Промовисана књига „Доњи Штрбци некад и сад”, аутора Слободана Пртине

Књига Доњи Штрбци некад и сад – Да ли посљедње ватре горе, као дио реализације програма: Да се и посљедње ватре не угасе, Удружења избјеглица из Р. Хрватске, чију реализацију је подржао Комесаријат за избеглице и миграције Р. Србије (КИРС) и то у области информисања и едукације корисничке популације, настала је из велике туге Слободана Пртине за родним крајем и домом који је морао напустити. Књигу је представио 16. августа 2019. године, у парохијском дому Храма Светог архангела Гаврила у Батајници, пред више од 100 присутних.

На почетку књиге аутор износи тумачење назива села, затим о његовом насељавању и поријеклу породица које су живјеле у њему, о земљишту, обичајима, прелима, цркви и вјерским празницима, а једно од најљепших поглавља како у предговору каже проф. др Марина Јуришић је дио о ријеци Уни. Послије идиличне приче о Уни долазе поглавља о рату, и трагедији која је задесила Штрпчане – Олуја. У овом поглављу налази се и ауторова пјесма Прогон.

Велики дио књиге чине кућни бројеви, у њему су распоређени Штрпчани по кућним бројевима.

Издавач Удружење избјеглица из Републике Хрватске

О издавачу књиге – Удружењу избјеглица из Р Хрватске и његовим претходно реализованим програмима, кратко је говорио Вељко Жигић, предсједник и заступник Удружења.

– Само писана ријеч оставља трагове. Једна од основних дјелатности нашег Удружења је и издаваштво. У претходном периоду, поред више Приручника, Брошура и Информатора, намјењених избјеглицама и то првенствено у вези са остваривањем њихових људских и имовинских права, али и правовременом информисаношћу и едукацијом истих. Издали смо и 4 збирке поезије, аутора Милке Ј Шолаје, што засигурно не би могли без разумијевања и подршке КИРС-а, Секретаријата за културу Града Београда и ГО Земун – рекао је Вељко Жигић.

Миодраг Линта: Да наши крајеви остану вјечно записани

Гост промоције био је и предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије Миодраг Линта који је нагласио како је свима позната трагедија коју је доживио српски народ на подручју Хрватске и Федерације БиХ.

– Наша села су пуста, вратио се понеки старац и старица. Зато је веома важно да постоје земљаци попут Слободана Пртине који својим писањем и објављивањем књига настоје да отргну од заборава наш завичај. Свака књига која се објави о нашем селу, засеоку, општини је велики догађај и на тај начин ће ти крајеви  бити вјечно записани. Будућа покољења ће читати те  књиге и знати ко су им преци, одакле су родом и поријеклом – рекао је Линта и пожелио срећу аутору у даљем истраживачком и књижевном раду.

Проф. Миле Рајчевић: Наша села сада постоје само у топонимима

Аутор се држао Андрићеве максиме да је сваки човјек доживотно дужан да чини добра дјела своме родном мјесту, завичају, напоменуо је проф. Миле Рајчевић.

– Познато нам је да догађаји из прошлости, ма колико били славни, изблиједе, забораве се, ако их нико не забиљежи и запише – рекао је Рајчевић.

Као свједок времена Пртина се потрудио да сакупи што више архивске грађе, историјских докумената, анкета интревјуа, аутентичних података са терена, да својим Доњоштрпчанима  и широј читалачкој публици пружи податке о селу и његовој околини.

– Аутор је пружио податке о аутохтоном становништву овог дијела Лике, о његовом трајању кроз историју, реконструише, етнолошки анализира микропростор Лике, и прати се историјска вертикала тог краја од времена српских сеоба, па све до грађанског рата 1991. када су Доњи Штрпци и читав етнички простор очишћени, што је започето 1941. године, довршено 1995. и сада села постоје само у топонимима. – рекао је Рајчевић.

Самим уласком у село аутор истиче, да се већ ту плућа шире, а срце брже куца.Навиру сјећања, пружају се незаборавне слике из дјетињства: ливаде, пашњаци, пјесме косаца и жетелица, тамо су стећци, гробља, тамо опет ријека Уна коју су красили унски млинови, дивоте Штрбачког Бука  – велики импресивни слапови.                                                                                        

Јован Каблар предсједник Удружења пензионера из Хрватске је честитао Слободану Пртини на првенцу и напоменуо да је прочитао око двадесетак монографија и мишљења је да ова књига спада у ред бољих монографија.

Гордана Пртина лектор књиге

На указаном великом повјерењу Пртини се захвалила синовка, политиколог, један од уредника РТВ РС – Бањалука Гордана Пртина која је лекторисала књигу.

– Ово дјело је важно не само за његову породицу, него и за све остале мјештане Лике. Није писао патетично, него је навео историјске чињенице, тежак пут избјеглиштва и долазак у Србију.

Илија Иља Рајић: Слободан Пртина истински воли људе

Илија Иља Рајић, предратни предсједник Општине Доњи Лапац је са великим узбуђењем причао о свом пријатељу Слободану Пртини.

– Пред вама је човјек озбиљан, помало мрког изгледа, испитивачког погледа, а тијела војничког држања. На први поглед хладан, а заправо је његова душа памучна, мекан је и осјетљив. Осјећа све тегобе других као своје. Воли људе и лако и истински се њима предаје и сарађује са њима – рекао је Рајић.

Слободан Пртина: Желио сам да сачувам завичај од заборава

Слободан Пртина је срећан јер је књига угледала свјетлост дана, и на тај начин ће завичај од заборава отети, али са друге стране тужан јер су га са родне груде отерали.

– Нисам се оптерећивао да књига има неку књижевну или историјску вриједност, желио сам само да осликам завичај што вјеродостојније и истинитије – рекао је аутор Слободан Пртина.

Грађу је прикупљао више од десет година како би она имала што више и што истинитијих података.

– У међувремену се доста тога промијенило од када сам почео да сакупљам грађу, па до данашњег дана. Неко се родио, неко умро, неко се удао, оженио, преселио… Позвао сам читаоце да одмах на почетку читања узму папир и оловку, те прецртају, реконструишу…

Слободан Пртина се захвалио свима који су учествовали у промоцији, свима који су му помогли да прикупи грађу и који су му помогли око штампања монографије,  захвалио се својој породици, посебну посвету намијенио је ћерки Мирјани, која како каже није могла истрпити сва зла, пуцњаве, пријетње, Олују, Нато бомбардовање и оде „међу анђеле”.

Модератор промоције је Саша Бајић, унука Слободана Пртине, која је овом приликом дебитовала и показала се на висини задатка.

На крају промоције публику је разгалила чувена група Ћиро Личка Калдрма – Дрвар, на челу са Жељком Бурсаћем, те се међу завичајцима заорила личка пјесма на радост свих присутних.

Текст и фото: Драгана Бокун

 

АНТРФИЛЕ

Како је Миле Рајчевић рекао аутор је дошао и до података како су, када и зашто Доњи Штрбци мијењали име, општинска сједишта, државе, разне власти, окупаторе… Посебно интересантно поглавље у књизи је насељавање Штрбаца и кретање становништва касније, све до грађанског рата у Хрватској 1991–1995. године и коначно када су  хрватском злочиначком акцијом Олуја сви ти Срби протјерани са својих вјековних огњишта. Аутор у књизи посвећује пажњу и културно-забавном животу тога краја, школству, свим просвјетним радницима, развоју здравства општине, цвјетању и наглом напретку тога и околних села седамдесетих година прошлог вијека…

Слободан Пртина у књизи наводи и бројне истакнуте личности који како он рече, потичу или вуку коријене из Доњих Штрбаца. Ту је плејада руководилаца, интелектуалаца, факултетских образованих људи, па и доктора наука, истакнутих културних , спортских и јавних радника, официра, предузетника,штрбачких неимара, мајстора свих профила, косаца, пјевача..

– Језик којим је књига писана одговара савременом књижевном језику, језик који је аутор запамтио још из дјетињства, стил писања је јасан, разумљив, реалистичан – рекао је Миле Рајчевић.

Књига ће читаоце и оне који су имали част да упознају ове крајеве подсјећати и на некадашњи  сјај, љепоту села Доњи Штрпци у Лици, друштвену стварност са свим врлинама и манама, на борбу тога народа за своје потомство, за своју част, образ нацију  и вјеру.

– Ову књигу ће радо да има и чита свако кога вежу успомене за село Доње Штрбце и Лику као шири завичај, било да живи у Матици или дијаспори. Уз захвалност Слободану Пртини, аутору ове Монографије, са задовољством је представљам као вриједно дјело и препоручујем је за читање – закључио је Миле Рајчевић.