Васкрс у завичају: Лика, сјећања на срећна времена
Послије акције „Олуја“ и прогона ријетки су они који су се вратили у свој завичај. Углавном то су старачка домаћинства која живе од скромних пензија или социјалне помоћи.
Сваке године с прољећа користим прилику да један од највећих хришћанских празника ВАСКРС проведем у завичају. Мој завичај је Лика и то крај поред извора ријеке Зрмање, општина Грачац. То је иначе територијално највећа општина у Републици Хрватској, али са најмањим бројем становника по км². Из овог краја одлазило се и раније у потрагу за бољим животом, али је акција хрватске војске и полиције „Олуја“ у августу 1995. године била пресудна да готово сво становништво крене у избјеглиштво. Већина оних који су остали трагично су завршили и више нису међу живима.
Сваки долазак буди сјећање на нека срећнија времена. Иако је то углавном планинско подручје постојали су основни услови за живот. Уз обраду посне земње, бављење сточарством била је главна грана привреде. Послије Другог свјетског рата многи су нашли запослење у Грачацу и Книну и тако додатно поправили кућни буџет.
Послије акције „Олуја“ и прогона, ријетки су они који су се вратили. Углавном су то старачка домаћинства која живе од скромних пензија или социјалне помоћи. Земља се више не обрађује, а сточни фонд сведен је на минимум. Али у задње време на ово подручје стиже стока из других крајева на испашу, што даје наду да све није изгубљено. Корист је што се тако чисти напуштена земља од трња и шипражја, а равније површине се косе за храну стоци преко зиме.
Тако је ове зиме пристигло више од стотињак крава са подручја Грачаца са својим чобанима, али посебна атракција је пас посебне расе који слободно вријеме користи обилазећи ријетке повратнике. Овдје је ријеч о канмгалском псу за кога кажу да није само савршен чувар стоке јер је способан и да се са вуковима ухвати у коштац, а опет довољно њежан и толерантан да обожава игру са дјецом. Велика је штета што није био чувар оваца у Штикади код Грачаца, гдје су недавно вукови подавили читаво стадо од близу сто оваца. Остаде домаћин и без оваца и прихода од чега је живјела његова повратничка породица. Али ипак нашао се неки ловац да убије вука и разапне га на таблу гдје се помиње општина Грачац. Мала утјеха за учињену штету али ће услиједити велика казна уколико се пронађе онај који је починио тако „страшан злочин“. По хрватском закону, вукови су заштићени за разлику од свих других који тамо живе и који зато напуштају ово подручје у све већем броју. На крају ће се десити да ће остати само вукови, а познато је да је Лика још од старих времена била земља вукова, по којима је добила и своје име. Вук је ушао и у народну пјесму и за њега се навија иако то ничим није заслужио.
Постоје и они који се противе да се користи ово земљиште за испашу, иако нија лако разумјети такво понашање. Овакво стање требало би толерисати док се не пронађе неко друго ријешење и изнова ово земљиште не припреми за обраду и садњу неких усјева, а засигурно би кромпир био лички бренд који би нашао своје мјесто и на свјетском тржишту. Али у оваквим условима тешко је очекивати да ће се то догодити у скорије вријеме.
Основни проблем и даље представља слаба повезаност јер су путеви запуштени и лоше се одржавају. Док је у сусједној општини Книн тај проблем углавном ријешен, ово подручје има путеве још из времена Аустрије. Тако мјештани са правом кажу да није било Марије Терезије и Фрање Јосипа ни до данас пут не би добили.
Ово је иначе сада ловно подручје изнајмљено неком подузетнику из Сиња, па им свакако није у интересу да се изради путна мрежа јер за лов углавном користе теренска возила. Али ако се овакво стање не промјени послије оних који су овдје вјековима живјели нестаће и шумске животиње, и све ће се вратити у стање у коме се ово подручје налазило прије него што је настањено. И тако неко се спрема да стигне на Мјесец, а становници планинских села Прљева и Прибудића не могу доћи ни до својих кућа. Можда би било једино рјешење да се након изградње моста на ријеци Зрмањи продужи тај правац до мјеста Бендер у општини Книн, и тако би добили међужупанијски пут који би коначно повезао двије жупаније и двије регије. Али ово нека буде задатак за новог потпредсједника хрватске Владе из редова српске заједнице који је родом из Шибеника и да тако остане запамћен као неко ко је успио ријешити вишедеценијски проблем ових мјеста.
И тако Васкрсни празници брзо прођоше, а да се природа још није пробудила. Једини стални оркестар је цвркут птица које уз преостале дивље животиње користе ово напуштено подручје .
Хоће ли доћи бољи дани зависи и од предстојећих локалних избора који се одржавају у Хрватској средином маја. И до сада су приликом претходних избора стизала многа обећања, али су остала неиспуњена. Да ли ће се то десити и овај пут остаје да видимо.
Извор: Banija online
