу; по свој прилици, овдје у Крстињи ће се за Првога маја испећи понеко јање – нада се Ђоко. Тумачи нам како је корона у потпуности промијенила животе овдашњих породица, унаточ томе што имају хране за дуље вријеме. Сада у још мањој мјери напуштају своје куће и окућнице, не надајући се ни случајним посјетитељима и гостима. Чекају само да се стање смири, па да се живот врати у какву-такву ‘нормалу’.
С друге стране Петрове горе, у Балинцу, живи усамљени и болежљиви старац Лазо Војновић, који већ годинама води битку с дивљим свињама, лисицама и јастребовима што опсједају његов кућерак на крају села, тамо гдје завршавају све стазе и путељци прокрчени људским рукама и ногама.
– Питате ме за изолацију и карантену!?! Па ја сам вам, заједно с пар удаљених комшија и цијелим селом, већ двадесет година у изолацији. Није нама требао вирус, одавно смо ми у карантени. Ипак, није ми свеједно што се догађа и што људи по свијету умиру сваки дан. У нашим забаченим и зараслим брдима тај вражји вирус нема никакве шансе. Кажу да у градовима треба бити размак између људи метар-два, а у Балинцу он се ионако мјери километрима. Не бојим се ја, овдје једва преживљавају људи, а камоли тај мали ђавао – каже нам старац који се настоји придржавати правила државног стожера за која дознаје путем радија. Но сваки дан гони овце на испашу и живи као до сада. Свеједно, брине га могућа несташица хране, јер су ради короне и у Балинцу пооштрене мјере: село је тако шест дана било без струје, а то је уништило све његове залихе похрањене у хладњак и замрзивач. Ни мобител није могао напунити, па је био посве одсјечен од свијета. Да отјера страх, самоћу и вепрове, изиђе на двориште па засвира у своју тамбурицу, но ти звуци не допиру ни до првог сусједа, а камоли стожера, Црвенога крижа, цивилне заштите.
На Балтић Брду крај Глине оно мало махом остарјелих сељана дане проводи у кући, уз ТВ и радијске пријемнике. Ђука Балтић сваких пар дана бициклом одлази до Глине у набавку најосновнијег, већ сада оптерећен мишљу што ће бити с малим пољопривредницима кад пандемија буде заустављена.
– Није ми свеједно ради те заразе и ништа ми ту није јасно; кажу да ће требати годину и више да се нађе цјепиво. На ово ће брдо вирус тешко доћи, али се бринем за људе у градовима. Ја ионако углавном никуда не идем, а кад ми се иде, одем дубоко у шуму, међу букве, тамо сам најсигурнији. Што се тиче хране, неко ћу вријеме бити сигуран јер на тавану још висе табле сланине. Све ми се чини да ћемо се сви удебљати, јер мало радимо а пуно спавамо и једемо – каже нам.
У Бовићу, сјеверно од Вргинмоста, Миљенко Копач напокон има више времена за свој хоби, плетење кошара од врбова прућа или кртоле, како их називају Кордунаши. До прве је трговине пет километара, па сваких пар дана пјешачи да надопуни припремљене залихе.
– Кажу да ми старији не би требали излазити ван, али како да набавим храну ако свако мало не бацим пут под ноге? Све је сада ионако још више замрло, па путем никога не сусретнем. Данима на цести нема живе душе и обузме ме страх да ће ме зауставити полиција док сам ходам; али што ћу, морам, па се све надам да ће разумјети. Код куће имам још пар кила брашна и ваљда ћу некако издржати до краја ове пошасти – оптимистичан је Миљенко.
Душанка Момић из Доњег Селишта, која је такођер међу онима који су преко плећа пребацили подоста година, не налази ријечи хвале за активисткиње СНВ-а које су јој прије пар дана доставиле најнужније.
– Е да није тих мојих цура, остадох ја гладна. И без ове короне сам тешко, готово никако, одлазила до Глине у трговину, а сада ми то уопће није могуће. Углавном се придржавам упута које чујем на телевизији, па никуда не излазим. Уторком и петком овуда прође некаква покретна трговина, па купим крух и пар ситница, али и новац копни. Зато ме је јако обрадовао дар СНВ-ових цура. Сва срећа да сам ове године припремила више дрва за зиму, па сам барем с те стране мирна. У кући је топло, гледам телевизију и чекам да прође зараза – сажела нам је своју ситуацију Душанка.
Стање у карловачком Црвеном крижу није добро, казала је за КА-портал његова водитељица Бранка Хастор: недостају им једнократне пластичне рукавице и заштитне маске без којих не могу опслуживати своје кориснике, којих је из дана у дан све више. Ништа боље по том и другим свакодневним питањима није ни у цијелој Карловачкој жупанији. Милан Шупица из Плашког нам каже да у том мјесту нема заражених, али нема ни здравих људи по улицама. Пропуснице за одлазак изван Плашког аутомобилом одобрава опћински штаб цивилне заштите, односно доначелник тог тијела Иван Шего. За пријевоз се људи организирају на добросусједским основама, без обзира на власништво и дотрајалост аутомобила, јер развијеније мреже јавног пријевоза ондје није било ни у ‘преткоронском’ времену.
Ненад Вукадиновић, предсједник МО Јасенак каже да лијечник двапут тједно обилази село и за сада нема већих здравствених проблема. Јасеначки дућани су још увијек пристојно опскрбљени, а људи су припремили и властите залихе. Организираног пријевоза до већих средишта нема, али су бар власници аутомобила напунили бензином резервоаре до врха, јер је најближа црпка удаљена четрдесетак километара.
Душан Жижа из Перјасице каже да у његовом мјесту нема обољелих од Цовида-19; сматра да су томе, као и у осталим руралним подручјима Хрватске, придонијели изолираност мјеста и малобројност становника. Вирус се напросто нема камо ширити, но ако некоме ипак затреба здравствена помоћ, мјештани зову амбуланту у Бариловићу, гдје медицинска сестра прихваћа позиве па тражи оптимално рјешење. Ни ондје нема јавног пријевоза, па се људи у случају веће потребе ослањају једни на друге, а надлежна локална служба издаје потврде за кретање из мјеста у мјесто. Исто тако, направљени су и жупанијском ВСНМ-у достављени пописи старијих особа којима би могла устребати помоћ.
Душан Црнковић из Кључара крај Војнића каже да је корона-застој за њега права робија, јер мора чамити у кући, а посао на земљи чека. Брине га и то што мигрантска рута пролази оближњим рубом Петрове горе. Насрећу, позитивних на вирус још нема, па је и даље могуће из села отићи до Војнића, али полиција не пријечи пут према Вргинмосту и Биљегу. Но прољетни пољопривредни радови углавном су стали, па и они његови везани уз насаде ароније.
– Воћке су све процвјетале, а сада ће их уништити мраз и снијег, па неће бити никаквог урода – каже Црнковић. Јавног пријевоза нема, људи помажу са својим аутима једни другима. Пајо Маринковић, 87-годишњак из истоименог заселка у околици Перјасице, већ десетак година муку мучи с краљешницом, па се креће само уз помоћ штака. Нажалост, за уобичајене бољке и старачке проблеме лијечник се тренутачно не одазива на телефонске позиве, а нитко други га није посјетио или му на други начин понудио помоћ везану уз самоизолацију и пандемију. Никада се није пријавио ни за програм Зажели, па је сада углавном препуштен сам себи. Ипак, тјеши га да у случају пријеке потребе још има ауто, али и комшију удаљеног пар километара који би га њиме био спреман одвести до доктора.
Милосав Куљанин, вијећник ВСНМ-а Карловачке жупаније, живи у Бариловићу и каже да тамошња српска заједница за сада добро подноси ограничења наметнута у борби против ширења корона вируса. Мјесто је мало и компактно, тако да је свима све најнужније надохват руке; обољелих од Цовида-19 још нема, а ни других већих здравствених потешкоћа. Дућани прехрамбених производа пристојно су опскрбљени, а већина мјештана успјела је набавити заштитне маске те спремити залихе хране и хигијенских потрепштина за бар мјесец дана.
– Сви смо на неки начин у карантени, не идемо никамо, евентуално изиђемо из кућа обрезати воћке. Сваки дан идем бициклом по ручак у дом умировљеника, а неколико сам пута био и до карловачког Кауфланда, све са маском на лицу. Обиђу ме и из Црвеног крижа два пута тједно, па донесу што им кажем – рекао нам је Петар Ивковић, дугогодишњи члан карловачког пододбора Просвјете.
– Углавном сам код куће и телефоном настојим обавити све што требам, иако сам пар пута био у трговини и апотеци. Чујем се с пуно пријатеља, доста читам и пишем текстове за будуће састанке чланова Просвјете. Мало и прошећем, али јако пазим на прописану социјалну дистанцу. У случају веће потребе, користим свој ауто – каже Милан Лапчић, предсједник огранка СКД-а у Карловцу.
Да људима тешко пада ограничење кретања, потврђује нам и крњачки начелник Дејан Михајловић.
– Сада ни зима која се вратила не допушта рад на њивама. Људима је досадно бити стално у кући и размишљати о опасностима које носи корона, па се већ примјећује одређена колективна неуроза. Сви смо ми социјална бића, а кретање нам је сада сведено на најмању могућу мјеру. Унаточ свему, пољопривредницима се издају потврде да могу несметано обавити најнужније послове на својим имањима и у опћини Бариловић и у опћини Војнић. Бит ће засигурно одређених кашњења у радовима те дозријевању и испоруци урода, али мислим да се то неће толико негативно одразити на цијело ово нежељено стање – казао нам је он.
Помоћ на подручју Сиска и Сисачко-мославачке жупаније угроженим становницима пружа у око 12 волонтера; од доношења намирница и лијекова до подјеле пакета с намирницама за кућанство.
– Сваког дана нетко нам се нови јави како би у овим тешким временима помагао угроженима. Неки одустају због превентивне изолације, јер су били с потенцијално зараженим лицима па не желе друге излагати ризику од болести. Наша вијећа у Сиску, Суњи, Мајуру, Глини, Костајници, Вргинмосту и Дубици добро су координирана те заједничким снагама одрађујемо све што је на руралним подручјима потребно у овој изванредној ситуацији. Од почетка епидемије, па до краја овог тједна, укупно смо подијелили 130 пакета трајних намирница потребних кућанству да преживи мјесец дана. По пакет је добила свака породица која је изолирана због епидемије односно која нема могућност одласка до трговине. На примјер, у Опћини Мајур, кроз село Средња Меминска покретна трговина не вози често па људи нису у могућности набавити намирнице. Људима помажемо у набавци и достави лијекова за постојеће медицинске терапије. Што се тиче одласка докторима засад су повезани с њима једино телефонски. Такођер, координирамо повезаност и између чланова породица, па повезујемо дјецу из других жупанија која не могу помоћи родитељима. Тако на примјер, лијекове које набаве њихова дјеца преносимо до родитеља на Банији – каже Маријана Ристић, тајница Вијећа српске националне мањине Сисачко-мославачке жупаније. Додаје да су у Вијећу у комуникацији и са Црвеним крижем којег упућују на особе којима је потребна помоћ.
– И у редовној смо телефонској повезаности са грађанима на терену кроз нашу фиксну линију на коју нам се могу обратити: 044/521-098. Барем једно тједно и сами зовемо људе да дознамо што им је потребно и, наравно, да разговарамо са њима ради подршке како се не би осјећали изолирано и усамљено. Лијепа ријеч и брига свакоме од њих пуно значи – истиче Маријана Ристић.
Пишу: Мирна Јасић Гашић; Владимир Јуришић; Милан Цимеша; Портал Новости
Преузето са: Банија онлајн
