Хрватска изгубила још један спор пред Еуропским судом
Еуропски суд за људска права (ЕСЉП) објавио је пресуду у предмету Тривкановић против Хрватске којом је РХ проглашена кривом јер су њени судови неоправдано одбили захтјев за обновом парничног поступка за накнаду штете. ЕСЉП је утврдио да је покојној Стоји Тривкановић из Сиска, односно њеним насљедницима, тиме повријеђено право на приступ суду које је зајамчено Конвенцијом за заштиту људских права и темељних слобода.
Стоја Тривкановић је мајка Зорана (23) и Берислава (18), које је група наоружаних припадника специјалне полиције „Вукови“, заједно с њиховим оцем Николом Тривкановићем (48), 25. коловоза 1991. присилно одвела из обитељске куће у сисачком насељу Зелени бријег. Од тада се Зоран и Берислав воде као нестале особе, а претпоставља се да су убијени као и Никола, чије је измучено тијело сљедећег дана пронађено на обали Саве код села Гушће.
„Након лупања по вратима упали су у кућу и почели је претраживати. Пронашли су Николину цестарску униформу, јер је радио у Подузећу за цесте, па су га оптужили да је ријеч о униформи ЈНА. Није им се свидјела нити синова застава Црвене звезде. Потом су их насилно одвели. Зорану нису дали ни да се обује, рекавши му: ‘Тамо гдје идеш, неће ти требати'“, испричала је за „Портал Новости“ 2011. Стоја Тривкановић, која је преминула крајем 2019. године.
Зоран, Берислав и Никола Тривкановића су након одвођења виђени у комплексу ОРА, једном од најзлогласнијих мучилишта и стратишта сисачких Срба 1991., након чега им се изгубио сваки траг.
„Тражила сам их посвуда. На ОРА-и су ми пријетили јер сам их уопће покушала тражити, а изјаву о њиховом нестанку дала сам у војној команди. Плакала сам, молила, а они су обећавали да ће помоћи ако то буде у њиховој моћи. Тражила сам их у сисачкој полицији, гдје ми је Ђуро Бродарац (тадашњи начелник ПУ сисачко-мославачке, оп.а.) рекао: ‘Синове иди тражити у мртвачницу.’ Безуспјешно сам све испричала и тадашњем министру унутарњих послова Ивану Векићу“, посвједочила је Стоја, која је 2006. Државном одвјетништву поднијела захтјев за склапање вансудске нагодбе, тражећи исплату нематеријалне штете за смрт синова.
Но ДОРХ ју је одбио с образложењем да се „није могло закључити о постојању битних претпоставки које се односе на припадност починитеља казненог дјела редарственим и оружаним снагама РХ те везу дјела са службом“. Потом је исте године подигла тужбу надлежном Опћинском суду, који ју је одбио због застаре и због тога што „тужитељица није доказала да су њене синове убили припадници хрватских редарствених снага“. Пресуду је потврдио Жупанијски суд у Сиску, уз образложење да „није проведен казнени поступак против починитеља“.
У међувремену је окончан казнени поступак у којем је Владимир Миланковић, заповједник свих полицијских снага на ширем подручју Сиска и Баније од 18. српња до 1. листопада 1991., правомоћно осуђен на десет година затвора због ратног злочина над српским цивилима, међу којима и тројице Тривкановића. Ослањајући се на ту пресуду, Стоја је 2014. поднијела захтјев за понављањем парничног поступка, који је одбио сисачки Опћински суд, сада тврдећи да је Миланковић осуђен због нестанка, а не смрти њезиних синова. Након година правне битке, случај Стоје Тривкановић завршио је на Еуропском суду за људска права, који је прошлог тједна донио пресуду у њену корист.
Суд у Страсбоургу утврдио је да је хрватско правосуђе при одлучивању о захтјеву за понављање парничног поступка требало узети у обзир чињеницу да је постојала правомоћна казнена пресуда за ратни злочин у којој су њезини синови наведени као жртве те да су Зоран и Берислав након нестанка проглашени умрлима. ЕСЉП је Стоји Тривкановић, односно њезиним насљедницима, напосљетку досудио укупно 12.500 еура на име накнаде неимовинске штете, те 2000 еура за трошкове поступка. Истом пресудом одбачени су сви аргументи Републике Хрватске која се противила да Стојини унуци, дјеца покојног Зорана, наставе поступак након њене смрти.
Током дуготрајне правосудне борбе, Стоја Тривкановић се и раније обраћала Суду у Страсбоургу, тврдећи да државна тијела нису исправно истражила смрт чланова њене обитељи, при чему, како се наводи у тужби, није идентифициран ниједан од изравних починитеља злочина. Но у српњу 2017. ЕСЉП је пресудио да РХ у том случају није повриједила право на живот, јер је „подузела све одговарајуће и могуће кораке у истрази ратног злочина над Тривкановићима“.
