Пуста славонска села одбијају да нестану

Српски народ је кроз историју имао значајан удео у демографији Хрватске. Сада је тај број много мањи, али и даље постоје места у којима он чини већину. Постоје и места са значајним уделом српског становништва, али и она која се готово никад не појављују у медијима, како оним на државном нивоу, тако и локалним. Ово […]

Српски народ је кроз историју имао значајан удео у демографији Хрватске. Сада је тај број много мањи, али и даље постоје места у којима он чини већину. Постоје и места са значајним уделом српског становништва, али и она која се готово никад не појављују у медијима, како оним на државном нивоу, тако и локалним. Ово је прича управо о таквим селима која поносно опстају у славонској равници. У нашој вожњи кроз села која се налазе између Осијека и Нашица, прво смо дошли до Будимаца, насеља које се налази у општини Подгорач. До последњег рата, већинско становништво овог места са 83,5 одсто чинили су Срби који су сада у мањини. Ипак, и даље су опстали и у овом равничарском делу Славоније негују своју културу и обичаје. Становништво је углавном старијег животног доба, а млађи су отишли у потрази за бољим животом. Довољно о садашњем стању говори то да основну школу до прва четири разреда похађа свега троје деце српске националности. Људи углавном живе од пољопривреде, али и раде у локалним фирмама. Срби у општини Подгорач имају и заменика начелника, како је загарантовано Уставом. – Заједнички живот је доста добар, не заступам само Србе, него имам одличну сарадњу и са припадницима осталих народа, исто као и начелник па све добро функционише. Сеоски храм стално захтева одређена улагања, а општина издваја пођеднако за све. Такође, одлично функционише и сарадња између начелника и нашег свештеника. Сваке године општина издваја средства за децу, вртиће и манифестације па су наша деца добила поклоне за Светог Саву, а хрватска за Светог Николу. Од општинских пројеката треба издвојити програм „Зажели“ и јавне радове. Ту се увек гледа да се пођеднако запосле припадници свих националности, тако да нисмо закинути, све је транспарентно – наводи заменица начелника општине Подгорач из редова српског народа Љиљана Грбић. У оваквим местима где живи углавном старачко становништво, тешко да постоји друштвени живот. Млади су се јесенас организовали и припремили Сајам могућности за младе и пројекцију филма. Људи се углавном друже испред једне од две трговине које имају у селу, некада је овде био и кафић, али је затворен јер, како кажу мештани, вероватно није било промета. Старије српско становништво састаје се у парохијском дому и углавном упоређују како је живот у селу изгледао некад, а како изгледа сада. – После рата смо кроз разне састанке почели са организацијом друштвеног живота. Нисмо имали ни сталног свештеника, него нас је опслуживао покојни Јован Клајић. Након тога је дошао Немања Клајић и почело се интензивније радити. Како смо сад остарили, тако су и активности стале, људи више немају ни воље ни снаге. Сеоска слава је Спасовдан, обележавамо га само у цркви, некада је био вашар, али сада ништа. Однос са хрватским становништвом је релативно добар, нема конфликата – започиње причу о селу Радован Беара који је некада био и председник локалног већа српске националне мањине.

Након рата била је размена хрватског и српског становништва

Сада има свега педесетак српских кућа, а некад их је било 400. Старији су умрли, а остатак се раселио у села око Шида, углавном у Кукујевце. Након ратних дејстава дошло је до размене становништва, Срби су отишли у хрватска места по Војводини, док су Хрвати дошли у Будимце и околину, мењали су кућу за кућу. Већином су ишли они чија су деца отишла пре њих и они нешто имућнији. – Међу првима сам отишао да мењам кућу, али нисам хтео јер сам видео какву бих кућу тамо добио, једноставно речено – рушевину. Сада имамо слабу повезаност са људима који су се одселили, они овде углавном долазе на сахране, а и од њих су многи помрли – прича наш саговорник о периоду након рата. [цаптион ид=“аттацхмент_14691″ алигн=“алигнноне“ wидтх=“800″] Радован Беара[/цаптион] Радован прилично добро познаје и историју села па је објаснио и да име долази од града Будима (један од два града од којих је настала Будимпешта) јер су први српски становници села дошли из Мађарске. Село је опустело након изгона Турака да би се почетком 18. века населило тридесетак српских породица углавном из Босне и Барање. Храм Вазнесења Господњег подигнут је у 18. веку, а митрополит Павле Ненадовић освештао га је 1766. године. Након Првог светског рата досељено је 130 породица солунских добровољаца и тада је село живнуло. – Градња друштвеног дома започета је 1920. године, а завршена је тек после Другог светског рата. Ту је некад била школа, када сам кренуо у први разред било нас је 41. Касније је деце било све мање и мање, а тренутно школу похађа само десеторо ученика. Ђаци виших разреда иду у оближње Погановце. Дом се стално обнавља, али у њему се сада налазе само трговина и пошта. Постоји и фудбалски клуб који се до рата звао Обилић, а сада се зове Динамо. Некада су овде долазили и Звезда и Партизан, а сада се фудбалери такмиче у трећој жупанијској лиги – каже Радован. Велика срећа за Будимце је то што деведесетих година прошлог века није било ратних конфликата у селу, а размена становника је прошла прилично мирно. Недалеко од Будимаца налази се и мање село Бијела Лоза. Овде нас је највише привукао мален, али веома симпатичан храм Рођења пресвете Богородице из 2014. године. Док смо разгледали његову спољашност, наишли смо ни мање ни више, него на општинског начелника који нам је радо изашао у сусрет.

Начелник општине Подгорач Горан Ђанић испред храма Рођења пресвете Богородице у Бијелој Лози[/цаптион] – Начелник сам општине Подгорач скоро 19 година. Бијела Лоза од пре 19 година се много разликује него данас, направљене су велике инвестиције. Конкретно, некад је овде било блато до колена, а сад постоје нови пут и стаза. Имамо и месни дом који смо реновирали и сређујемо га годинама како бисмо га довели у фазу која је безбедна за друштвена дешавања. Данас се ту углавном одвијају прославе. Изградили смо и мртвачницу, аутобусну станицу, реконструисали јавну расвету, реновирали тротоаре у већем делу села, а преко општине и Локалне акцијске групе запошљавамо људе у различитим социјалним програмима. Сигурно је да су становници Бијеле Лозе равноправни, зна се ко је ко, али драго ми је што имамо функционалан суживот где нема националних тензија. Имамо верску заједницу Српске православне цркве. Свештеник Немања Клајић је покренуо изградњу овог храма, а у фази обнове су храмови у Будимцима и Погановцима. Све функционише, а тако треба да буде и у читавој Славонији и Хрватској – описује стање у општини Подгорач, с посебним нагласком на Бијелу Лозу начелник Горан Ђанић.

Бранимировац – мало село са пуно манифестација

Из Бијеле Лозе одлазимо у оближњи Бранимировац, село које се пре рата звало Бабјак, како га и данас назива локално становништво. Свој врхунац, место је доживело 1953. године када је према попису становништва бројало 612 људи, док онај најновији из 2021. године показује да Бранимировац има још само 85 становника. За разлику од Будимаца и Бијеле Лозе, ово село припада општини Кошка. Ситуација је доста другачија јер овде Срби немају заменика начелника па је самим тим отежана и комуникација са општинским руководством. – Могло би бити и боље, финансијски зависимо од општине, до сад смо за наше активности добијали 1.350 евра, а ове године смо добили 2.500 евра јер су видели да смо доста активни. Својим властитим средствима смо увели климе у друштвени дом, окречили, офарбали, сређивали, мењали врата, прозоре и тоалете па смо зато ове године добили и већа буџетска средства – говори нам о односу са општином Кошка председник локалног ВСНМ-а Недељко Радаковић. Иако веома мало и мирно село, Бранимировац има доста активности које окупљају и мештане околних насеља. – Почетком године организујемо паљење бадњака, тада кувамо фиш-паприкаш и делимо рибу за све вернике. Након тога имамо васкршње активности, окупимо се за Велики петак и поделимо рибу. Такође, имамо и такмичење у кувању пасуља, фиш-паприкаша и чобанца. Прослављамо и кирбај и славу мањинског већа. Веће српске националне мањине смо и основали у сарадњи са црквом, тако да кроз све наше активности промовишемо и нашу цркву и веру. Свака активност је везана за неки од већих светаца. Фишијада је на Ђурђевдан, чобанијада на Петровдан, а слава богомоље за Преображење. На последњој чобанијади окупило се 28 котлића па знам начелнику рећи да овде са 40 становника скупимо 28 котлића, са 150 такмичара, а волео бих да видим кад би у Кошки на 1.500 становника дошао сличан број учесника. Уз јело и такмичење, буде и музика па људи живе за тих пет-шест дана у којима организујемо овакве манифестације, већ ме сад питају и из суседних села кад ћемо поново нешто да организујемо – набраја Радаковић неке од манифестација које организује ВСНМ општине Кошка. Централно место у селу је Друштвени дом у склопу којег се налази и богомоља посвећена Преображењу Господњем. – Ми смо једино село у општини које има православну богомољу коју смо направили сами. Наши преци су нам оставили друштвене домове које данас користимо. Сви путеви у општини су асфалтирани, осим у српским селима, пут од Бабјака до Личана (сада Андријевац) се асфалтира дуги низ година, међутим и данас је ту калдрма. Писао сам на стотине захтева и молби да се асфалтира једна улица у нашем селу, потребно је два до три метра ширине, пре неких 17 година је начелник сам обећао да ће то бити завршено, међутим од тога није било ништа. Неки дан сам био у Загребу на потписивању уговора за капитална улагања Српског народног већа и добићемо новац за обнову путева и инфраструктура. Позвао сам извођача радова који се бави асфалтирањем да нам да понуду како бих то могао однети у СНВ. И ако буде за пет година завршено, биће боље него да немамо ништа јер мислим да нам то општина неће скоро направити – незадовољан је Недељко Радаковић. Недељко Радаковић испред друштвеног дома у склопу којег се налази и богомоља посвећана Преображењу Господњем[/цаптион] Како каже наш саговорник, за младе овде потенцијала нема. Деца иду у основну школу у Кошку, а у средњу углавном у Нашице и у Осијек. – Аутобус иде три пута дневно. Имамо срећу да жена и ја имамо ауто, један од синова има кућу у Белишћу па одемо и тамо са најмлађим сином који је основношколац па му онда тамо буде боље. Овде немају баш ништа. Напорно је и боримо се и за њих. Баш сам недавно био у Осијеку како бих нашао телевизор и сто за стони тенис како би некако збринули децу да нису само на телефону и по кафићима. Видећемо још колико ћемо успети у свему томе.

Ускоро стогодишњица села

Наш саговорник је трећа генерација досељеника у некадашњи Бабјак. Као и Будимци и Бијела Лоза, Бранимировац је такође село солунских добровољаца. – Овде смо рођени отац и ја, а деда је један од оснивача села. Заједно са својом браћом дошао је из Босне и Лике. Следеће године планирамо да прославимо стогодишњицу оснивања села. Тачне податке о оснивању немамо, али сам се мало распитивао међу становницима који сада имају преко 90 година и који су познавали мога деду. Он је био тада нешто попут сеоског кнеза, не знам тачну функцију. Отац који је 1931. годиште рођен је овде, а један од стричева је рођен у Лици 1923. године, тако да је, према неким мојим сазнањима, долазак солунских добровољаца започео 1924. године. [цаптион ид=“аттацхмент_14696″ алигн=“алигнноне“ wидтх=“800″] Недељко као некад иза шанка у простору који је некад био његов кафић, а сада припада друштвеном дому[/цаптион] Као и у осталим местима са већином старачким становништвом и овде са сетом причају о прошлим временима. – Раније је било много више становника. До пре рата сам имао и кафић у центру села, сећам се да сам организовао турнир у бели па је једне године било 88 карташа, односно око 200 присутних. Ишли смо на турнире у фудбалу и одбојци, били смо међу најјачим екипама у нашичком региону. У једном дану су по 24 мушкарца ишла у војску, а додавши на то још толико жена, значи да је било педесетак младих у војничким годинама, док данас једва да има толико становника укупно. Има и данас нешто младих, али веома мало, мој најмлађи син има 14 година, и он је једна од десетак особа млађих од 25. Такво стање је у осталим местима општине Кошка где има српског становништва. Девастирано, срушено, људи су се разишли. Некадашње село Личани, сада Андријевац, су били као и Бранимировац, одрастао сам са тим људима, сад има можда и мање од 10 становника. Вучковац, сада Норманци било је велико село са претежно српским становништвом, сада има можда 20 становника – упоређује Радаковић стање некада и сада. Иако је у пензији, Недељко се и даље бави пољопривредом. На својој фарми тови свиње и бави се откупом и трговином. – Могу да живим од пољопривреде јер сам се организовао на време. Један син је завршио пољопривредну школу, а његова жена ветерину, међутим отишли су у Канаду јер им се тамо више исплати живети него овде. Имам 14 јутара земље коју обрађујем за своје потребе и фарму свиња од педесетак ухрањених браваца. До пре неколико година сам имао 55 крмача, а сад сам смањио на четири до пет. Продајем месо и прерађевине. Имам и шурилицу без које не бих могао ништа заклати јер не бих могао скупити екипу за свињокољу. Становника је мало, људи су све старији, млади одлазе, више је празних кућа, него настањених, али заједништво, слога и нада у боље сутра држе ова села на окупу и не дају да нестану.

Извор: срби.HR

Аутор: Душан Велимировић