ЗБОГОМ ХЕРЦЕГОВАЧКИ ВИТЕЖЕ: Пуковник Миленко Лаловић Заврата испраћен у вјечност

• Уз највеће војне почасти и присуство више стотина људи данас је на Бежанијском гробљу до вјечне куће испраћен пуковник Миленко Лаловић.

Срце чувеног команданта Лалета Заврате издржало је бројна искушења и болести, али је изненада престало да куца 17. децембра, у данима када је одзвањала вијест да су у Невесињу припадници СИПА ухапсили осам његових сабораца, припадника Херцеговачког корпуса.

Ријека људи која је пристигла из свих српских крајева слила се у претијесну капелу како би се поклонила сјенима херцеговачког витеза и подијелила бол са ожалошћеном породицом, супругом Јеленом, кћеркама Тијаном, Мијаном и сином Вељком.

Међу њима су предњачили саборци из чувене Невесињске бригаде, која се прославила у митровданским биткама, што је био камен темељац слободе српске Херцеговине.

Поред одра прекивеног заставом Србије опело је служило пет свештеника. Осим свештеника Владимира Левићанина, старјешине цркве Светог Георгија, парохије којој је пуковник Лаловић и припадао, из његове вољене Херцеговине су дошли парох мостарски Радивоје Круљ и невесињски Славко Лаловић. Саслуживали су још протојереј Миленко Каран, бивши парох невесињски и ђакон Младен Момчиловић. Међу присутнима који су дошли да одају пошту био је и свештеник Велибор Џомић.

Колики је углед као официр уживао пуковник Лаловић свједочи и лично присуство начелника Генералштаба Војске Србије Милана Мојсиловића, као и велики број активних и пензионисаних официра међу којима су били генерали Митар Ковач, Ацо Димитријевић, Светко Ковач, Чедо Сладоје,  Петарф Чорнаков, Стојан Батинић, Војин Јондић, Драган Лаловић, Мићо Грубор и многи други.

Дужну пошту једном од хероја Мировданских битака одао је Миленко Авдаловић, начелник општине Невесиње, као и саборац Војин Гушић, предсједник Одбора ратних војних инвалида Борачке организације.

Туга за одласком хероја, али прије свега доброг и великог човјека, окупила је представнике свих завичајних херцеговачких удружења из Србије, који су дошли из Вршца, Зрењанина, Новог Сада, Београда….

Уз почасну стражу гардиста, ковчег из капеле су изнијели Лалетови саборци, пуковници Зоран Пурковић, Зоран Јањић, Зоран Пејановић, Никола Гузина и генерали Радован Рајо Радичић и Драган Лаловић.

Дугачка колона тихо је корачала до Завратине вјечне куће.

У опроштајном говору генерал мајор Драган Лаловић је подсјетио да је покојни Миленко потомак часних родитеља, оца Саве и мајке Руже, рођен у селу Влахоље која припада јуначкој општини Калиновик.

– Као одличан ђак након завршене средње војне школе у Сарајеву одлази у Београд гдје завршава Војну академију копнене војске. Након тога службовао је у гарнизонима Пула и Београд у коме је обављао дужност командира питомачког вода. Од децембра 1995. године до одласка у пензију 2009. године био је на дужностима начелника катедре страних језика у Војној академији и начелник оделења за цивилну и војну сарадњу у Генералштабу војске Србије. По завршетку рата завршава постдипломске студије из области андрагогије и стиче академско звање магистар наука. У оквиру школе националне одбране завршава командно-штабно и генерал-штабно усавршавање. Уз све то завршио је и курс енглеског језика на колеџу Литса Сен Џон у граду Јорку у Енглеској и више курсева из области безбједности у Њемачкој, Италији, Шпанији и Грчкој – рекао је Лаловић и подсјетио да је покојни Миленко ратну славу стекао деведесетих када се без двоумљења сврстао у редове за одбрану свога народа и Републике Српске.

– Иако је најмањи дио свог живота провео у Калиновику, Миленко никада није заборавио своје коријене, своје Влахоље и Калиновик, па је прије, за вријеме и послије рата често одлазио у родно мјесто. Највише је волио да се попне на брдо изнад родне му куће одакле се пружа широк поглед на Калиновик и цијело Загорје, укључујући Трескавицу, Зеленгору, Лелију, Црвањ и Морине. По повратку са тих путовања, сусрета и обилазака, увијек је са великим одушевљењем препричавао утиске и доживљаје. Један је од оснивача завичајног удружења Калиновчана у Београду у коме је обављао функцију председника скупштине и удружења „Братства Лаловића“ гдје је улагао максималне напоре за њихов што успјешнији рад – рекао је Лаловић наглашавајући Миленкову приврженост породици.

– Највећу радост је доживио када му је ћерка Мијана подарила двије унуке, мезимице, Леону и Миону. У тренуцима када га је напала тешка и опака болест, највише су му унуке давале воље и снаге да савладава и лакше подноси здравствене проблеме и тешкоће. Твојим одласком породица је изгубила оданог и вјерног оца, супруга, брата и деду, а ми остали искреног и честитог брата, пријатеља и саборца. Ми, прије свега твоји саборци, а затим народ Загорја, Невесиња, Херцеговине и сви остали, нећемо те никада заборавити. Заврата коју си са поносом носио за вријеме командовања у војсци Републике Српске, остаће вјечити симбол непобједивости српске Херцеговине и Невесиња.

Од Миленка Лаловића Заврате се у име његових сабораца из Невесињске бригаде опростио пуковник Зоран Јањић. Подсјетио је на 17. мај 1992. године, када су се први пут срели у билећкој касарни и чекали распоред.

– Лаловић је примио дужност команданта Првог батаљона Мостарске бригаде који је био распоређен на одбрамбеним положајима на висовима који се издижу над мостарском валом на десној обали Неретве. Управо тих дана интензивирана је концентрација јединица Хрватске војске на подручју Љубушког, Читлука, Метковића… које су се припремале за офанзиву на јединице тек формиране Војске Српске Републике БиХ. У току пријема дужности и упознавања са људима и тереном, само у једном дану, 23. маја, у Првом батаљону је у непријатељском нападу погинуло пет бораца. И он је, заједно са људима из батаљона које је једва и упознао, под непријатељском ватром извлачио њихова тијела. Тако је почео Миленков ратни пут у Херцеговини.

Јањић, који је и аутор монографије о Невесињској бригади, је подсјетио да је oрганизовани напад јаких непријатељских снага отпочео 7. јуна и то је био почетак одступања српских јединица и изгона Срба из долине Неретве. Лаловић је са својим батаљоном запосјео положаје у рејону Ортијеш – Лакшевине на лијевој обали Неретве, а због компликовања укупне ситуације, 16. јуна извукли су се на Чобаново поље.

– Наредних дана је од јединица и група које су се извукле из мостарске вале формирана јединствена Невесињска бригада, а Лаловић је добио задатак да са својим, по новој нумерацији Трећим батаљоном брани правац који из Мостара главним путем уз Бусак води ка Невесињу. Управо ту, и тих дана, отпочео је период који ће потрајати до децембра 1995. године, за који ће се накнадно испоставити да је најважнији у новијој историји Невесиња и Херцеговине. У том периоду Миленко Лаловић ће, заједно са својим најближим сарадницима, командирима чета и водова и борцима, дати кључни печат, не само својој официрској каријери, него и свом цјелокупном животу – рекао је Јањић истичући Лаловићеву стрпљивост као пресудан фактор у очувању морала у јединици која је била пуна бораца из долине Неретве забринутих за судбину својих најмилијих.

– У том периоду, али и у наставку рата, мало који борац је носио капу. О шљему да и не говоримо. Но, Лаловић је није скидао с главе. И то не ону формацијску војничку, него црногорско-херцеговачку народну капу – заврату. Она му је постала заштитни знак те је тако умјесто капетана, односно мајора Миленка Лаловића постао Лале Заврата – објаснио је Јањић.

Он је додао да је почетком септембра 1994. године, као прекаљени борац и официр Лаловић премјештен у команду Друге лаке бригаде на Борцима, а убрзо је постао и њен командант. На тој дужности остао је до краја рата у условима безмало непрекидног извођења борбених дејстава. У таквим околностима, бригада је изгубила једино насеље Бијелу у близини Коњица. Сви остали положаји су одбрањени и остали у рукама бригаде. Нажалост, сва та територија Дејтонским споразумом није додијељена Републици Српској, тако да су се војска и народ морали повући и територију предати ратном непријатељу. Исто се десило са већином положаја које је бранила и одбранила Невесињска бригада.

Јањић је истакао да је такав исход Лаловић доживио као велику неправду, али се са неправдом, као и његови саборци сусретао још више након рата због чега се питао:

• Како да човјека не заболи да буде оптужен да је учинио све оно што су њему и његовом народу учинили други?

• Може ли човјек остати равнодушан и мирно гледати и слушати како до зуба наоружане и маскиране групе из састава ко зна каквих институција стављају лисице на руке нашим саборцима?

• Да ли је могуће да се не нађе нико из српског народа, посебно нико од његових институција и првака, који ће стати у заштиту људима који нису размишљали о свом животу када су стали у одбрану голих живота и дали највећи допринос одбрани и легитимитету Републике Српске?

Свој надахнути говор Јањић је завршио цитатима других о Лаловићу и стиховима пјесника Миша Ђурића из љубињског села Жабица.