Вуку слобода, пастиру робија

Скорашњи случај напада вука у Кистањама био је повод да још једном пишемо о овом проблему.

Од када је стада и блага од тада је и вукова у природи, тако би некада знали одговарати пастири на постављено питање: „Има ли вука?“. И било их је, одувек, то је чињеница. Вук је јединка која обитава у природи, место му је у шуми, где као познати грабежљивац заузима своје место у прехрамбеном ланцу. Све док се, бар по оном школском примеру, храни ловећи срне, дивље свиње, зечеве и остале дивље животиње, а не угрожава човека и његово благо, вук је животиња која је по мноштву својих способности и особина вредна дивљења. Тако је било некада, али та теза више не вреди.

 

Знају то најбоље пастири три далматинске жупаније, од Сплитско-далматинске преко Шибенско-книнске па до Задарске, где се у последњих година све чешће дешавају напади вукова и то не само на стоку, већ и на људе. Колико год се пастири жалили, подносили пријаву штете и тражили одштету од државе, проблему у сточарству не назире се крај. Вук остаје строго заштићена врста, човек то одавно није.

 

У прилог томе сведоче и прописане казне за одстрел вука које, по важећем закону, могу бити и до четири хиљаде евра, или у оној „блажој варијанти“ три до пет година затвора. И док струка тврди једно, како у Републици Хрватској живи само једна врста вука, тако да их је свега око две стотине јединки, да је њихова важност изразито битна за читав екосистем, те да он „само ради оно за шта га је природа створила, тражећи при том кривца у пастиру који „треба прописно да чува и заштити своју стоку“, ситуација на терену баш и не иде у прилог свим тим тврдњама.

 

У Кистањама шест напада у годину дана

 

Последњи случај са нападом вука десио се на подручју општине Кистање, код засеока Штрпци, када су два вука кренула ка стаду Саше и Хуаните Штрбац, и то двестотинак метара од њихове куће. Локални становници кажу како то није јединствен случај, сличне ситуације дешавају се, кажу, готово свакодневно.

 

– У Штрпцима су напали две жене и удавили три овце. Било је тога и у Безбрадицама, на Лашковици, у Нунићу, Кистањама. Где год има оваца и коза људи су се сусретали са вуковима. Они који свакодневно чувају стада виђали су их у сред дана, а то раније није био случај јер се вука тешко могло видети. Сада не помажу ни чобани ни пси, не можеш се одбранити и готово. О томе се само прича, али нико ништа не предузима. Веле да их само на овом крају има бар тридесетак, али џаба људи говоре једно кад они у канцеларијама тврде друго – огорчено нам наводи један мештанин кистањске општине, наводећи и како су се обраћали и надлежној Општини, са молбом да им се помогне да се заштите од напада предатора.

Председник Већа српске националне мањине Шибенско-книнске жупаније Боислав Шарић потврдио нам је да је у последњих годину дана пријављено бар шест напада вука у Кистањама и околини.

 

– Проблем са вуковима не постоји само на подручју ове општине, то је проблем који се раширио и на остатак Хрватске. За пријаву и надокнаду причињене штете постоје надлежна министарства, али је и наша обавеза свакако да указујемо на лошу ситуацију са којом се бори локално становништво. Иако се све више улажу напори да се развије туристички потенцијал ових крајева, опште је познато да је сточарство у Буковици и данас једна од примарних делатности. Људи имају своја регистрована газдинства, баве се узгојем оваца, крава, коза, и од тога већином живе и прехрањују своје породице. Нажалост, све је мање оних који још увек и то могу, млади још и некако, али старији људи све више одустају. Штета је штета, јер колико год да се човеку којем вук удави грло стоке кроз одређени временски период исплати надокнада, вредност грла које сам отхрани и све оно што од истог има, да ли је то млеко, јагње, теле, далеко је већа и значајнија. Тај проблем се мора што пре решавати на вишим инстанцама, иначе ћемо доћи у ситуацију да ће мало ко узгајати стоку, а знамо шта значи ако село остане без домаћег јагњета, козе, телета, било које домаће врсте животиња – каже Шарић.

 

Према подацима Министарства господарства и одрживог развоја, у протекле четири године пријављено је више од 10.765 удављених грла стоке од стране вука. Прошле године донесен је и нови Правилник о исплати настале штете, према којем су повећане надокнаде за оштећене сточаре. Исплата штете се, каже нам наш саговорник са почетка приче, чека и до годину дана, али добијени новац не може бити компензација за изгубљену животињу.

 

– Не може неко ко седи у канцеларији знати колика је права вредност младе овце коју ти вук удави. Није то на дугме, како многи мисле. Онај ко се бави стоком, ко живи од тога једини зна шта то значи. То је посао у којем немаш, што би народ рекао: „Ни свеца ни петка, ни недеље ни празника“. Стоку чуваш сваки дан, о њој бринеш, мораш је напојити и нахранити боље него себе, јер сама нема шта и не може узети. Међу њима си и кад је киша и кад је бура, дању кад их храниш и ноћу кад се јагње. То мало јагње ако нема млека код мајке, ти му мораш дати на бочицу да преживи. Годину дана бринеш о њему док не постане млада овца коју можеш оставити за напредак, и онда ти неко каже добићеш исплату штете ако је вук удави. А ако је зграби и одвуче док не видиш, па не можеш наћи ни трага, а не маркицу или чип као доказ па да зовеш ветеринара, платиш му излазак на терен и писање записника – појашњава наш саговорник.

 

Због тешког доказивања пастири не пријављују сваки напад

 

Дугогодишње искуство сусрета са вуковима али и штете коју је од њих имао препричао нам је и Милан Штрбац. Својих педесетак грла оваца, у поподневним сатима ведрог дана када је најлепше време за испашу, Милан у ограђеном дворишту храни летином, сеном и зоби како би што пре отхраниле тек приспеле јањчиће.

 

– Ујутро их пустим пар сати вани на испашу, а поподне, право да вам кажем, баш и не смем страхујући од вука. Комшијама су упадали ових дана, по пет комада у чопору, правили штету, и то се сад све чешће дешава. Мени су упадали дванаест пута до сада, и то оно што сам успео да видим. Зграби овцу, вуче је за собом у грм, ја штапом ка њему, а њих пар недалеко одатле стоји и режи ка мени. Било је случајева да успем спасити животињу, али и оних да не приметим када се прикрао док не дођем кући па видим да нека фали. Овце се некада преплаше, пас залаје или цвили од страха, али не можеш га увек ни видети нити реаговати, искусан је то предатор – каже Милан.

За последњих тринаест година, колико се бави сточарством од повратка из Србије, имао је штете око петнаестак грла, што јањаца што оваца, како сам каже.

 

– Пријавио сам свега две или три овце. Ово друго или не видиш, или не можеш наћи доказ који они траже. Треба позвати ветеринара, па он да нађе где је вук удавио стоку, па узме маркицу којом је обележена или неки остатак од животиње. Мора постојати неки траг којим ће се доказати да је вук починио штету, а вук кад зграби животињу и одвуче километрима далеко у смреку и грич, не чека нити оставља доказе о свом улову. Ко то може увек доказати, можеш можда у десет одсто случајева. Кад је њих пар у чопору па однесу младо јагње, нема тога ко може наћи нешто као доказ. И та накнада штете се чека до годину дана, и то не вреди толико да надомести губитак – појашњава Милан.

 

Да вук не напада само у шуми и свом природном амбијенту, већ да без страха од човека долази чак и до кућа, Милан је такође посведочио својим искуством.

 

– Кад се привуче кући, штали и тору, тада је још опаснији. Не удави тада једну и однесе, већ дави све што ухвати, а оне немају где. Пре десет година упао ми је овде у двориште, прескочио преко зида. Ујутро када сам дошао да их пустим, у дворишту лежи мртва овца. У авлији поред и стричевих пет. Још једну је озледио па је сутрадан угинула. Било је тога колико хоћете, готово да нема човека у овим крајевима који се бави сточарством, а да није имао штете од вукова. Сад креће пролеће, креће трава, зелени гора, идеално време да се стока поправља од зиме, стасавају млади јањчићи па овцама треба више хране. Али то су идеални услови и за вукове, лакше се крију и привуку, а не можеш и не смеш им ништа. Раније се одстрел вука награђивао, управо због тога што су се на тај начин штитили сељаци и стока, а данас вук има сву слободу, и све ако вас нападне не смете му ништа иначе вам следи робија – закључује Милан.

 

Ни пси не помажу против предатора

 

Ни у остатку Шибенско-книнске жупаније ситуација није ништа боља. У селима око Книна борба између пастира и вукова такође траје деценијама у назад. Прича нам о томе и Дмитар Купрешанин из села Врбник који сада, како каже, свакодневно брине о десетинама грла крава и баш је пре неки дан имао директан сусрет са два алфа примерка вука.

– Претходних година док смо држали овце готово да није било дана да их нисам сретао. Сада смо прешли на краве, па не идемо толико далеко од кућа и села. Ујутро их пустим, током дана обиђем, а предвече сакупљам и сагоним у шталу. Прекјуче ујутро, негде око седам сати, одмах овде испод кућа краве ми стадоше и не мрдају. Ја се окренем кад вук на путу стоји. Зовем сина да му јавим, кад други замакну иза грма. Иако они не бирају коју животињу ће напасти, са кравама је мало теже, посебно ако су добра и ухрањена грла. Оне се окупе па се роговима бране. Незгодно је ако их вук нападне док су стеоне или имају младо теле поред. Зато такве углавном остављамо у кући, оне се не пуштају вани баш из тог разлога да их сачувамо од вукова – прича нам Дмитар.

 

У борби да сачувају стада ни пси не могу много помоћи. Дмитар нам то потврђује и као дугогодишњи ловац који добро познаје нарав и домаћих и дивљих животиња. Пас је ту, каже нам, да залаје, да упозори и сигнализира на опасност, али нема много случајева у пракси који могу посведочити како је пас, ма какве расе био, надмудрио вука.

 

– Онаквим примерцима вука какве сам ја прекјуче видео, а ради се вероватно о алфа мужјаку, не може ништа ни пет паса расе кангал, а камоли ови обични овчари или ловачки пси. Вук је животиња чију интелигенцију ни способност не можете потцењивати, а о томе не сведочи само литература и наука, већ примери у пракси којима ми који живимо у селима сведочимо готово свакодневно – закључује Дмитар.

 

Сведочанства су ово само неких од људи који у борби за егзистенцију из године годину муче исте муке, како заштитити своје благо и себе од напада вука. Ни држава ни закони, бар до сада, за њихове невоље нису имали слуха, ма колико се пута о томе јавно и писало и причало. Колико је јединки вукова на овом подручју, тешко се може са прецизношћу тврдити, но ако се оваква ситуација настави, једно је сигурно, за коју годину биће их далеко више него пастира по селима.

Аутор: Васка Радуловић

Извор: срби.HR