У Београду представљена књига Американци српски добровољци из САД-а 1914 – 1918, аутора др Милана Мицића
Српски добровољци у Великом рату – посљедња епска генерација
Поштоваоци српске ратничке традиције 7.6.2019. у Дому војске Србије присуствовали су промоцији нове књиге др Милана Мицића, Американци српски добровољци из САД-а 1914–1918.
Један од рецензената потпуковник др Миљан Милкић је нагласио да Мицић не пише о масама људи, већ указује на појединце и на тај начин безличне бројеве стотине хиљада претвара у личности које имају свој идентитет, своја осјећања, своје наде и страхове.
– По начину на који приступа истраживању и писаној интерпретацији својих истраживачких резултата Мицић подсјећа читаоца да историја јесте социологија прошлости, али он иде и корак даље и у своје анализе уврштава и психологију. Својом идентификацијом појединца аутор указује на друштвена кретања и објашњава читаву епоху о којој пише – рекао је Милкић и додао да аутор уочава и анализира све проблеме које је долазак добровољаца проузроковао како на личном плану тако и у ширем контексту српског националног бића и стварања нове јужнословенске државе.
Аутор је у књизи овjековјечио 25 казивања о српским добровољцима који су дошли из САД-а. Њихове судбине упознаје на основу породичног сјећања што представља велику вриједност ове књиге.
– Ова књига је значајна за историју Првог свјетског рата, али је значајна и за социологе, културологе и за истраживаче који се баве изучавањем српске војне и народне традиције – рекао је Милкић.
Други рецензент потпуковник др Далибор Денда је уврстио Мицића у плејаду великих историчара српског добровољачког питања.
– Оно што га разликује од осталих истраживача јесте јасан став да је то питање прије свега аутентично српско питање, а не југословенско питање – рекао је Денда.
На страницама ове књиге читаоци се сусрећу са људима различитих судбина, карактера, у својој основи са динарским Србима које карактерише авантуристички дух, жеља да се трбухом за крухом опроба срећа у неком новом свијету хиљадама километара далеко.
– Оно што им је заједничко јесте српска идеја на којој су одрастали прије свега уз звуке гусала, она је посисана са мајчиним млијеком и дубоко им се урезала у срце – рекао је Денда.
Денда је парафразирао реченицу једног од приказаних добровољаца: „Када је у Сан Франциску чуо гуслара како позива Србе да стану под српски барјак срце му је заиграло и није могао да изостане па да све злато овога свијета у Америци задобије.“
Аутор је рекао да се добровољци у српској колективној свијести налазе на маргини, они су увијек на ивици непамћења.
– Када говоримо о српским страдањима у Великом рату добровољци се спомињу само узгредно. Говори се најчешће да су дошли преко океанских земаља из САД-а и Русије, а о њиховим карактерима и ко су они били, шта су значили за српску воjску у војном погледу, а шта су значили у политичком погледу имамо мало сазнања – рекао је Мицић.
Добровољци српске и црногорске војске у Великом рату махом су Срби аустроугарски држављани. Иако је било и добровољаца Краљевине Србије који нису подлегали процесу мобилизације.
– Срби из Босне и Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Славоније, Боке Которске, Баната, Бачке и Срема као аустроугарски држављани су били унапријед осуђени на преки суд. Чекала су их вјешала и стрељачки строј. Породице би им биле протериване у логоре, а имовина конфискована – рекао је Мицић и додао да се добровољци у ратним операцијама нису предавали.
– У румунској војсци данас постоји један мит о Србима, а настао је за вријеме борби на Добруџи који каже да се Срби никада живи не предају јер у борбама у Добруџи српски добровољци у случају опкољавања вршили су самоубиства да не би пали непријатељу у руке и на тај начин штитили су своје породице – рекао је Мицић.
Већина српских добровољаца аустроуграски држављани кренули су са српском националном идејом . И у политичком смислу су изражавали жељу својих крајева из којих су потицали да се уједине у једну цјелину са Краљевином Србијом. Без обзира колико су се они борили за Краљевину Србију, учествовали су у стварању, као резултат рата, југословенске државе Краљевине СХС.
Уједно у наредном периоду од 1918. до 1941. били су њени чувари и њени симболи, поготово у крајевима гдје су били колонизирани тзв. сјеверни крајеви југословенске државе Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија гдје је између два свјетска рата формирана 201 добровољачка колонија и гдје је уочи Другог свјетског рата живјело око 100.000 чланова добровољачких породица.
– Југословенске власти су их ту насељавале да штите несигурне границе према Румунији, Мађарској и на неким подручјима гдје није било већинско јужнословенско становништво, односно српско, мијења етнички састав. Није чудо то да су они 1941. године били први на удару, протjеривани као у НДХ и убијани у мађарској окупационој зони односно у Бачкој и Барањи јер њиховим уништавањем и њиховим протјеривањем и насиљем над њима у тим тренуцима окупаторске власти обрачунавале су се са њима који су били српски изражајни симбол, чувари на тим просторима – рекао је Мицић.
Добровољци из ових крајева борили су се за отаџбину Србију, отаџбину коју прије тога никада нису видјели. Србија је постојала и живјела само у њиховим сновима, само у њиховом митском свијету и они су вођени српском националном идејом кретали да се боре на страни Србије и на страни Црне Горе.
– Србија и Црна Гора су у Првом свјетском рату биле српске државе. Не смијемо се одрицати добровољаца који се борили у редовима црногорске војске – наглaсио је Мицић.
– Добровољци из Америке су специфична категорија. Њих је у периоду од 1914–1918. било од 9.000 до 10.000. По неким подацима кажу да је 45.000 Срба било у Америци, 40.000 у Аустроугарској и 5.000 у Црној Гори, што значи да је у Америци сваки четврти Србин био добровољац.
Срби у Америци су били дио једног великог европског покрета, једне велике сеобе народа од 1815. до 1930. када се сматра да је око 50.000.000 Европљана прешло у САД и стварало ту земљу. Били су радна снага и градили Америку. 1888. креће велики покрет из југоисточне и источне Европе, из Италије, Аустроуграске, Русије, а наш свијет креће у Америку највише послије 1905. године.
– Срби су радили послове у жељезарама, рудницима, на сијечи шуме, на прузи, на испирању злата, обављали су најтеже послове, а живјели су у својим заједницама, на ободима америчких градова.
Постојала су два Савеза Срба, Савез Србобран (Лика, Банија, Кордун, Босанска Крајина) и Савез Зора који су били Савез свих Срба.
У организацији прикупљања добровољаца учествовало је више држава. Финансијска помоћ која је долазила од стране Француске, а логистичка помоћ је долазила од стране Велике Британије.
– Добровољци из Америке, пребацивани су у камп у Канади гдје су их обучавали британски официри, затим британским бродовима иду до француских лука – рекао је Мицић.
Др Милан Мицић каже да су добровољци персоне, изразите личности.
– То су јако сложене личности, снажни карактери. У Америци су се научили свему ономе што млад човјек који има новац може да научи, алкохолу, картању, тучама. Као такви били су прилично незгодан војнички материјал. Како претворити авантуристу у војника. Извјештаји српских официра говоре да су врло храбри и склони оружју, јако воле српског војника, неће да случају официре, а према подофицирима гаје потпуну антитезу – рекао је Мицић.
У српској војсци је постојао обичај да се војник удари, опсује, ошамари, понизи. Међутим, добровољци то нису дозвољавали и долазило је до инцидената до туча, док војвода Бојовић није издао наређење да нико не смије онога ко је страни држављанин, а добровољац, да ружи, шамара и бије.
Српски добровољац је издржао два велика рата, издржао је да промијени државу, да промијени униформу и страхује за своју дјецу.
Издржао је нехуману колонизацију између два рата, када ти добровољци, ратни побједници нису добили ништа, чак ни земљу у власништво, ни кров над главом. Умирали су по Банату, Срему и Бачкој по спахијским шталама и јазбинама. По броју умрлих 79 % су била дјеца до двије године.
– Издржали су и масовна убијања 1941. од стране мађарског окупатора у Бачкој. 1947. су доживјели уредбу Александра Ранковића да се Савез ратних добровољаца Краљевине Југославије забрањује као фашистичка организација и остатак свог живота провели су са тим биљегом у друштву које није признавало њихове заслуге. У друштву које их је заборављало, међу својом дјецом која су се окренула другим путем – рекао је Мицић.
Заборављени, на маргинама, у задњим собама својих кућа.
Како је рекао аутор, остали су монархисти, добровољци, људи, као посљедња епска генерација.
Др Милан Мицић се захвалио рецензентима потпуковнику др Милану Милкићу и потпуковнику др Далибору Денди, као и организатору промоције из Удружења потомака ратних добровољаца 1912–1918. Бранку Миловановићу.
Фото и текст: Драгана Бокун
