Живот у Звјеринцу на Далматинском Косову није лак, али било је и тежих времена

Преостали становници села Звјеринац на Далматинском Косову са сетом се присећају неких бољих времена. Услови за живот су добри, али нема младих да оживе село.

Звјеринац је једно од осам насељених места у саставу данашње општине Бискупија. Према последњем попису становништва из 2011. године, село Звјеринац имало је тек седамдесет становника, док их је 1991. било више од три стотине. Ово централно село садашње општине, некада је било седиште бројних институција, осмогодишње школе, железничке станице, привредне задруге, али је и тада и данас остало препознатљиво по једном од четири најстарија манастира у Далмацији, Лазарици.

– Подручје села Звјеринац је у народу препознатљивије као Косово, јер је ово централни део Косова поља, а везан је за наше историјско наслеђе. Ту је и манастир Лазарица који је подигнут благословом блаженопочившег епископа далматинског Стефана Кнежевића 1889. године, и његовом жељом посвећен Светом великомученику Кнезу Лазару на петстоту годишњицу обележавања Косовског боја. Под назив Косово поље, као део истог простора, убрајају се и остала села у окружењу: Уздоље, Рамљане, Риђане, Марковац и Орлић и сви се ми збирно називамо Косовљанима. У самом селу Звјеринац данас живи свега педесетак становника, и махом су то људи старије животне доби – појашњава начелник општине Бискупија Милан Ђурђевић.

У предратном периоду, највећи број становника села Звјеринац био је запослен у творници „Книн гипс“, која се налазила уз главну саобраћајницу ка Шибенику, а читаво подручје Далматинског Косова обилује управо гипсом као важним ресурсом који се користио деценијама уназад. На истом месту данас се налази фирма „Кнауф“ која, иако запошљава одређени број радно способних мештана овог краја, ипак није најважнији предуслов за опстанак.

 

– Један део повратничке популације из овог краја запослен је у постојећој фирми, други у општинским структурама, одређени број људи запослен је у Книну и то најчешће у здравству и угоститељству, док се појединци баве пољопривредом и то врло успешно. На тај део посла, везано за пољопривреду и сточарство, сконцентрисани су најчешће људи средњих година. Незапослених готово да и нема, али је објективно да је и јако мали број људи који су се вратили – искрено ће Ђурђевић.

Већина објеката у дерутном стању, а нема ни повратка избеглих

Зграда некадашње осмогодишње школе „Вук Караџић“ тек је делимично обновљена, иако више ни приближно не служи сврси. Сви остали објекти попут железничке станице, дома културе, задруге, трговине и поште, и даље су девастирани и далеко од старог сјаја.

– Што се тиче зграде која је некада била централна осмогодишња школа за сва околна села, она је сада подељена у две целине. Спортску дворану и вањске терене смо обновили, заменили смо кров и поставили столарију те нас још чека унутрашње уређење, док је део у којем су биле смештене учионице и даље у дерутном стању. Ту смо као општина, у сарадњи са неколико удружења са нашег подручја, тај објекат предали на конкурс како би га, у некој перспективи, пренаменили у дом за старије или полудневни боравак.

– У објекту железничке станице запослене су тек две особе, и то је сада већ једна транзитна станица која готово и нема путника. Задруга више не постоји, као ни пошта ни трговина, тачније ти објекти су девастирани и нема никаквих делатности у њима. Још увек имамо проблем са њиховим нерешеним имовинско- правним питањима, и тек ако општина успе да их укњижи као своје власништво, могли бисмо уложити нека средства и обновити их. Већина приватних објеката је обновљена, али имамо и одређени број људи који није показао никакав интерес за повратком па самим тим ни за обнову својих кућа – каже Ђурђевић.

Оно што наглашава, узевши у обзир просек села у Хрватској, јесте да село Звјеринац спада у неку врсту горње зоне по развијености. Дужином читавог села пролази главна државна цеста Шибеник-Книн, затим пруга Загреб-Сплит, у селу постоји поменута фабрика гипса, а инфраструктурни део је прилагођен потребама становништва. Ипак, Ђурђевић сматра како то све нису параметри на ваги за одлуку о повратку, јер је време учинило своје и некадашње становништво се задржало тамо где их је ратни вихор расејао.

Ускоро принова у селу па Милош (32) неће бити најмлађи

Младих људи у селу је мало, али их ипак има. Најмлађи становник Звјеринца, тридесетдвогодишњи Милош Тркуља, сећа се свог села из времена када га је, у избеглиштву, морао напустити као седмогодишњи дечак.

– Овде сам рођен, овде сам провео своје најраније детињство и прве школске дане. Звјеринац је, у то доба, био прави мали центар Косова. Узевши у обзир да је железничка станица у то доба била прометни средиште, много људи је циркулисало кроз овај крај, лети је било туриста, али и људи који су овде долазили на посао. Овде су смештени и војни објекти па је раније, пре рата, велики број војиних регрута овде долазило служити војни рок. Школа у коју сам ја кренуо као првачић била је пуна ђака. Све је некако врвело од живота – присећа се Милош.

Заједно са породицом и он је напустио свој родни крај, али није прошло много времена када му се опет вратио. Након пет година лутања поново су били у Звјеринцу, али то више није било оно село које су морали напустити.

– У кући се стално причало о селу, овом крају, народу који је овде живео, времену и обичајима који су се кроз исто смењивали. Све то и мене је заинтересовало од најранијег детињства. Када смо се вратили, већином је све било порушено, људи су отишли и све је било другачије. Највише времена провео сам ходајући, обилазећи своје, али и села у околини, напуштене објекте, читао уништене школске дневнике, књиге, и то ми је била једина разонода пошто сам био најмлађи повратник у село. Најближи вршњак, по годинама, био ми је неколико километара далеко. Седми разред сам похађао у Книну. И школа, и наставни програм, начин предавања, друштво па и језик, све ми је било другачије, и често сам имао утисак као да сам на неком сасвим непознатом месту – присећа се Милош.

Данас је, каже, опет другачије. Иако има статус најмлађег међу малобројним мештанима Звјеринца, радује се што ће ускоро очекивана принова у селу да промени и ту ситуацију. Народ је овде навикао да се бори за опстанак, начин живота, услове који су се мењали у корак са временом, и само они који су ту рођени, који истински воле свој крај лако се могу прилагодити на све.

– Ко хоће да живи и ради овде тај може наћи посао. Идеалног посла нема, нарочито не одмах када дођете, али кроз неки одређени период свако може наћи себи оно што ће га ситуирати. Ту су и пољопривреда и сточарство као увек доступни за оне који су у неким познијим годинама. Сваки производ који сами направите можете пласирати на тржиште. Дакле, посао није проблем, већ неки нови трендови одласка у стране земље под различитим изговорима. Многи би рекли да овде недостаје тај друштвени садржај, друштвени живот, и могућност живота у својој кући тотално занемарили, не рачунајући ни то што нико није ограничен на неко битисање на простору од сто квадратних метара.

– Мени то ни једног тренутка не представља неки проблем нити ограничење, јер имам пријатеље и колеге не само овде већ по читавој жупанији, острвима, суседним државама, а данас смо сви мобилни, сви можемо да се крећемо, сви имамо времена за обиласке и дружења са драгим људима ма где да су. Овде још једино недостаје пар млађих породица, деце, тај нови генерацијски ланац који ће се продужити и селу удахнути нови живот. Све остало, од инфраструктуре, саобраћајне повезаности, воде, интернета без којег се више не може, природних богатстава и осталих норми неког нормалног живота, нама овде не недостаје – закључује Милош који не скрива како би свој живот тешко могао замислити на неком другом месту.

Памте и лоша и боља времена

За разлику од Милоша који живи у времену када се ни у чему не оскудева само је народа мало, његов комшија Јован Ћосић памти и оне дане када су куће биле пуне чељади, а круха недовољно да нахрани сву децу. У његовој кући, сада већ давне 1938. године, било их је чак деветоро.

– Мој ћаћа нигде није радио, а деветоро нас је било. Фамилија се прехрањивала захваљујући мотици и лопати. Копали су кукуруз, сејали јечам и пшеницу, држали стоку. Неко је имао вола, неко коња, али нико није радио у некој фирми или фабрици. Седам година сам чувао овце као дечак и када бих дошао кући и мајку упитао: „Мајо, шта има за појести?“ био бих срећан када би рекла да има купуса и пуре, често и недовољно да утоли глад. Људи су физички радили по читав дан иако би појели можда само комад пуре, али су вазда снаге имали за песму као да су устали иза богате трпезе.

-Доктору нико није ишао нити се ко жалио на висок притисак, били су и здравији и отпорнији и већином дочекали дубоку старост. Након преране очеве смрти нас је деда отхранио са два вола, две краве и тридесет оваца. Како смо стасавали тако смо и ми својим радом доприносили и већ се боље живело. Школа нам је била ту где је данас манастир Лазарица. Нисмо имали ни столова ни клупа, троножац смо од куће доносили да би на њему седели, а мајка нам је од своје прегаче шила школску торбицу – присећа се времешни Јован.

Завршио је, каже, само четири разреда, јер је деда сматрао да је то довољно да се описмени, а и морао је неко да настави земљу обрађивати. Зато је, каже, био упоран да помогне млађем брату да бар он заврши занат. Оженио се са деветнаест година када је довео своју Ђурђију и са њом остварио своју породицу. Још су се, у то време, осећале последице рата, али се лагано почело боље живети.

– Након оног рата било је доста беде и сиромаштва. Народ се борио са глађу, болешћу, најездом ваши, али је време пролазило и бивало је боље. Касније су се отварале фабрике, железнице, народ је почео радити, кући се држало више стоке за потребе домаћинства и живело се добро. Ја сам се запослио преко пута куће, у железничкој станици. Осам скретничара, четири прометничара, пртљагар и шеф станице су били запослени у том објекту који и данас стоји, а то вам је најбољи показатељ колико је људи било запослено само у једном малом месту на железници. Боговски се живело, а онда опет дође рат и све уништи – прича Јово док са сетом, као и свакодневно, из дворишта гледа у запуштени објекат у којем је провео радни век.

Самоћа је најгора

Након нешто више од четири године које је провео у Његошеву и Панчеву, у избегличком периоду, Јово је са Ђурђијом одлучио да се врати у Звјеринац. Кућа је била порушена, ништа што је створио својим рукама није га сачекало, на месту где су и он и супруга оставили и снагу и младост тада их је дочекала само рушевина и четири зида. Једно време остали су код пријатеља у суседном селу, а кад Ђурђија више није могла да путује ни та три километра удаљености, преселили су се у своју гаражу и чекали обнову куће.

– Ми без свог села нисмо могли, нити смо размишљали о томе да останемо негде друго. Синови су се скућили, нашли свој пут, а ми се вратили свом огњишту. У позним годинама и нарушеног здравља, чекали смо обнову куће живећи у гаражи. Таман када смо све услове обезбедили за леп и пристојан живот, Ђурђија се упокојила и данас живим сам. Ако ме питате шта ми најтеже пада, рећи ћу вам само да је то самоћа као и сваком нормалном човеку. Тако је и са животом у селу. Сада има свега, услови су бољи него у многим местима, али је народа мало. Нема више никога да живи у сиромаштву или оскудици, али ни то ништа не значи кад се народ не враћа и када омладине нема. Ко је имао вољу да се врати, тај се вратио, али се бојим да више тога неће бити – искрено ће на крају Јово.

Ни Јово ни Милош, као ни остали становници села Звјеринац, на то више не могу утицати. На њима, је кажу, да свако на свој начин негује оно што је остало, успомене и приче на некадашње село и људе, обичаје и културу Срба овог далматинског места, па и да, кроз исте, охрабре оне који би можда једнога дана пожелели да се врате. Времена су тешка, али је било и тежих, а човек се верују, баш као и корен биљке и стабла, најбоље развија на тлу са кога је потекао. Можда ће нове околности у то уверити и неке млађе генерације које ће, макар у некој даљој будућности, поново грајом оживети улице Звјеринца и просторије некадашње зграде основне школе, која још чува Вуково име.

Преузето са: Срби.хр