Неуништиви Свети Дух Доњег Класнића

Кренете ли цестом из Глине према Двору, до села Доњи Класнић, поглед ће према југозападу пуцати према југозападу, на повелико брдо неколико километара удаљено од цесте; на врху брда, у мутној измаглици праћеној сусњежицом, назријет ћете високи торањ цркве, а та ће вам слика дјеловати нестварно, тајанствено и готово сабласно.

Обилазећи након потреса снијегом завијену Банију, у потрази за становницима забачених заселака до којих можда помоћ још није стигла, нисмо могли одољети да уским путем не скренемо неколико километара узбрдо, до рушевних остатака камене цркве. Свега педесетак метара испод њих, дрвена је кућа испред које стоји човјек и руком показује да му приђемо. Желимо се представити, но тај нас горштак прекида.

– Не говорите ништа, прво уђите у кућу, загријте се уз ватру ракијом и заложите штогод. За разговор увијек има времена – каже репортерима “Портала Новости”.

У нахереном дрвеном кућерку, за који је тешко са сигурношћу знати је ли уопће млађи од оближње црквене рушевине, топло је као у рају: на столу је пладањ с комадима печеног одојка, па наш домаћин, Борис Аџић, одмах прелази на ствар.

– Данас је Мали Божић, важан дан за нас православце. У овим се крајевима одвајкада око тог вјерског празника пекло прасе на ражњу. Како би у кући увијек било пуно и домаћина и гостију, свиња би се брзо појела, за дан или два, али се глава увијек остављала за касније, односно за данашњи благдан. Ви сте једини који сте ме посјетили, па навалите на ову главушу… и живјели ви мени – тумачи човјек традицију изражавајући нам срдачну добродошлицу.

Православни храм Св. Духа подигнут је у Доњем Класнићу још 1873., за Аустро-Угарске, а своједобно је био прави бисер сакралне архитектуре, ремек-дјело ондашњих неимара. Иако је под заштитом државе као споменик нулте категорије, данас је тек обична, заборављена и запостављена руина. Једину какву-такву бригу о њему води први сусјед цркве Аџић, настављајући оно што су прије чинили његов отац, дјед и прадјед из породичног дома у сјени црквеног звоника.

Према свему судећи, та некоћ лијепа богомоља броји своје посљедње дане и то унаточ томе што је своједобно преживјела велику несрећу: запаљена је 1941., но поратне власти ослобођене и ново успостављене социјалистичке заједнице имале су слуха за споменичку баштину и све сакралне објекте, па је и она обновљена. Данас, на територију једне ЕУ-чланице, посве је другачије: жељезни криж на врху звоника напукао је и опасно се нагнуо. Пријети да ће се стропоштати са својих висина сваког тренутка, а то већ из прикрајка мотре тзв. сакупљачи секундарних сировина. Остаци пак камених храмских блокова руне се полако под бременом година, шибани сунцем и вјетром. А онда се ненадано и земља опако затресла.

– Таман сам био уз кућу, испред цркве, кад је загрмјело из дубине: гледам у торањ, а он се њише лијево-десно, по пола метра на сваку страну, док камење пада наоколо. Кад се трешња мало смирила, звоник је остао на свом мјесту, а ја од шока укипљен више од њега, ни помакнути се нисам могао пар тренутака. Сврнух поглед према кући, кад и она стоји гдје је била. Онда сам обишао цркву са свих страна, извана и изнутра: осим попадалог камења и грађевинског материјала, остаде то здање исто, ионако рушевно. Код мене дома слична ствар, по поду разбијени тањури и друго стакло, ормари отворени и помакнути, али кућа стоји цијела. Очито су и њу и цркву градили мајстори свог заната кад су преко њих без већих штета протутњала прво три рата, па сад овај потрес… бит ће да је ово свето мјесто, нема му друге – закључује Аџић.

Одмах након потреса, већ сљедећег дана, нашег су домаћина посјетили волонтери из ХГСС-а, доносећи најнужније намирнице и друге потрепшине да му се нађу за прву руку. Иза њих стигоше статичари: устврдили су да је боравак у кући могућ након санације димњака, но да су Св. Духу потребни озбиљни грађевински захвати како би улазак у храм уопће био препоручљив.

– Рођен сам испод торња ове цркве и ту сам цијели свој живот, дакле пуних шест десетљећа. Храм је на неки начин обиљежио моје дјетињство, а везан је и уз дједове приче о великим народним зборовима око православних благдана, посебно на празник Св. Духа, кад би се пред црквом окупило више стотина особа из Класнића него и околице. Након литургије, скидали би се јањци и одојци с ражња, точила се ракија па вино, а народне пјесме повезивале би људе у коло до дуго у ноћ. Данас је све то некако отужно. На посљедњи народни збор пристигло је једва тридесетак особа, углавном оних који су из овог краја за рата деведесетих побјегли у друге земље, а сада их носталгија тек повремено враћа у завичај. Дођу обићи своје дједовине, али их на повратку умјесто радости обузме туга. Овдашње куће полако гута шума, а пљачкаши су из њих однијели све што иоле вриједи. Чак и храму у којем су им преци налазили утјеху и радост за слава, крштења, вјенчања и посљедњих опроштаја помало долази крај – прича Аџић не скривајући ни своју тугу.

Он овдје у Класнићу сада живи сам: родитељи су умрли, а сплетом околности никад се није оженио. Када је почетком 1995. грунула Олуја, још живу мајку отпремио је за Србију, остајући у кући и селу, па што буде. Није могао замислити да макар привремено оде с мјеста које му је толико прирасло срцу, а није желио напустити ни своју цркву, Свети Дух. Осим мањих неугодности првих мјесеци након Олује за које сам каже да нису вриједне спомена, није имао већих проблема, па се и његова мајка након двије године из Србије вратила у своје село. Пар су година заједно бринули о храму, а онда Борис остаде сам. Па се сада више и не зна тко кога боље чува и пази, Свети Дух њега или он своју цркву.

Извор: Владимир Јуришић; Портал Новости
Нема коментара

Напишите коментар