У Београду служен парастос страдалим Србима у Грубишином Пољу и Билогори

 

ДОМОВИНА НАС ПРОГНАЛА, ОТАЏБИНА ПРИХВАТИЛА


У организацији Завичајног удружења „Билогора“ у Цркви Светог Марка у Београду, у недељу 5. новембра, служен је парастос и одржан помен страдалим Србима од 1991. до 1997. године у Грубишном Пољу и источној Билогори. Парастосу су присуствовали породице жртава, народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир и директор ДИЦ „Веритас“ Саво Штрбац. Уз саслужење јереја Миодрага Ристића, парастос је служио Маринко Јуретић, некадашњи парох у Грубишином Пољу, који је и сам прогнан из овог градића, у августу 1991. године.

 

ДОК ЈЕДНИ ТУГУЈУ, ДРУГИ СЛАВЕ


Непосредно по завршетку парастоса обраћајући се присутнима, Маринко Јуретић је истакао да је прошло 26 година од када су становници српске националности пред оружаном силом морали напустити своја огњишта и нова потражити далеко од родног краја. Јуретић је истакао да док се овдје у Београду служи парастос, два дана раније Хрвати су на свечан начин обиљежавали „свој“ празник у Грубишином Пољу и околини.

„То је њихов дан, њихово весеље, а славе га на исти начин као што славе Бљесак или Олују, акције засноване на етничком чишћењу Срба са тамошњих простора. Ми о томе  сада можемо да причамо, али гледајући стварност ми смо овдје, гдје смо. Ту смо нашли своју нову отаџбину, пријатеље, а једна ствар је само сигурна, да нас је домовина прогнала, а отаџбина прихватила. Првих година је било тешко, многи су отишли до Барање, свако се сналазио како је знао, али најтеже је свакако онима који су изгубили своју дјецу, родитеље, брачне другове, блиску родбину  убијену на мучки начин. Не можемо да заборавимо, нити вријеме то лијечи и зато смо се овдје сакупили да се помолимо за њихове душе. Све нас је мање из године у годину, а свима вама који сте данас овдје нека Господ да утјехе и здравља“, закључио је Маринко Јуретић, који се у Хрватску вратио 1998. године и све до 2011. године, када је пензионисан, био парох у Загребу.



Након тога, присутнима се обратио и професор Станиша Лалић. „ Часни оци, драги братственици Билогорци, нека Господ услиши наше прињете молитве за смирај душа наших страдалих у задњем погрому, али нека својом милошћу обасја топлином и све наше гробове у Билогори, широм Србије и све расуте гробове наших сународника“, рекао је између осталог професор Лалић , подсјетивши стиховима учеснике парастоса на завичајне просторе.

Одједном к мени мирис паљевине
Вјетар донесе с гаришта мог села;
Мирис из ког се све сјећање вине:
Све свадбе, бербе, кола и сијела,
Сви погреби, нарицаљке, опијела;
Све што је живот сијо и смрт жела.

(Одломак “ Јама“ И.Г. Ковачић)

 

МОГЛО ЈЕ И ГОРЕ


По завршетку парастоса, на спомен обиљежје српским жртвама страдалим у ратовима од 1991- 2000. године  Роберт Драгичевић је у име Завичајног удружења „ Билогора“ положио вијенац. Присутнима се потом обратио Ранко Раделић  наводећи да се оно што се десило у Билогори  увелико разликује од судбине осталих Крајишника, а опет резултат је био исти.

„Разлика је у томе што у вријеме напада на Билогору, на простор гдје су наши преци живјели преко 450 година, Хрватска још није била призната држава, а ми смо у то вријеме били дио легалне војне силе, постојеће државе.  У томе није учествовала само Хрватска она је продужена рука других сила из центара моћи. Утолико оно што је учињено са нашим народом је цивилизацијски злочин, злочин за који одговара читава цивилизација планете земље.  Ми сви Билогорци осјећамо да су догађаји из 1941. и 1991. године само двије епизоде исте приче. Зато је наш превасходни задатак, можда чак већи и важнији него економски опоравак, брига за истину о оном што се десило у 20-ом вијеку. Без те истине ми нећемо моћи ни један корак напред. Без једног меморијалног центра заједничког за све жртве 20-ог вијека који ће силом закона, силом дипломатских односа, свако ко дође у ову земљу да га посјети и да се поклони жртвама“, осврнуо се Ранко Раделић на страдања Срба у ближој и даљој прошлости, додајући да је многе ноћи размишљао о посљедњим догађајима из 1991. године постављајући сам себи питање и одговарајући на њега: „Да ли је могло другачије? Могли смо само биједу и несрећу, и своју и туђу, повећати“…

 

КОМПЛЕТИРАТИ СПИСКОВЕ ЖРТАВА И ПРОГНАНИХ


Говорећи о задацима удружења „ Билогора“ Раделић је рекао да они припремају за наредну годину први комплетан списак свих жртава из Другог свјетског рата са подручја Грубишиног Поља и источне Билогоре.



„Нажалост, списак жртава од 1991-97. године имамо потпун. То је списак од 69 имена које су свештеници прочитали. Још два имена су спорна и тиме смо заокружили тај број. Међутим, жртава из Другог свјетског рата има више од хиљаду него што се налази у званичним изворима које смо испитали. Четири доктора наука ће писати посебна уводна поглавља за те спискове. Имаћемо на њима све жртве, све прогнане, све покрштене, а радимо на томе, што још нико није радио на овом простору, процјену уништене и отете имовине за онај и овај рат. Само за Билогору груба цифра коју је један доктор наука из наших редова извукао је око три милијарде долара. Није то због материјалне штете коју ћемо ми добити, циљ нам је да она буде видљива свима. Наше основно начело је да све што чинимо у будућности морамо заснивати на двије ствари. Да ни једна мајка више не заплаче, и да нико не изгуби главу због тога. Ми морамо опростити, али морамо и памтити, јер без тога нема напријед. Не можемо бити ни хришћани, ако ни свом брату на оној страни не желимо добро. Али да би то постигли они морају прије свега оздравити, а оздравити се може само са истином“, закључио је Раделић још једном напоменувши да су се Билогорци окупили овдје да се поклоне сенима 69 жртава и да колико год да је то страшно, према оних преко пет хиљада из Другог свјетског рата, ово је најмање што је могло да се деси.

Слађана Драгичевић је по завршетку обреда и полагања вијенца, како то православни обичају налажу, послужила учеснике парастоса.

Текст и фотографије: Жељко Ђекић

 

ЕТНИЧКИ ОЧИЋЕНИ ГРУБИШИНО ПОЉЕ И БИЛОГОРА


Грубишино Поље, као и источна Билогора, се налази у троуглу већих градова Дарувар, Бјеловар, Вировитица. Било је насељено великим бројем српског становништва.

Акција хрватске паравојске под називом „Откос-10“ почела је 31. октобра 1991. нападом на Територијалну одбрану Грубишино Поље, а циљ је била ликвидација или протјеривање Срба са подручја источне Билогоре. У егзодус је из више од 30 села кренуло око 4.000 људи, а међу њима је било и око 250 припадника других националности. Послије повлачења Срба из источне Билогоре, услиједила су убиства преосталих становника, пљачка, паљења и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора.

Према подацима, које је на парастосу изнио Ранко Раделић на подручју источне Билогоре од 1991. до 1997. године, живот је изгубило 69 (71) особа, већином српске националности и оних који су били у родбинским везама са српским породицама. За злочине над Србима почињене у источној Билогори још нико није одговарао ни пред Хашким трибуналом, нити пред хрватским судовима.

 

(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)