Успомене у песме преточене

Читав свој живот, одрастање, важне догађаје, историјске личности и појединце који су на њега оставили највећи утисак својим стваралаштвом, Петар Лапчић је забележио у својим песмама.

Са готово девет деценија уписаних у књижицу живота, тешко се Петар Лапчић данас може са прецизношћу сетити када је прву песму из срца ставио на папир. Био је дечак, каже, то зна, и гледајући по први пут једно јагње како се у стаду оваца игра пред каменом кућом, стихови о том призору пред очима низали су се сами.

– Одрастали смо у селу где је бављење овчарством било саставни део наших живота. Онога тренутка када сам то први пут појмио, размишљао о призорима који су се одвијали пред мојим очима, запазио сам то јагње које се на себи својствен начин, безазлено и као дете разиграно, почело борити за своје место међу одраслима. Биле су то, за мене, непоновљиво лепе ствари, и отуд потреба да их негде запишем – присећа се Петар.

Сваки нови дан живота, одрастање у тој живописној Буковици о којој су многи писали и данас пишу, Петру су стварали нове успомене. Гледао је мајку како носи воду на леђима како би напојила жедно стадо, марљиве жене које су до сеоских колиба са благом газиле како би крајем дана доносиле млеко у кућу, поља и њиве на којима су се смењивале различите културе, али и оне смешније ситуације, анегдоте са људима које су биле упечатљиве, и све то настојао добро памтити. Поласком у основну школу, каже Петар, наступило је и једно ново раздобље у којем је мање записивао и проматрао, а више читао.

– Кроз школовање сам много читао, јако волео историју, књижевнике али и наше великане, значајне историјске личности. Оно што је врло рано оставило утисак на мене била су дела нашег књижевника и просветитеља Доситеја Обрадовића, а посебно запис који је оставио о нашим људима и крајевима боравивши овде у Далмацији. За људе је навео да су доброћудни као свеци, али да тога нису свесни. Потом Мештровић који је својим уметничким стваралаштвом настојао да надомести шкртост и сиромаштво једног краја Далмације. То су, рецимо, неки утисци које сам врло рано запамтио – присећа се Петар, приповедајући и памтећи до најситнијег детаља баш то што га је обликовало од најранијег детињства.

На даље школовање родитељи су га послали у Сплит. Тамо је, како он то данас каже, науковао. Наставио је читати, истраживао, посматрао, учио од средине у коју је стигао, али и од људи. И данас то појашњава врло мудро.

– Кад дођете у другу средину, не треба се правити да све знате. Треба посматрати и учити. Ја сам дуго времена учио од града у који сам стигао, упијао сам све оно што сам сматрао да је човеку боље, потребније, радио на себи, и тек након дуго времена почео примењивати она знања и искуства о животу које сам са собом донео. Учити је важније него се показивати и сваком доказивати већ стеченим знањем – мудро збори Петар.

Заљубљен у завичај

Након школовања Сплит је постао његова стална адреса. Ту је, радећи као инспектор, зарадио и пензију од које данас живи. Како је време више пролазило Буковица му је све више недостајала. Толико, каже, да ни један викенд није прошао, а да не оде родитељима и родној кући. Ако је био спречен да оде, најчешће би се разболео и морао доктору. Носталгију је у међувремену лечио новим строфама. Тако су настале бројне песме о далматинским светињама.

– Православне светиње Далмације имале су увек посебан значај кроз животе овдашњих људи, па тако и у мом случају. Написао сам песму о манастиру Крки, Крупи, Лазарици, Оду никада изграђеној цркви у мом селу. Међу првим песмама написао сам ону о свом првом одласку са оцем у цркву, а много времена касније настала је песма о великом духовнику нашег времена којег су људи, верујем, са разлогом звали живим свецем, блаженопочившем патријарху Павлу – са посебном љубављу и поштовањем наводи Петар.

Сву љубав коју је имао, и данас има, према свом крају и овдашњим људима показао је и исказао на начин на који је то најбоље знао, пишући о њима и песмама их чувајући. Настала је тако песма „Буковицо у оку зеницо”, у чијој завршници Петар поручује „дража ми је твоја смрека, него Аризона далека”

– Ко не би био заљубљен у овај крај кад је то једна природна инфузија за човеков живот. Нигде сунце не прави тако видљиву путању као овде, нити бура игде пуше тако јако као са Динаре. Један француски путописац, у пратњи Наполеона, у писаном трагу који је оставио написао је да је ово једна зрачна бања. Та приврженост крају коју ми носимо од рођења некако срасте са нама, и прати нас кроз читав живот, где год отишли.

То је најбоље осетио оних година када је као избеглица завршио у Црној Гори. Прву породичну славу Светог Николаја, дочекану далеко од родне куће, забележио је стиховима.

„У дванаестом месецу, деведесет пете

Далеко смо били од куће нам свете.

Славио се тада наш Свети Никола,

Осећаји помешани од радости и бола

Неће бити званица око нашег стола….“

– Све су то неки од догађаја који су били врло упечатљиви у то време. Песму сам завршио пишући о томе како смо једни другима уливали наду да ћемо се једном вратити свом селу и винограду, верујући и Бога и његову правду. И тако је било – са осмехом и скромно појашњава Петар.

Волео би да објави песме

Пензионерске дане од тада, доласком поново у свој крај, у ту кршевиту Буковицу, Петар проводи упијајући сваки камен, зрак сунца, сваку стазу детињства, лица људи, не би ли се сетио још неке успомене коју је можда, сасвим случајно и ненамерно, негде пропустио да запише. Није заборавио ни „Буковачку капу”, ни „Школу у Жегару”, ни стари „Бајам” којег више нема, ни „Трешњу виноградску” са које су деца брала трешње. Све су то само неке од песама које скупља по папирима. Неке на откуцане машину, неке исписане руком по хартији, неке у рату нестале па оживљаване опет. И мало ко за њих зна, јер се Петар не хвали њима, не дајући њима важност себи, али скривену жељу ипак дели са нама.

– Волео бих, можда, да ове песме некако буду укоричене. Не треба нигде ни да пише ко их је писао, нека аутор буде непознат, нека буду као народне песме само да прикажу душу и карактер овдашњих људи, лепоту и богатство овог нашег краја. Никада ми и није била жеља да представим себе, већ оно што највише испуњава моје срце, а то су управо Далмација, Буковица и људи и обичаји који из њих потичу – са неизмерном љубављу завршава Петар.

Извор: срби.HR