Чуварка црквеног кључа у Врлици

Уз врлички храм Светог оца Николаја из 1618. године налази се кућа Милке Гавран. Још је година дели од пуних деведесет лета, од чега је пуних седамдесет верно служила свом православном храму. И данас би, каже, са истим жаром само да је ноге нису издале.

Док необично топло новембарско сунце умива уснуло врличко поље, вазда инспиративну и лепотом раскошну планину Динару, светлошћу његових зрака није заобиђен ни православни храм Св. Николаја, врличка светиња из 1618. године.

Позлаћени крст на његовом звонику, обасјан тим јарким далматинским сунцем, чини се сија све до врхова околних планина; Динаре, Козјака и Свилаје. Тако умивен споља, у ишчекивању завршнице унутрашњег живописања, ускоро би могао да и званично постане један од најлепших храмова у Епархији далматинској. Слажу се са тим и свештеник Милан Радусин и његови сарадници које затичемо како у миру, са пуно посвећености, раде на унутрашњем живописању храма.

Ту на левој страни, месту где током свете Литургије по правилу стоје жене, постављене су нове стасидије. Свако ко је имао прилику да посети врлички храм, макар једном о великим празницима, тешко је могао да не примети жену чије је место било управо ту. Кратке седе косе, радосног погледа домаћина, неретко утишавајући разговорљиве жене да не ометају службу, са штаком наслоњеном поред себе, седела би Милке Гавран, баба Милка, како је многи од миља зову.

Тамо је била све до прошле године када је први пут оправдано изостала. Зато је и потражисмо, јер ко би боље од ње, која је читав живот и њему, могао да оцени нови изглед врличког храма, коме је на посебан и необичан начин, верно служила.

У малој приземној кући саграђеној 1913. године, тек неколико метара од саме цркве, бака Милка свила је свој други дом од седамнаесте године живота. Рођена је недалеко одатле, у истој тој Врлици, граду испод средњевековне градине из времена краља Твртка Првог, као најстарије од четворо деце у родитеља. Било јој је тек седам година када су у Другом светском рату убијени њен отац и деда, а она са мајком и троје нејаких браће и сестара остала у вишечланој заједници са стрицем и његовом породицом. Оца и деду није ни запамтила, али тешке године након тога до данас није заборавила.

– Људи су свакодневно убијани или одвођени. Било је глади, болести, сиромаштва. Морали смо као деца пуно радити да би преживели. Браћа су била млађа, нису били ни дорасли тим тешким пословима, па сам ја чувала овце, краве, купила сено, ишла по жито, на леђима носила ђубриво на њиву. Што сам била старија то је више било посла, касније би поваздан њиву копала, косила, жела жито са женама. Знало се десити да читав дан будем код оваца, а увече немаш залогај у уста ставити. У чарапама ходала зими к’о и лети, али тако је тада било – укратко описује бака Милка.

Удаја и тежак живот
У седамнаестој години, вредну и одавно за живот способну, запазио ју је тада млади Гавран који, како нам сада шеретски кроз осмех Милка казује, за неку другу девојку није хтео ни чути. Са својом, тада већ времешном бабом, која је у то време одлучивала о већину важнијих ствари у Врлици, упутио се да испроси Милку. Она није била вољна да се уда, али се стрицу није смела супротставити.

– Код говеда сам била кад сам их са градине угледала како иду мојој кући. Поручили ми од куће да спратим стоку, а ја нећу, осетим шта је. Али стриц једва дочекао, све се они договоре и ја дођем у ову кућу. Што сам радила тамо где сам рођена, сачекало ме је и овде. Држали смо краве, овце, свиње, имали поље и њиву, па је ваљало стоку чувати, поље копати, жито жети, траву косити и на леђима носити, а уз то и кућу држати. Страх од рата није пролазио, мужа послаше у Трст, а мени остадоше сви послови – присећа се Милка

Под теретом истих, носећи једнога дана бреме дрвета за огрев на леђима, спотакла се и пала. Пар дана након тога изгубила је прво дете које је, радећи тешке послове, носила у утроби.

– Муж се враћао кући из Трста и у Сињу му рекоше да сам родила женско дете. Све је частио, певајући се вратио, и након десет дана нам умре нејаче. Прерано се родило због мог пада под дрвима. После родим ћерку па сина, али је он вазда страховао, ноћу устајао да ослушне да ли дишу. Тако се једне ноћи пробуди и затекне мене полумртву. Вене ми од терета попуцале, искрварим и једва ме спасише. Деца ме нису препознала кад сам кући дошла из болнице – присећа се свега Милка.

Дужност у цркви

У периоду након Другог светског рата није остало много мушких глава у крају, на мало њих се могло ослонити када су се какви тежи послови обављали. Тако је било и са црквом. Чак и када се неко упокоји, није имао ко звонима брецати да најави одлазак покојника. Та дужност припала је Милки. Од педесетих година прошлог века ни један тужни ни радосни догађај везан за цркву у Врлици није прошао мимо ње.

– Кад јаве да је неко умро онда треба брецати звонима, да се чује. Кад крене спровод ка цркви попнем се до звоника па кад буду близу опет брецам звонима, тако и када крену ка гробљу. Спремила би и у цркви све што треба, да се покојник донесе и свештеник одржи опело. Уочи празника треба увече да се чују звона, да народ зна да је сутрадан служба. Кад се слави онда се другачије удара у звона. И онда као и данас кључ од цркве је био код мене. Ако ко дође помолити се или свећу упалити, а свештеника ту нема, знају ко ће им отворити. Кад би се у пољу задесила а неко дође, зовне ме неко од комшија и ја одмах идем – појашњава баба Милка, додајући како за све те године није било ни службе у храму ни сахране, а да она није била присутна.

Прјатељице јој помогле након избеглиштва
А онда се ипак присети да је само једну годину била одсутна, и то након последњег рата. Тај период провела је код сина у Београду. Није била ни жедна ни гладна, ништа јој није фалило осим Врлике и тај недостатак није могла потискивати. Вратила се у своју кућу у којој је тада већ неко други живео, али међу своје две пријатељице Хрватице које су је са радошћу дочекале.

– Нисам имала ни куне у џепу, ништа, а овде се уселио један човек који је себи правио кућу у граду. Дочекаше ме моје две пријатељице, комшинице одавде, обе Хрватице и обе се зову Милка к’о и ја. Код једне сам боравила једно време док се тај човек није иселио. Све су ми помогле, доносиле ми и храну и све што ми у кући треба. Ево и овај сто за којим седимо су ми оне дале. Увек смо се лепо слагале, помагале једна другој, нико није гледао ко је ко и шта је. Како оне мени, тако и ја њима. Народ је раније био другачији, бољи. Ниси никога требао звати кад нешто радиш, а свако је једва чекао да ти приђе помоћи. После су се вратиле још двије жене, па мени моја Милка каже: „Хајте вас три средите мало цркву, покосите около, и ја ћу вам помоћи.” Тако је и било, ја косим, а оне чисте около. Није тада народа било као сад што дођу – прича Милка.

Самоћа је најгора
Временом је народ почео више долазити, Врлика је опет добила свог свештеника, поново су оживели стари обичаји Чувара христовог гроба, покренута је и завршена обнова храма. Милка је истовремено обрађивала поље и виноград, дочекивала и испраћала. Долазеће године донеле су, истовремено, и нове патње и невоље. Остала је Милка без ћерке која је прерано преминула, и без снахе која их је изненада напустила, сломила је кук па је поново морала у болницу, али живот није борба у којој има простора за одустајање.

– Без мужа сам рано остала, а умреше ми младе и ћерка и снаха. Остао ми син Перо, унучад и праунучад. Од кад сам кук сломила теже сам се кретала, али ми прискочише у помоћ моје комшинице, доктори, особље у Шибенику. Сви су ме заволели, нашли ми штаке и послали у болницу, да што пре проходам. Никада ми за ових осамдесет и девет година није било лако. Останеш без најмилијих, патиш се и мучиш, али ти Бог опет да снагу да издржиш. Самоћа је најгора, кад године стигну па времена имаш о свему да мислиш. Ја бих сада имала снаге поново и копати и све по кући радити, али не могу на ноге, једва ово мало што се уз ходалицу покренем – каже баба Милка.

Најтеже јој пада што више не може у цркву
А то је најбоље осетила када се прошле године, након повратка из сплитске болнице у којој је преболела корону, вратила својој кући и свом Светом Ники, како Врличани од миља свом храму тепају. Била је то прва година да о Васкрсу није била у храму, није украшавала Христов гроб и дочекала чуваре, нити је могла радост празника са звоника најавити.

Тешко се са тим помирила. У ове зимске дане, док се син Перо о њој брине, ручак кува и приноси све што јој треба, њу највише тишти како би могла изаћи до цркве. Не може без помоћи, а тако би волела да види докле се стигло са осликавањем и да ли је сада, како што јој је комшиница Милка већ рекла, црква какве на далеко нема.

 

– Не бих ја чекала да могу сама, али не могу са ходалицом преко скалина. Јесу ли докле стигли? Вели ми Милка да нема лепше цркве сада од нашег Светог Нике, ишла она да види – са радозналошћу и усхићењем детета пита и констатује Милка, док суза радосница по први пут заискри у оку.

Док смо се растајали, није заборавила да нагласи да јој поново дођемо, да је обиђемо. То време разговора за њу није представљало ни напор ни умор, већ напротив, задовољство што има са ким да подели делиће свог мученичког живота. Таквих дана, од када су Милка једна и друга престале долазити, што због година што због болести, код наше бака Милке све је мање.

Није без разлога Његош у свом Горском вијенцу рекао: „Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена.” Тај народ у најтежим временима, може да буде и једна жена. Жена попут Милке Гавран.

Преузето са: СРБИ.хр