Како је страдала и нестала породица Зец из Петриње
- НА ПУТУ ОД ТРАДИЦИЈЕ И ИДЕАЛА ДО КОШМАРА И САМОУНИШТЕЊА
Истражујући прошлост, стваралаштво и значај појединих личности унутар српског народа на Банији често сам узгред сазнао много интересантних података и за чланове шире породице те личности. Оно што ми је посебно заокупљало пажњу током рада, јесте да сам уочио неколико чињеница које су се скоро по правилу наметале, а то је да су многи од њих због своје припадности српском народу и српској православној цркви имали потешкоће у свом образовању, раду, стваралаштву и напредовању и друго, да су због те исте припадности у посебно тешким временима били изложени прогону и уништењу. Чињеница је такођер, да иако се један дио њих током живота, друштвено и политички удаљио од свога народа и вјере, није им помогло да у датом моменту избјегну његову колективну судбину. Проналажење путева како би се избјегле ове стољетне замке увеле су поједине личности у немогуће, страшне и почесто трагичне судбине. Готово свака хисторија страдалника са Баније је један предложак или сценарио за роман, драму или филм са интересантним, изузетним, понекад чудним и нестварним ликовима, невјероватним догађајима, дубоким осјећањима, дилемама, надањима, вјери и невјери, смислу и бесмислу борбе и самог живота.
Покушаћу у овом раду да потврдим моја сазнања и увјерења и то на примјеру једне српске грађанске породице из Петриње. Рад је настао на основу прикупљених информација, казивања, података, доступних докумената и остале грађе, а назвао бих га документарном причом или кронологијом страдања једне породице.
Када споменемо презиме Зец са Баније многи ће се одмах присјетити да су носиоци овог интересантног, за неке и чудног презимена, дали велик број значајних личности не само у родном крају већ и далеко шире. По предаји сачуваној унутар саме породице они су ово презиме добили крајем седамнаестог вијека када су у великом покрету становништва из Херцеговине, прецизније од Мостара, бјежећи пред Турцима, тада под презименом Петровић, кренули на запад ка Аустријској царевини. Пошто су током тог дугог и неизвјесног похода показивали велику сналажљивост и лукавство у избјегавању бројних потешкоћа и замки, као и у брзини самог кретања, прозвали су их Зец што је асоцирало на зеца и његову познату опрезност, окретност и брзину. Након доласка у нове крајеве овај надимак постаје њихово трајно презиме. Ово на неки начин и није изузетак тј. чудно пошто је опће познато да се код Срба доста често у коријену презимена налази име неке животиње.
У вријеме стварања и постојања Војне Крајине, у селу Кукурузари код Костајнице, гдје су баш носиоци овог презимена били многобројни (у једном периоду током осамнаестог вијека пописано је више од 100 само мушких глава), постали су истакнути војници и официри, а посебно православни свештеници. Статус и углед који су тиме стекли омогућио им је да се све више школују и тако убрзо имамо из ове породице и учитеља, правника, новинара, политичара, лијечника, умјетника и више других занимања.
Све до укидања војно-крајишког система (1871.) унутар српске заједнице дјеца која су имала срећу да се школују, углавном су школована за војничку службу а понеко за свештеника. Од тог времена крајишници се све више окрећу и другим занимањима и тако покушавају, може се рећи на лакши начин, утећи из вишевјековне заосталости и биједе.
У породици угледног свештеника Јована Зеца (р. 1840.) рукоположеног 1868. године, пароха у Шаканлијама (од 1871.), потом у Раусовцу (1883.) и Меминској (1892.), члана прве изабране епархијске скупштине, рођено је више дјеце (тринаест синова и кћери) а међу њима 1877. године у селу Куљанима (између Двора и Костајнице) и син Душан. Он након основне школе уписује тада већ цијењену шумарску школу у Крижевцима коју и успјешно завршава (1896.). Примљен је на службу техничког дневничара у Другу банску имовну опћину у Петрињи и тако започео дугу и богату каријеру шумарског службеника.
Шумарски вјежбеник постаје 1898. године а већ 1904. изабран је шумарским приставом код исте имовне опћине. Бан га потом 1909. године именује котарским шумаром. По обичају одмах је засновао и породицу. Оженио је Милку (р. 1886.) кћерку Стојана Остојића угледна домаћина из Равног Рашћа код Глине. У браку су добили шесторо дјеце од којих је Боја умрла од туберкулозе са шеснаест година а син Јовица у другој години од дифтерије. На животу су остали Јованка (р. 1908.), Радован (р.1910.), Драгица-Драга (25.5.1915.) и Милован (11.3.1919.), који је на неки начин и централна личност ове кронологије. Сви су рођени у Петрињи.
Породица Зец живјела је у складу са тадашњим приликама не разликујући се битно од припадника тамошње српске заједнице и осталих грађана. Живот се заснивао на дугој традицији Срба у граду окупљених око српско-православне црквене опћине, парохијске цркве Св Спиридона (саграђене 1785.) и више српских културних, спортских и осталих друштава. Иако мањинска, ова заједница је захваљујући прије свега богатим и моћним трговцима представљала значајан фактор развоја и живота, не само Петриње већ и цијеле Баније. Душанов статус државног службеника омогућавао му је већу сигурност и могућност напредовања. Овај складан животни пут прекину је Велики рат у којем, мимо своје воље, учествује четири године (1914-1918). Након повратка наставио је ранији посао али сада у новој држави Краљевини Срба Хрвата и Словенаца. Његово знање, рад, способност и искуство не остају без пажње тако да стално биљежи напредак у служби те је 1925. године именован за шумарског надсавјетника при дирекцији шума Слуњско-Банских имовних опћина у Петрињи. Захваљујући њему породица Зец стјече статус добростојеће породице која се уселила у своју властиту кућу у центру града. Дјеци је отворен пут у даљњем школовању и напретку.
Најстарија Јованка након основне школе уписује у родном граду Учитељску школу коју завршава школске 1926/27 године. Одмах је почела радити као учитељица у Меченчанима, затим у Ловчи, Костајници и Блињи, и тако све до почетка новог рата. Радован је након основне школе завршио Гимназију у Сиску а потом уписује Правни факултет у Загребу који напушта. Запослио се као порезни чиновник у Дарувару из кога одлази у Грачац. Драгица коју су од миља звали Драга, ишла је путем старије сестре и 1935. након завршене Учитељске школе постаје учитељица. Најмлађи Милован након завршене основне школе у Петрињи, уз доста потешкоћа, завршава Гимназију у Сиску и уписује Правни факултет у Загребу. Испите не полаже, званично ради болести али разлози су други. Школовање дјеце овој породици донијело је доста брига и радости али и разочарања због неиспуњених очекивања. Међутим то свакако није битно утјецало на утисак да је породица Зец сматрана за добру и складну са дјецом за примјер.
Он што се може наслутити, пратећи даљњи ток њихова живота, јесте чињеница да су они још током школовања а поготово након њена завршетка одступили, односно промијенили одгојем усвојена правила и моралне кодексе. Наиме, у то вријеме грађанске породице у Петрињи су живјеле затворене у кругу своје уже етничке групе под будним покровитељством цркве. Свако друштвено и политичко дјеловање је било оптерећено конзервативизмом и искључивости. Национална и вјерска припадност је била полазна основа и ограничавајући фактор било друштвеног или политичког дјеловања. За различитости било које врсте није постојало искрено разумијевање. Породица Душана Зеца је без сумње, на основу свог поријекла и богате традиције, била патријархална, традиционална, конзервативна, изван сваке политике али друштвена и притом духовно дубоко и чврсто везана уз православну цркву. Дјеца одступају од тих кодекса и у потпуности мијењају свој свијетоназор. Да ли је и какве потресе та чињеница изазвала у породици није познато и остаће тајна.
Јованка, као најстарија, се прва удала и то за Вјекослава Славка Ферина (р. 1907.) трговца намјештајем кога је упознала радећи у школи. Родила је једно дијете али је оно убрзо умрло. Радован је по доласку у Грачац упознао Мирјану Кватерник, студентицу фармације у Загребу, која је била из угледне породице чији је отац у мјесту држао апотеку. Убрзо су склопили брак (24.7.1938.) а годину касније родио им се први син Младен (8.6.1939.). Драга је у Петрињи упознала порезног службеника Артура Туркулина званог Тујко (7.10.1916.), који се у дјетињству са родитељима, браћом и сестрама, доселио из Вареша. Пред рат ово познанство и љубав крунисано је браком.
Из овог произлази сасвим јасно да су они, још у својој младости, највјероватније независно једно од другог, одбацили национални и вјерски критериј у избору брачног друга као небитан, неприхватљив и анахрон. Тим својим поступцима и одлукама свакако су за тадашњу Петрињу представљали, било особно, али и као породица, нешто посебно и изузетно, не баш прихватљиво од доброг дијела окружења.
Оно друго што је вјероватно више погодило родитеље, ширу породицу и многе грађане јесте сазнање да су дјеца Душана и Милке постали симпатизери и присташе забрањене и илегалне Комунистичке партије. Веза Драге и Тујка није произлазила само из симпатије и физичке привлачности, већи из истовјетних погледа на друштво и политику. Тујко је у то вријеме био врло популаран пошто је одлично играо ногомет у Загребу и Петрињи а поред тога је био и један од најпознатијих отворених антифашиста и члан комунистичке партијске организације (1939.). Драга се са љевичарским покретом упознала још током школовања у Учитељској школи а посебно преко брата Милована који јој је усадио ове идеје. Након одласка на рад у школу, удају за Тујка и формално постаје члан КПХ.
Милован је био, не само лијеп, шармантан, интелигентан и занимљив младић, нарочито за дјевојке Петриње и Сиска, већ и врло посвећен политици, те познат као комунистички идеолог и агитатор. Члан љевичарског покрета постао је у сисачкој гимназији која је у то вријеме била значајно уточиште и расадник присташа овог покрета. Примљен је у СКОЈ а члан КПХ постаје 1939. године. Прво дјелује на подручју Сиска гдје је укључен у уже руководство СКОЈ-а. Потом добија задатке и у вези партијске организације у Петрињи гдје је након формирања Мјесног комитета КПХ (1939.) изабран у уже руководство (секретар Артур Туркулин) и био задужен за рад СКОЈ-а. Убрзо је основан КК КПХ Петриња и постаје његов члан (1940.). Са Маријаном Цветковићем и Миком Шпиљаком у љето 1940. биран је за делегата МК СКОЈ-а Сисак на Покрајинску конференцију СКОЈ-а Хрватске у Загребу али је услијед тадашњих прилика тј неприлика одржано само савјетовање. Израстао је у једог од најистакнутијих и најпознатијих партијских активиста. Тих година био је углавном у Загребу, званично студирајући и пишући за новине, а стварно је илегално дјеловао као професионални партијски радник на вези централног руководства са организацијама на Банији. У Петрињи не само да политички утиче на чланове своје уже породице, него остварује посебно добре резултате у идеолошком раду са школском омладином, у Клубу петрињских академичара (КПА) и другим друштвима и организацијама. Једна од најпознатијих акција је она када је 1940. у центру града, заједно са Туркулином и осталим партијским друговима организирао велики протест активиста и других грађана против банске власти, фашизма оличеног у Њемачој али и оног евидентног и све агресивнијег у родном граду и крају.
Поводећи се за Милованом, тих година, покрету прилази знатан број младих из боље стојећих и угледних српских породица у граду, Никола Трнинић, Чедомил Чедо Борчић, Милан и Љубица Ратковић, Трнинка Ратковић (Абрамовић), Момир Боројевић, Милица Газибара, Дара Шкарић (Јанековић) и други. Ово је за покрет било од изузетног значаја пошто је у граду а и шире српски народ већнски политички подржавао ЈРЗ-у и СДК, док је хрватски углавном припадао ХСС. Обнову комунистичког покрета и организација у граду и котару извршили су старији чланови КПЈ већином хрватске националности и они су уједно били на руководећим функцијама у овим организацијама све до рата. Пред рат организација се значајно увећала, а према доступним подацима 85% чланова у СКОЈ-у и КПХ чинили су Срби.
Породица Зец се до рата 1941. готово сасвим расула, Радован је био у Грачацу, Јованка у Блињи, Драга у Моштаници а Милован понајвише у Загребу. Након краткотрајног Априлског рата и стварања НДХ (10.4.1941.), Душан и Милка су остали сами и незаштићени. У граду се преко ноћи догађају невјероватне промјене не само у погледу управе, већ укупне атмосфере и понашања појединаца. Њихов свијет срушио се у једном дану. Били су свједоци невиђеног усташког терора и страдања њихових суграђана Срба. Тај ужас свакако је био још више појачан страхом и бригом за дјецу с обзиром на њихово дотадашње политичко опредјелјенје и дјеловање. Јованка и Драга више нису долазиле кући, о Радовану ништа нису знали, а прва вијест за коју су сазнали о Миловану свакако је била поражавајућа, наиме он је већ 24. априла ухапшен у Загребу и затворен у чувеном затвору на Савској цести. Неколико посљедњих мјесеци живота провели су у страху и немоћи да помогну дјеци и себи. На крају су и сами ухапшени и потјерани у логор Јасеновац. По породичном казивању, Душан иако стар, на путу је пружио отпор и усташе су га одмах убиле а Милку су када је дошла у логор убили ударцем маљем и бацили у Саву. На основу списка страдалих урађеног касније, тј много година након рата, за обоје је наведено да су свој живот завршили по доласку у логор.
Драга у својој школи у Моштаници постаје главна веза и база за комунисте из Петриње. Након првих хапшења у граду (април 1941.), Тујко одмах прелази у илегалу и долази код ње а за њим још неколико чланова организације (дио њих у село Клинац код рођака Славка Јанековића). Сви заједно потом одлазе на брдо Калине гдје се због усташког терора склонио народ из околних српских села и створио привремени логор (збјег). У другој половини јуна Драга одлази са Тујком у Равно Рашће код рођака Остојића од куда се Тујко повезује са пријатељем Станком Ћаном Бјелајцем који је једва успио изаћи из Петриње.
Договарају сарадњу петрињских и глинских устаника и комуниста. Када је КПЈ донијела одлуку о дизању устанка дио логора на Калинама постаје мјесто окупљања герилаца, одлучних да се боре, који ће затим основати партизански одред (Калински) углавном састављен од петрињских и костајничких комуниста и скојеваца, Срба и Хрвата (5.8.1941.). Тујко постаје први командант одреда а затим комесар. Тако започиње његов и Драгин ратни пут.
Био је то дуг пут који их је по многочему више раздвајао него спајао. Драга је обављала послове које је тог тренутка од ње тражила Партија а то се прије свега односило на организацију женске омладине и жена. Почиње формирање одбора АФЖ и то ради са својим другарицама Милком Вранешевић, Даром Шкарић (уд. Јанековић) , Љубицомм Ратковић, Милком Чалдаревић и другима које је знала још од прије рата. Када је формиран јединствени партизански одред Баније на Чавића брду (28.9.), приликом полагања свечане заклетве, налазила се у строју са још дванаест другарица. Крајем године (7/8.12.) у Великој Градуси изабрана је у новоформирани КК КПХ Петриња – Костајница у коме је била једина жена члан и притом задужена за рад са женама. Била је врло ангажирана али и растргана између борачких и партијских обавеза, брака, улоге мајке и брига за породицу. Тујкове обавезе и стално премјештање са дужности на дужност су их све више удаљавали. Остала је трудна, родила је дијете али оно није дуго поживјело.
Артур Туркулин Тујко је свакако једна од најистакнутијих устаничких личности Баније. Након формирања Партизанског одреда Баније постао је једна од кључних партијских личности, биран је за политичког а убрзо (након доласка Владе Јанића-Цапе) за организационог секретара Окружног комитета КПХ за Банију. Крајем љета 1942. одлази на Кордун гдје је постављен за комесара Четврте кордунашке бригаде, затим Осме кордунашке дивизије (децембар 1942.) а потом XИИИ Приморско-горанске дивизије (април 1943.). Када је формиран XИ Корпус постао је његов први комесар (30.1.1944.). Убрзо се озбиљно разболио. Права дијагноза његове болести никада није објелодањена (постоје подаци да је боловао на плућа и друго, на срце) али незванично радило се о некој врсти душевног обољења. Болест је узнапредовала па је морао на лијечење, прво у Италију а крајем године пребачен је у тек ослобођени Београд. Умро је у двадесетдеветој години живота (25.3.1945.) у чину пуковника не дочекавши крај рата и потпуно ослобођење земље.
Јованка је по успостави НДХ остала радити у школи, да би се након дизања устанка, са супругом Славком активно укључила у пружање помоћи НОП-у. Контакте је остваривала преко сестре Драге која ју спаја с Даром Шкарић и другим активистима. Та помоћ се састојала у прикупљању и дотурању разног материјала те пружању информација. На неки начи може се устврдити да је она уз супруга, иако уз бројне потешкоће, ратне године прошла најбезболније.
Радован и Мирјана до рата живе лијепим грађанским животом у Грачацу. Приходи из апотеке и његова државна служба обезбјеђују им солидан стандард. Када је избио рат и проглашена НДХ готово ништа значајније се није промјенило у њихову животу из разлога што је Мирјанин отац био блиски рођак усташког војсковође Славка Кватерника и тако су имали сигурну заштиту. Међутим, након подизања устанка Грачац заузимају четници и успостављају своју власт. Како им је свештеник на црквеном вијенчању био Момчило Ђујић, тада војвода, поново су имали заштиту. Међутим, Радован је тада прешао на рад у Кистање гдје су га 1942. године ухапсили Талијани под оптужбом да је симпатизер КП, а затим га затворили на Лазарету код Задра. У логору је био све до капитулације Италије кад успијева изаћи на слободу (9.9.1943.). Мирјана и Младен 1943. године, уз помоћ војводе Ђујића одлазе код њене сестре у Загреб, улица Хатсова, гдје су провели остатак рата. Радован убрзо по изласку из логора, ступа у партизане. Ратује по Лици. Кордуну и Банији и ослобођење дочекује у чину капетана.
Како је већ речено, Милован свој страдалачки пут започиње непосредно по успостави злочиначке НДХ, кад је ухапшен (24.4.1941.). Десет мјесеци проводи у затвору у Савској цести гдје је изложен испитивању и мучењу. Савим је јасно да су усташе, на основу картотека претходне власти а и својих података, имали добра сазнања о комунистима, активистима, њиховим способностима и могућој опасности коју представљају. Стога нимало није чудно што је Милован тако брзо ухапшен. Затвор је тешко подносио пошто је био болестан на плућа због чега је и прије рата стално побољевао. Након тачно десет мјесеци затвора пребачен је крајем фебруара 1942. у сабирни логор Јасеновац. Дошао је на мјесто страдања својих родитеља а да то вјероватно тада и није знао. До његова доласка у логор ту су поред његових родитеља погубљени и многи други имућни и угледни Петрињци који су доведени било директно из својих кућа, или су прошли пут преко Копривнице, Госпића, Јастребарског, Цапрага до стратишта. Они су били међу првим жртвама овог логора. Све их је Милован познавао.
О прогањању, затварању и страдању многих људи ипак је нетко знао и бринуо. То су били прије свега чланови породице, пријатељи али и партијски другови. Сви су они на разне начине покушавали да помогну затворенима. Након Милованова пребацивања у сабирни логор Јасеновац, Хрватском Државном Сабору писмом се обраћа његова наводна заручница, учитељица у Загребу Даринка Добринић. У молби писаној руком 24.3.1942. Даринка моли да се Милован пусти из Јасеновца прије свега због лошег здравственог стања, зато што је у потпуности невин тј. како наводи “ никакве кривње на њему нема, осим што је грчко-источне вјере“ те надодаје да досада није кажњаван. Интересантно је на који начин и којим аргументима поткрепљује његову невиност и лојалност. “Рођен је у нашој Хрватској, осјећа се Хрватом, као што се и читава његова породица осјећа, а то се најљепше види по томе што су му обадвије сестре удате за Хрвате-католике. Осим тога брат његов ожењен је ближом рођакињом Војсковође Славка Кватерника, а и ја Милованова заручница, Хрватица сам“. Ово вриједно писмо по много чему је значајно и интересантно. Даринка можда није знала да су у вријеме настанка овог писма Милованови родитељи већ страдали у том истом Јасеновцу, да су Милованов зет Туркулин и сестра на челу устанка против те државе, или ако је то знала онда се може само закључити да је била изузетно храбра или боље речено дрска. О њој се зна да је из Петриње гдје је 1941. завршила Учитељску школу. Да ли је била стварно његова заручница или је писмо писала по упуту Партије остаје тајна.
Хрватски Државни Сабор Даринкину молбу 15.4.1942. прослијеђује на рјешавање Усташкој надзорној служби. Уред заштитног редарства за град Загреб и Велику Жупу Пригорје 19. липња 1942. одговара на на захтјев и у Предмету: Милован Зец-одпуст из логора, између осталог наводи сљедеће “Одлуком овог Уреда од 2. ИИИ 1942. број 6199/42. упућен је поменути на присилни боравак у сабирни логор у Јасеновац на вриеме од године и пол т.ј. од 24. ИВ 1941. до 24. X 1942. јер је непоћудан и погибељан по јавни ред и сигурност. Услиед тога не може се молби удовољити, о чему нека наслов обавиести молитељицу. За дом спремни! Управитељ: Павер, в.р.“
Породица је увјерена да је Милован из логора изашао након интервенције појединаца из СПЦ, којих је сигурно и било, пошто је у самој породици и у то вријеме било још увијек активних свештеника. Да је интервенција било може се видјети из других докумената (полицијских након рата), гдје стоји да је Милован из логора пуштен на интервенцију Максимовића Томе, Недићевог шефа Комесаријата за избеглице који је спасао многе страдалнике из НДХ. На ивици живота и смрти пребачен је из Јасеновца у Стару Градишку а потом у Земун, од куд га преузима Црвени крст Србије (јул 1942.). У Београд је донесен у једном ћебету са само тридесет кила тежине, живи мртвац, што је код присутних изазвало шок и згражавање а међу њима и новинара који га сликају и ту потресну фотографију објављују на првој страници листа Ново Време.
Након краткотрајног опоравка примили су га да волонтерски ради у Комесаријату за избеглице (Претпостављам уз помоћ рођака др Петра Зеца). Пошто се у Београду очито није осјећао сигурним одлази у Ниш. Ту му је живио ујак (мајчин брат по мајци) инг. Љубан Врховац, који је још од прије рата био директор Дуванске индустрије и посебно цијењен грађанин. Он га је по доласку одмах збринуо и запослио. Милован користи повољније окружење и убрзо након успостављене везе одлази у партизане (1943.).
Дуго чекан крај рата и ослобођење земље и за породицу Зец је требао бити дан радости и престанак свих патњи, страха и брига. Прво окупљање сестара и браће након четири године раздвојености и неизвјесности, у Загребу 1945. године, било је само дјелимично остварење жеља и снова пошто горка спознаја о губитку родитеља, мужа и зета, тек рођене дјеце и бројних рођака није им дала за прво да се истински радују. Био је то тренутак њихових исповијести, започетих али никад до краја испричаних прича, о личним патњама и страдањима. Свијет који су у младости тако силно жељели промијенити сада је био ту али горак окус те промјене остати ће у њима до краја живота. Прокламовану девизу нове власти да се заборави прошлост и крене у будућност и они су прихватили. Можда су тада и вјеровали да је све ружно иза њих и да се нешто слично не може поновити. У Петрињу више нису отишли.
Јованка након рата и доласка у Загреб наставља свој учитељски посао. Све до пензије ради у ОШ на Медвешћаку. Живот у браку са Славком проводи мирно без потреса али тај склад често ће бити нарушаван због невоља осталих чланова породице.
Радован се у Загребу спаја са женом Мирјаном, која га је вјерно чекала, и сином Младеном. Одлучује да остане у војсци. Службовао је у Дивачи и Марибору, да би 1947. године био послат у саставу наше војне мисије у Берлин. Пред њим је била озбиљна каријера војног дипломате. Син Младен похађа основну школу у Марибору а затим двије године Руски интернат у Берлину. Породица се у Њемачкој увећала за сина Зорана (9.2.1949.).
Драги су се након рата, са чином капетана, Партизанском споменицом 1941. године, репутацијом истакнутог партијског радника и чињеницом да је удовица тада често спомињаног и хваљеног Артура Туркулина, отварала сва врата. Пред њом је стајала велика политичка каријера. Била је безгранично одана Партији и идејама за које се борила. У том идеолошком сљепилу огријешила се вјероватно о многе, али је најтрагичније што је то учинила и брату Миловану. Зашто је изабрала баш тај пут данас је тешко одговорити. Разлоге њених поступака свакако треба тражити у њеном интимном животу. Очито емотивно празна и растргана прераним губицима најмилијих тражила је неко уточиште и заштиту. Склопила је нови брак са адвокатом Бешлићем али га убрзо раскида. Потом упознаје Арифа Тановића, борца и пуковника, и са њим живи годину дана у ванбрачној заједници. Сумњала је у његову љубав и вјерност што ју доводи у стање нервног растројства. Окупирана том сумњом одлучила је да га прати како би потврдила или одагнала те мисли. Једном приликом када га је пратила открива његову превару. Пуца у њега и на лицу мјеста га убија а потом пуца у себе. Два дана се у болници боре за њен живот али она ипак умире (19.10.1951.). Живот је окончала на најгори могући начин а имала је само тридесетпет година.
Милован је по ослобођењу и доласку у Загреб убрзо успоставио старе партијске везе. Наравно, многи које је тражио нису више били међу живима, а они који су га знали нису вијеровали да је уопће и преживио. Почео је да ради у Влади НР Хрватске, Уред за информације гдје је био шеф једног одсјека. Поред тога, предавао је на Вишој политичкој школи, активно радио у СКД Просвјета, био члан ИО и уређивао новине Српска Ријеч. Живот испуњен радом, обавезама које су га чиниле задовољним и оствареним. Након погоршања односа КПЈ са до тада братским комунистичким партијама а посебно оном у Совјетском Савезу и потом доношења резолуције Информбироа (јун 1948.) у земљи је дошло до политичких превирања. Очигледно је да ни он сам није имао потпуно јасан поглед и став у вези новонастале ситуације.
Наредни догађаји у вези његовог страдања нису у потпуности јасни тј. породично памћење се подоста разликује од докумената насталих у полицији. Породица у вези његова првог хапшења наводи да је ухапшен након што је једној другарици, жени свог ухапшеног друга, однио новчану помоћ (5.5.1949.). У његову полицијском досјеу стоји да се изјаснио за резолуцију ИБ-а, искључен из КП и наставио да дјелује непријатељски због чега је и ухапшен. Након истраге, која је вођена два мјесеца, изречена му је тзв. административна казна: “Окривљени се на основу чл. 6 Закона о прекршају против јавног реда и мира Н. Р. Хрватске у циљу преваспитања упућује на друштвено користан рад у трајању од 18 мјесеци.“ Упућен је на Голи оток гдје је био међу првим кажњеницима-мученицима овог тек успостављеног логора (7.7.1949.).
Његово хапшење и упућивање у логор свакако је у породици изазвало невјерицу али и поново осјећање страха и неизвјесности. Међутим то се није завршило само на њиховим личним осјећањима. Радован је одмах враћен из Берлина у Југославију (крајем 1949.). То је било и очекивано пошто су породице осуђених Ибеоваца, готово у правилу, такођер сносиле одговорност и посљедице као и осуђеник. Радован је свакако био изложен разним мјерама војних власти а каријера војног дипломате му је била запечаћена. У Загребу уписује и завршава Вишу војну академију и упућује се на службу у Београд (1951.).
О томе шта се све догађало и у каквом стању је био Милован сазнајемо много више након шездесет година и то захваљујући документарном филму Голи оток аутора Дарка Бавољака (Загреб, 2012.). У филму свједочи његов пријатељ и сапатник, сликар Алфред Пал а наводе се изводи и записи из Миловановог полицијског досјеа у УДБ-и и СДС. Обимна грађа на преко 200 страница је сачувана и представља изузетан документ за изучавање једног личног страдања али и укупног односа власти према Информбировцима. У филму се приказују и цитирају дијелови докумената полиције али и Милованових записа. “Послије пресуде био сам очајан. У скупној ћелији та три четири дана и ноћи без сна, без апетита, без бистре свијести, осјетио сам да се цијели један свијет срушио у мени.“ Ово потресно свједочење у потпуности осликава стање човјека који је до тог тренутка добар дио живота провео у казаматима оних против којих се борио а сад је ето пресуђен и затворен од оних са којима се заједно борио.
На Голом отоку је био изложен понижењу и тортури као и већина логораша. Тај осјећај губитка људских особина и прихватања безвриједности остаће у њему до краја живота. Подлегао је притиску и прихватио тзв. “ревидирање ставова“, што је уствари подразумијевало да се одричеш и оног што ниси ни мислио а камоли чинио, а потом по устаљеној пракси потписао тзв. “обавезу“ којом се ставља на располагање Партији и УДБ-и у борби против непријатеља земље, а у ствари денунцијацији пријатеља, родбине и познаника.
Излази на слободу али тешко болестан. Нема стан а нити запослење. Налази се у једном стању безнађа и изолације, чак и од стране породице. Помажу га пријатељи, млади Данко Грлић сакупља новац за њега и тражи му станове гдје може преноћити. Дружи се са онима који су у сличној или истој позицији као он, Велибором Мачукатином, Алфредом Палом, Грегуровићем и другима. Сви су они под будним оком полиције и питање је тренутка кад ће бити ухапшени. Одбија да испуњава задатке из обавезе и критикује стање у земљи. Посебно се окомио на петогодишњи план, неспособне руководиоце, слушао радио станице источних земаља, дружио се са истомишљеницима, причао вицеве на рачун стања у земљи и слично за то вријеме непримјерено и опасно. У полицији га сматрају за главног идеолога у групи. Поново је ухапшен 9.2.1951. и овај пут је осуђен на 24 мјесеца ДКР-а и упућен на Голи оток.
У породици је остало увјерење да је главни кривац за његово поновно хапшење сестра Драга која га је наводно пријавила да је примио разгледницу од једног новинара из Прага са којим се упознао на конференцији новинара социјалистичких земаља одржаној још 1947. у Прагу. Могуће је постојање ове разгледнице али је сасвим јасно, на основу претходно изнесеног, да је Милованово дјеловање и критика система била готово јавна.
Поново је прошао кроз већ устаљену процедуру у логору а она је подразумијевала потпуно уништење морала и унижење човјека до бесмисла. Формално је пристајао на све захтјеве притом свјестан да тиме пристаје на свој нестанак. Здравствено стање му се сасвим погоршало и амбулантно лијечење није било довољно. Дефинитивно је остао без једног плућног крила. Послат је у болницу (1.9.1952.) и ту је остао до краја издржавања казне (24.3.1953.).
Сестра Јованка и зет Славко примају га код себе на стан у Палмотићевој бр 34. Након краћег опоравка успијева се запослити као новинар у Информатору. Политика за њега постаје далека прошлост. Био је и надаље, у складу са својим карактером и темпераментом, омиљен у друштву интелектуалаца, умјетника, слободних мислилаца и помало боема. Цијело вријеме је под будним оком УДБ-е којој и поред обећања не пружа никакве информације. Из полицијских докумената сазнајемо како је на разговору одговорио на питање зашто ништа не извјештава. “Нећу и не могу“ одговорио је кратко, уз напомену да мрзи полицију још из Краљевине Југославије и да своје мишљење није промијенио до данас. У својим записима константно се враћа на моралне аспекте ситуације у којој се налази, “…јер живот и патње због неких бесмислених обзира према било коме заправо и није живот човјека, његов визир који пада све ниже, који стално лаже и петља и никако да нађе смирење“. Затим као да констатује “себе већ видим као бедног бившег човека“.
У потпуности је био свјестан да је тешко изаћи из овог зачараног круга. Приликом сваког доласка Тита у Загреб или разних високих делегација из СССР-а изложен је полицијским мјерама тј. налазио се у кућном притвору. Осјећао је стални притисак и подозрење околине. Након што је дошло до побољшања односа између СФРЈ и СССР-а попустиле су и мјере према категорији ИБ-оваца. Међутим након агресије Источног блока на Чехословачку (1968.) поново долазе у жижу пажње и Милована СДС заводи у обраду. Убрзо по сазнању о његовој потпуној пасивности, оперативац СДС пише забиљешку и предлаже да га скину са мјера (7.2.1969.).
Посвећен је свом послу у Информатору гдје постаје помоћник уредника. Слободно вријеме користи за дружење са старим пријатељима и познаницима међу којима су и његови сапатници са Голог отока. Већина од њих у међувремену су постали велики умјетници, истакнути интелектуалци и познати широј јавности. Поред тога у дугогодишњој је емотивној вези са Бојаном Франкл и њу ће тек пред крај живота и озаконити. Парадоксално је да је од почетка ове везе знао да је Бојанин рођени брат усташа емигрант у Бечу и да је она са њим у контакту.
Да прошлост није у потпуности потиснуо, показао је када је неких десетак година од подизања споменика и отварања Спомен-подручја усташког логора Јасеновац одлучио да посјети ово мјесто свога страдања. По повратку је био видно разочаран и незадовољан. Рођаку Момчилу испричао је своје дојмове. “ Када неко дође да посјети то подручје бити ће разочаран јел од логора неће видјети ништа. Тамо је требало сачувати или барем рекоструирати оне бараке у којима смо живјели. Не садити никакву траву већ оставити блато, па као кад се иде у Постојинску јаму и добије огртач да се заштити од хладноће тако и посјетиоцима логора давати чизме да макар мало доживе стање какво је било.“ На крају је резигнирано додао:“ Пургери ће рећи једног дана, кај хоће ти Србини па ту није никај ни било ту су затвореници играли хокеј на трави !!! “ Толико о његовом сарказму али и способности предвиђања шта ће се све убудуће догађати у вези овог страшног мјеста.
Проживио је још бурних политичких потреса у земљи али они за њега нису представљали ништа више од обичне информације. Доживио је смрт Тита и наговјештај краја једне бурне епохе и свих оних идеја за које се у младости тако искрено и здушно залагао. Нарушеног здравља, није још дуго поживио, умро је у тишини сестриног стана (28.7.1983.).
Да остане потомство и успомена на једну угледну банијску и петрињску породцу побринуо се Радован. Он је након завршетка ВВА у Загребу службовао у Београду. На његову каријеру свакако су утицала догађања око Милована и Драге. Слабо је напредовао и пензионисан је релативно рано (1963.) на позадинској дужности у чину потпуковника. Разболио се од саркома и умро 1982. године у Београду. Иза њега и вјерне супруге Мирјане остала су дјеца која су показала, може се рећи по традицији, склоност знању и образовању.
Старији син Младен након средње школе у Београду уписује Медицински факултет у Загребу гдје и дипломира (1963.). Запослио се а потом завршио специјализацију из неуропсихијатрије (1974.). Радио је у болници у Ковину на одјељењу акутне психозе (до 1979.) а потом прелази у Институт за неуропсихијатрију Лаза Лазаревић у Београду на мјесто начелника одјелења Ф гдје ради све до пензије. Био је посебно цијењен као стручан и способан специјалиста. Има кћери Сању и Сандру.
Млађи син Зоран завршио је осмогодишњу школу и гимназију а затим студирао и дипломирао на Медицинском факултету, све у Београду. Специјализирао је општу хирургију и након тога отишао да ради у Аустралију (Мелбурн). Иза себе има два брака. У првом је добио сина Филипа који живи у Вашингтону гдје ради и има породицу у којој је стекао сина Николу. Из другог брака Зоран има сина Симона који живи у Београду. Тако породица Зец ипак има потомке и наслиједнике.
Од сестара и браће Зец најдуже је поживјела најстарија Јованка. Судбина као да се поиграла са њом јер је била кроз свој живот, прво свједок њиховог рађања, а потом одрастања, страдања и преране смрти. Шта је све проживјела ? Умрла је 14.4.1990. и сахрањена на гробљу Мирогој под презименом Зец. Поред ње је сестра Драга сахрањена као Бешлић Туркулин и мужа Славко који је умро раније (24.3.1979.).
Драгин муж Артур Туркулин Тујко сахрањен је на Новом гробљу у Београду у Алеји народних хероја. И поред покушаја, у неколико наврата (углавном приликом јубиларних годишњица НОР-а), његових сабораца из Петриње и Баније, никад није проглашен Народним херојем. У Београду је и гроб храброг и оданог Радована и његове супруге Мирјане.
Милован је сахрањен на Мирогоју недалеко гроба сестара и зета. Крај њега лежи пријатељица и супруга Бојана. Интересантно, у близини је и гроб његова пријатеља и сапатника Алфреда Пала који је ту стигао, много година касније ( 2010.), непосредно након што је у документарном филму Голи оток, увјерљиво и потресно свједочио о њиховом заједничком давном страдању.
На гробљу Св Никола у Петрињи нема никога од породице Зец. Некад позната и угледна породица Душана и Милке Зец много је обећавала. Пред бројном дјецом је био живот бољи, успјешнији и лагоднији од оног њихових предака. Они су изабрали идеје и пут који им је донио велике патње. Кад су дочекали побједу својих идеја почели су да улазе у тај нови свијет. Након рата били су често спомињани, хваљени у говорима и записима партијских и ратних другова, радо виђени на свечаним скуповима, мало је рећи омиљени ликови тог времена. А онда од 1949. све се срушило, нестали су као и да нису постојали. Не само Милован и Драга, већ цијела породица. Избрисани су из хисторије и сјећања вољеног града.
Ако су презиме добили како је у уводу речено онда стварно, кроз њихов живот, можемо рећи да су га са правом и носили али уз једну горку напомену, често су успијевали утећи од свега, свакога и свачега, али изгледа парадоксално, понекад су требали утећи од себе самих.
У стану Младена, по казивању Сање (Младенове кћерке, Радованове унуке и Душанове праунуке) постоји много старих породичних и других фотографија али они не знају тко се на њима налази ? !
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
1. Момчило Радовановић, блиски рођак породице Зец из Петриње, главни иницијатор и покретач мога интересовања за судбину ове породице. Од њега сам првог сазнао да се заборављени учесник НОБ-е на Банији, жена револуционара и партизана Артура Туркулина Тујка, Драгица – Драга дјевојачки презивала Зец, да је имала браћу и сестру и да су у рату а посебно након њега тешко пострадали. Момчило ми је евоцирао своја сјећања, уступио документе које је добио од Иве Пејаковића, као и сјећања Младена Зеца која је забиљежила његова кћи Сања. Такођер ми је дао и породичне слике на чему сам му све скупа неизмјерно захвалан.
2. Сања Зец, кћи Младена Зеца, на захтјев рођака Момчила Радовановића а мој потицај, од оца је добила и забиљежила његова сјећања на чланове обитељи и догађаје који су их пратили. Такођер је уступила и неколико драгоцјених породичних фотографија на чему јој овим путем захваљујем.
3. Моја сјећања из разговора вођених са оцем Ђуром а у вези партизанског устанка 1941. године, улоге Артура Туркулина Тујка у њему и истине зашто није проглашен Народним херојем
4. Документарни филм “Голи оток“ аутора Дарка Бавољака, Загреб, 2012.
5. Копија писма Даринке Добринић упућеног Хрватском државном сабору у Загребу 24.3.1942. године. На молбу Момчила Радовановића, писмо пронашао и уступио Иво Пејаковић, тада кустос а данас директор Спомен- подручја Јасеновац (ЈУСП).
6. Копија одговора Усташке надзорне службе упућене Хрватском државном сабору 1942. године. Такођер од Иве Пејаковића.
7. Схиматизам Српске православне епархије Горњо-Карловачке за годину 1871, Плашки, 1872.
8. Шематизам Православне српске дијецезе Горњо-Карловачке 1883, Панчево, 1883.
9. Милан Радека, Горња Крајина – Карловачко владичанство, Загреб, 1975.
10. Слободан Жарић, Револуционарна активност омладине на подручју Сиска уочи и у току НОР-а и социјалистичке револуције, Институт за хисторију радничког покрета Хрватске, Загреб, 1988.
11. Станко Бјелајац, Раднички покрет пријератних година у петрињском котару, Зборник, Сисак и Банија у револуционарном покрету и устанку 1941. Музеј Сисак и ИХРПХ, Загреб, Сисак, 1974.
12. Љубан Ђурић, Банијски партизански одреди 41 45, Београд, 1988.
13. Душан Кораћ, Кордун и Банија у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији, Загреб, 1981.
14. Ивица Голец, Повијест града Петриње 1240-1592-1992, Загреб, 1993.
15. Ивица Голец, Петрињски биографски лексикон, Петриња, 1999.
16. Споменица 1862 -1987. Оснивања Учитељске школе у Петрињи, Петриња, 1987.
17. Извјештај Државне реалне гимназије у Сиску – Школска година 1934-1935.
18. Шумарски лист, Загреб, бр 12, 1896.
19. Шумарски лист, Загреб, бр 9, стр 55, 1925.
20. Бановац, Лист за поуку, трговину, обрт и господарство, Петриња, бр 50, 10. просинац 1898.
21. Бановац, Петриња, бр 21, 21. свибањ 1904.
22. Бановац, Петриња, бр 32,стр 1, 7. коловоз 1909.
Преузето са: Банија онлајн
