У посјети повратницима у селу Горња Плоча, општина Ловинац (Лика)

ПОЉОПРИВРЕДА ЈЕДАН ОД ОСНОВНИХ УСЛОВА ОПСТАНКА

Заједно са замјеницом начелника општине Ловинац Бранком Веселиновић, два дана по Преображењу, репортери Српског кола обишли су дио српских повратника у Горњој Плочи и у разговору са њима сазнали како се овдје живи и са каквим се проблемима сусрећу. Пољопривреда је основни услов опстанка, али релативно мали број повратника се бави њоме. У селу,  у којем је по посљедњем попису из 2011. године, било 45 становника, сада има, како су нам рекли мјештани, само њих 29. Уређење Дома културе и пет гробаља на овом подручју, као и пружање примарне здравствене заштите, сматрају великим помацима, а путну инфраструктуру до заселака и пут, преко Могорића и Врепца према Госпићу, највећим проблемом.

Мјесто састанка са мјештанима Горње Плоче управо је био  поменути Дом културе, гдје се некад поред налазила и гостионица и трговина, власништво предузећа 1. Мај из Грачаца. Испред овог, дијелом обновљеног објекта, дочекали су нас Драган Гајић и Милорад Ћалић, иначе предсједник Удружења Госпићана „Никола Тесла“ из Београда. Нисмо још обишли ни ближу околину Дома и уништене школе, бацили поглед на брдо Дебељача за које сазнајемо да се у његовој унутрашњости налази највећа пећина у овом крају, а могуће и шире, стиже и замјеница начелника општине Ловинац, Бранка Веселиновић.

РАДОВИ ОКО СРЕЂИВАЊА ГРОБАЉА И ДОМА КУЛТУРЕ У ЗАВРШНОЈ ФАЗИ

Улазимо у Дом културе, видно сређен, са мокрим чвором, мањом просторијом за припрему хране и великом у којој се може окупити и преко 50 људи. Домаћини кажу да су већ четири подушја овдје организовали. Камо среће да је било и неких весеља, „ускачемо“ у разговор. Надамо се ускоро, ако нам се прикључи струја, можда ћемо већ за Велику Госпојину организовати тако нешто, дочекују спремно домаћини.

Управо прикључивање електричне енергије је тренутно најактуелнија тема и прво питање  представника села за замјеницу начелника општине. Бранка Веселиновић врло енергично, у свом препознатљивом стилу, реагује и одмах посредством телефона позива одговорне у Електродистрибуцији Госпић, када ће то бити учињено, јер су средства у износу од 18 хиљада куна (око 2,5 хиљада евра) од стране општине већ уплаћена. Добија одговор да ће то бити урађено већ наредне недеље и са задовољством га преноси мјештанима.

У међувремену сазнајемо да је општина уложила средства и за комплетну столарију, развођење електро инсталација, столове, клупе, пећ, уређење околине Дома, уз помоћ сељана и тамошњег комуналног предузећа. Мјештани Плоче траже да се тај објекат преведе на њих и да буде мултифункционалан, а да се до сада неизрађени простор, гдје су се налазиле гостионица и трговина устакли, уреди и стави у функцију. Бранка Веселновић је подржала ту идеју и сматра да ће је и подржати начелник општине Иван Милетић, који је имао разумијевања за досадашње активности на обнови Дома културе, а оно што још преостаје је да се до сада уређени простор окречи и уведе  вода. Бранка Веселиновић је хтјела да нагласи да је одређеним новцем у обнови Дома културе учестовала и Заклада Кајо Дадић и да им се она овим путем захваљује.

Замјеница начелника нам предочава и комплетна документа везана за уређење пет гробаља у Плочи, наглашавајући да су она сређена захваљујући пројекту који обухвата Програм за побољшање инфраструктуре на подручјима насељеним припадницма националних мањина. Веселиновићка и овдје истиче подршку запослених у општини Ловинац, а осим већ поменутог начелника Милетића, жели да истакне и Игора Росандића, директора Комуналног предузећа и његове раднике који то заиста марљиво одржавају.

Како бисмо се и сами увјерили у то домаћини нас воде на гробље Поповића, једно од пет сређених, а о стању у каквом се налазило, успут нам прича Драган Гајић, чији су најмилији управо ту сахрањени.

„Ово гробље је раније изгледало као прашума, а црног трња је било до пола гробља, а около живица да се није могло ни прићи ни ући. Чак су и дивље свиње ријале овуда па је све то било страшно видјети. Онда је општина Ловинац, на челу са нашом замјеницом Бранком Веселиновић, представницом за националне мањине, успјела да све то очисти и да се постави жичана ограда. Сад је то неупоредиво у бољем стању и свако може на лак начин да дође до гробова својих најмилијих. Желио бих да нагласим и Бранкину улогу у сређивању још четири остала гробља у Плочи, тако да се она тренутно налазе у изузетном стању у односу на раније, прије него што је Бранка дошла на мјесто замјенице начелника општине“, прича нам Драган Гајић поред споменика његовим родитељима.

Овдје се још осим Поповића сахрањују и Гајићи, Ћалићи, Драганићи и други Плочани, а довољно је само учинити један снимак уз ограду гробља и видјети разлику како је то некада било, а како је сада. Заиста изузетно вриједан посао учињен је са уређењем гробаља у Плочи, јер како нам мјештани кажу: „како ћемо ми очекивати да нас неко поштује, ако ми не поштујемо своје мртве“.

СТОЧАРСТВО И ПЧЕЛАРСТВО БУДУЋНОСТ ОПСТАНКА

Одлазимо даље у посјету најстаријој повратници Јованки Миљковић. Врло брзо придружују нам се Анка Бркић и Зоран Дукић. Атмосфера домаћинска, уз кафу и пиће, под старом крушком, онаква да разговор може слободно да почне без уобичајених протокола. Jованка нам прича да се вратила давне 2002. године, заједно са супругом и мајком.

„Живили смо заиста тешко. Мајка је пет година била слијепа и непокретна, супруг болестан, оперисао карцином грла. Дошли смо у стару кућу без прозора, врата и вјероватно је и то утицало на здравствено стање мојих најближих којих данас више нема.  Сада живим у новоизграђеној кући у бољим условима, али мој основни проблем је пут до куће. Он јесте насут, али није асфалтиран, и када зими надођу воде, све је поплављено и то ми представља велике потешкоће, јер сам ја, за разлику од неких, читаву годину овдје“, прича нам Јованка Миљковић.

У разговор се укључује и Анка Бркић чија је кућа нешто удаљенија од Јованкине. Она такође има проблема са путевима и то онима који воде ка њивама, пошто њена породица обрађује оранице. Општина је пробила путеве ка њиховим имањима, али не на начин, како она сматра да треба. Анка нам говори и о кући комшије Кљајића коју је прије дванаест година обновио, али прикључак за струју још није добио. Иако има регистрован ОПГ не може да се врати, јер нема основних услова за живот, а радо би то учинио.

Плочани нас упознавају са тиме да за разлику од путева, са водом немају проблема и да је она спроведена до сваког домаћинства. Добар однос имају и са запосленим у Дому здравља у Ловинцу, гдје на позив врло брзо стиже хитна помоћ. Како Милорад Ћалић сликовито рече, брже него у Београду. Однос здравствених радника је изузетно професионалан и на томе су им Плочани захвални.

Оно што је још Ћалић истакао као проблем је уништавање ораница и других површина од стране животиња. Прије свега, дивљих свиња, које заиста праве кратере и долазе до самих кућних вртова. Ћалић сматра да то може да се среди уз мало више разумијевања локалних власти, али прије свега, ловачких друштава која господаре ловиштима на подручју општине. Док се наставља прича са једним од најмлађих повратника, Зораном Дукићем, рођеним 1969. године, одлазимо до његовог домаћинства које граничи са Јованкиним имањем.

Дукић је, уз још Милана Штулића и Ђуку Штулића, регистровао ОПГ и бави се пољопривредом. Прича нам да је задовољан са условима које има. Напомиње да је један од првих повратника у Лику. Стигао је на Удбину 1998. године, да би касније дошао овдје са женом Рајком и два сина која је ишколовао и сада живе и раде у Загребу, а породицу редовно обилазе. Зоран има око стотину оваца, четири краве, трактор и прикључне машине, и што је најважније велики мотив за рад. Не жали се, напротив, каже да онај ко ради може релативно добро да живи овдје.

Испред стада оваца налазе се два мала шарпланинца, каже да је имао и веће. Зоран посједује и камион и прича нам да он нема већих проблема са путем до куће и имања. Са путем нема проблема ни Драган Гајић који се са супругом Ковиљком вратио 2010. године. Пут је до куће изграђен још прије ратних догађања. Обновили су домаћинство и пошто су у пензији прича нам да релативно добро живе, јер мало тога им треба. Све основне намирнице су на дохват руке, у башти, а сам крајолик гдје је смјештена њихова кућа, повише пута за Доњу Плочу, је прелијеп и поглед са прозора пуца на Зир и Велебит.

Води нас кући, каже ред је да упознамо супругу Ковиљку, попијемо кафу. Увијек спреман за шалу, саговорнику који га позвао телефоном одговара да има конференцију за штампу. Као прави домаћин позва и комшије да дођу и опет се друштво испод Јованкине крушке окупило код Драгана, испред његове куће. Дјелују хомогено и стекао се утисак да помажу једни другима. Поново креће прича, види се да им недостаје контакт са вањским свијетом.

Нажалост, нас чекају нове обавезе. Поздрављамо се и одлазимо, са нама и замјеница начелника општине Бранка Веселиновић, којој се мјештани захваљују на свему учињеном, као и начелнику општине Ивану Милетићу. Бранка лично познаје сваког становника српских села у општини Ловинац и не само да познаје него им је стално на услузи. Знају они то и захвални су јој и то стално истичу.

На крају, Бранка нам каже да је сигурна да ће до Велике Госпојине стићи струја и до Дома и да ће се тада припремити заједнички ручак. Искрено се надамо да ће тако и бити, а Бранку молимо да нам бар слику пошаље. Обећава. Вјерујемо јој јер је ова агилна жена направила доста таквих, али и много већих услуга, за неке, и помало несвакидашњих. Када је на примјер, за 8. март обишла сваку жену у овом крају и предала јој цвијет. Некима је то било и по први пут у животу. Искористила је прилику да се захвали на разумијевању свим мјештанима Плоче, али и начелнику општине Ловинац, свим запосленим у овој установи, Комуналном предузећу Ловинац и предузећу Капља за водопскрбу и одводњу.

Напуштамо Плочу пуни утисака. Да ли је могло више људи да се врати, да ли ће се услови живота побољшати, прије свега мислимо ма комуналну инфраструктуру? Чврсто смо увјерени да ће ове људе тешко ко помјерити са њихових посједа. Међутим, као и у осталим повратничким срединама проблем је млађи нараштај, мада и већинску хрватску заједницу мучи слична брига. Велики број њих се упутио у земље Европске уније за бољим животом. Срећно Плочани, и да се слиједеће прилике сретнемо у још већем броју.

ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: Жељко ЂЕКИЋ