Промовисана књига Данета Радаковића „Монографија села Јошан“

У Сали ГО Нови Београд 4. јуна одржана је промоција Монографије села Јошан аутора Дане Радаковића. На промоцији су говорили поред аутора и народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, рецензенти др Зоран Бајин и Радослав Вукас. Модератор је новинарка Невенка Стојчевић.

Одломке из књиге је читала Ђурђа Маринковић, а наступала је и пјевачка група Ћиро Личка Калдрма —Дрвар на челу са Жељком Бурсаћем.

„Јошан — то је завичај мојих предака. Завичај нису куће, баште и ливаде, завичај су људи а тамо више нема тих људи”.

Миодраг Линта наводи да му је велика част што присуствује промоцији књиге Данета Радаковића који је уложио велики труд да напише Монографију села Јошан. У Монографији су описана страдања становника села Јошан у Другом свјетском рату и на тај начин је аутор допринио очувању сјећања на српске жртве у Независној Држави Хрватској.

—Држава Србија треба на један системски начин да почне да се бави његовањем културе сјећања на геноцид који је почињен над српским народом у злогласној НДХ, односно да започне борбу за међународно признање геноцида над нашим народом.

Покретање те борбе подразумијева два предуслова, да Скупштина Србије коначно донесе Резолуцију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ и да Скупштина Србије оснује Меморијални центар геноцида над Србима у НДХ. Линта је припремио Приједлог Резолуције и Приједлог Закона о оснивању Меморијалног центра и предао у скупштинску процедуру.

— Важно је донијети Резолуцију како би Србија коначно констатовала да се над српским народом током Другог свјетског рата на подручју данашње Хрватске и БиХ, све до Земуна и Новог Београда, десио дуго планиран, припремљен и почињен геноцид. Том Резолуцијом Србија јасно треба да пошаље поруку да тражи и инсистира суочавање хрватског народа са својом геноцидном прошлошћу, да се обиљеже сва мјеста страдања српског народа, да се тражи ексхумација посмртних остатака убијених Срба гдје год је то могуће, да инсистира на повратку имовине, да се промијени скандалозна поставка у фабрици смрти Јасеновац.

Резолуцијом би се Влада Србије обавезала да дефинише Дан сјећања на српске жртве геноцида у НДХ, Линта је предложио да то буде 10. април, дан када је основана Независна Држава Хрватска.

— Крајње је вријеме да наша држава на подручју Земуна или Новог Београда оснује Меморијални центар који би имао у оквиру своје организације и архив, библиотеку, музеј, научно-истраживачки институт, спомен-обиљежја…

Рецензент Зоран Бајин каже да Монографија представља резултат темељних истраживања историје, географије и етнологије села чија је судбина типична за судбине српског становништва на просторима Лике.

— Средишње мјесто у књизи заузима стравичан покољ који су усташе извршиле у Јошану 27. септембра 1942. године. Обухваћене су све најважније теме које су од значаја за монографију једног мјеста. Пише о засеоцима, архитектури, презименима и надимцима у Јошану, културном насљеђу у села, школству као и народним обичајима попут брака и свадбе, музике, слава…

Историјски дио књиге који обухвата период до Другог свјетског рата написан је прегледно и у општим цртама и на основу доступне литературе. Фокус је углавном на општеисторијској судбини личких Срба, а посебно мјесто припада попису становништва из 1712. године као прворазредном извору за њено изучавање. Дио о Јошанцима у Првом свјетском рату је опширнији, прије свега Радаковић пише о добровољцима у српској војсци и међуратној колонизацији у Војводину.

— Детаљно је описан крвави септембарски покољ. Стравични призори приказани на основу исказа преживјелих и трагова злочина оживаљвају сав његов ужас, али нам га на помало парадоксалан начин приближава него штури списак свих побијених Јошана. Можда је најдирљивија судбина звјерски убијене дјеце. Када прочитамо године њиховог рођења долазимо до сазнања да би они сада били старији људи, али још у снази. Неки од њих би можда данас сједили са нама, што нам говори да тај покољ није далека историја, од њега нас дели једна или двије генерације.

Радаковићева књига је написана занимљивим и једноставним стилом. Упркос личне везаности аутора за завичај видљиво је и његово досљедно настојање да научним темама приступи објективно. Највећа вриједност Монографије се налази у усменим свједочанствима које је аутор знатним дијелом захваљујући непотпуној заоставштини Симе Наранчића Браце које је срећом доспјело у његове руке, забиљежио и тиме сачувао за будуће истраживаче.

Колега са студија, а овом приликом и рецензент Радослав Вукас рекао је да је у том периоду студирања упознао лично Јошан, његова брда и долине и наставио сарадњу са Радаковићем кроз цијели радни вијек.

— Знам да је Дане везан за Јошан, знам да воли Јошанце, њихове обичаје, културу, све оно што је карактеристично и везано за друштвено-социјални, историјски, вјерски развој села Јошан. Монографија села Јошан није значајна само за Јошанце, већ има много шири друштвено-историјски значај који карактерише сва страдања Срба са подручја Удбине, Лике и Крбаве.

С обзиром да је поријеклом из Бенковца Вукас каже да је изузетно погођен трагичним дешавањима у цијелом 20. вијеку и позвао све да великим аплаузом поздраве аутора јер је Монографијом отргао од заборава све оно што свако од присутних носи у срцу.

Модератор новинарка Невенка Стојчевић каже да иако није из Лике, већ из Осијека и сама је потомак жртава усташког терора, али у Јасеновцу, а лично жртва најновијег усташког геноцида деведесетих.

— Дане Радковић је написао ову Монографију не само да нам укаже на геноцидни злочин усташке идеологије и његове пољедице, него и наставак тог злочина као посљедице заборава. Ревизија историје која је увелико на дјелу управо је на трагу брисања злочина из нашег сјећања и претварање крвника у жртву. Дане Радаковић овом књигом пружа отпор таквим покушајима и уз помоћ бројних докумената и свједочења својих сународника отима од заборава страшни злочин у селу Јошан.

Стојчевићева се пита која је то сила која Србе тера на заборав. Ова књига јој потврђује претпоставку да смо то ми сами. Зато Београд нема спомен-обиљежје на највеће српко стратиште Јасеновац. Зато до данас свијет не зна да је Јасеновац био једини логор у свијету у коме је на најмонструознији начин убијено више од 19.000 дјеце, а да се то не би сазнало Хрвати сада улазак Србије у Европску унију условљавају престанком ширења како они то кажу митоманије о Јасеновцу као и о Косову.

Аутор видно дирнут цијелом промоцијом каже да је Јошан у току рата је само од усташа имао 344 цивилне жртве. Прва хапшења су у селу почела одмах по оснивању НДХ, ухапшено је 14 Јошанаца који су одведени у Јадовно, а два у Јасеновац 1941.

— На Крстовдан 1841. године усташе су у Јошану убиле 278 цивилних жртава, од тога 123 дјеце до 15 година. У три оштине Подлапача, Кореница и Удбина убијено је у току рата 1502 цивилних жртава од тога 1492 Срба, 10 Хрвата. Усташе су убиле 1152 Србина, усташе и Нијемци заједно 27, Италијани 190 људи, а четници 9.

Јошан је био велико село 1712. године када је био први попис у Крајини који је урадио Мартин Брајковић било 589 становника. 1883. године Јошан је имао 1933 становника. Школа у Јошану је почела да ради 1880. године, била су 42 ученика, сви су били Срби православне вјере. 1905. године је у Јошану био највећи број становника 2658 становника. Од тада почиње да се смањује број становника због ратова у 20. вијеку.

— Монографију сам писао због страдалих 1942. године. Осјећао сам дуг према вама, према Јошанцима и свим онима који се тако осјећају. Надам се да је овај данашњи скуп и у вама освјежио памћење и сјећање на живот који сте имали у Јошану, и сјећање на претке. Нажалост, наша сјећања све више блиједе…

Текст и фото: Драгана Бокун

Дане Радаковић рођен је у селу Јошан од оца Душана и мајке Љубице 1953. године. У Јошану је завршио 7 разреда основне школе, затим је са родитељима и братом  1966. доселио у Београд. Наставио је школовање и у Београду завршио Рударско-технолошки факултет и потом се запослио у Нафтагасу чији је дио и Геофизички институт. У Институту је провео радни вијек и ту је прошао све фазе у свом стручном развоју од инжењера приправника до директора Института. У пензију је отишао 2018. године и тада почиње да проучава историју свога села, сва сазнања је објединио и објавио у књизи Монографија села Јошан.