Кањане – неми сведок некадашњег живота

На празник Свете Петке, на храмовној слави у далматинском селу Кањани код Дрниша окупи се на стотине људи.

Село Кањане, место у саставу града Дрниша, још једно је од села у северној Далмацији о чијој историји, ако вас пут до истог нанесе, данас више нема ко да посведочи. Од некадашњих становника Кањана, током читаве године у селу живи тек једна времешна старица. Изузетак суморној свакодневици само је један дан у години, празник Свете Петке, када се на храмовној слави окупи на стотине људи.

Било је тако и ове године у Кањанима. На велики празник Свету Петку којој је у Далмацији посвећено још неколико православних богомоља, неасфалтираним путем до сеоске цркве сливале су се колоне аутомобила. Ни радни дан, ни киша која је од претходног дана непрестано падала нису омели бројне Кањанчане, али и велики број верника из околних места, да пођу пут кањанске светиње како би се поклонили Светој Петки.

– Колико год киша падала, престаће кад се дође цркви и почне литургија. Тако буде сваке године – успутно рече једна од жена коју сретосмо на путу до црквене порте.

Тако и би. Тек што је служба у храму почела киша је посустала, а слаби зраци сунца ипак пронађоше свој пут између густих облака. У цркви препуној пристиглог народа, све је одисало благословом, а сви погледи усмерени на окићену икону светитељке којој се, у овом селу, молитве узносе вековима уназад.

О самом сеоском храму и капели у гробљу посвећеним Светој Петки многи не знају превише, али се зна да управо на ово место са разлогом долази велики број верника, заветно или са чврстом вером у чуда која су само Светима у Господу могућа. Доступни историјски записи сведоче да је нова црква у Кањанима изграђена 1888. године, иако постоје индиције да је првобитни храм у селу саграђен 1782. године. Оно што се поуздано зна јесте да је и овај далматински храм изграђен трудом и прегалаштвом чувеног епископа далматинског Стефана Кнежевића, током чије епископске службе је саграђено око тридесет православних храмова и парохијских домова у Далмацији.

Кањанска црква посебна је и по томе што су Светој Параскеви, као заветној цркви, одувек долазили и православни и католици, посебно женски живаљ тражећи утеху, исцељење и спас. Сведок томе у прошлости била је и колекција од неколико десетина тканих прегача, али и велика количина накита на икони светитељке, које су даривале заветне жене.

Црквена звона на овом храму, који се уједно убраја и међу веће православне цркве у Епархији далматинској, изливена су 1789. и 1936. године. Према подацима доступним из шематизма СПЦ из 1827. године, Кањане су биле парохија, са претпоставком да је тако било и у време изградње првог храма, која је поред села обухватала и села Биочић, Миочић, Кадину Главицу и Парчић.

До бројних података, као и чињеница о животу некадашњег становништва, самом селу, у Кањанима се данас тешко може причати. У селу у којем је до последњег рата живело око 213 становника, где су православни Срби чинили нешто више од деведесет процената од укупног живља, данас живи само једна времешна старица која већ гази девету деценију живота. Тај дан је у храму нисмо срели, јер бреме година све теже носи на својим плећима.

По речима надлежног свештеника Милана Радусина, његовим доласком на парохију пре осам година у Кањанима је било нешто мање од десетак повратника.

– Временом су људи умирали, куће се затварале а нико од млађих генерација се није више вратио. Последњих година куће се обнављају, освићу нове грађевине, али не и нове генерације Кањанчана са одлуком о трајном повратку. До већине података, управо на тај дан храмовне Славе, дошли смо захваљујући Страхилу Гушевцу на којег су нас упутили његови сумештани пристигли из Србије. О посвећености и љубави Страхиловој према Кањанима говори и чињеница да је управо он иницијатор и оснивач „Завичајног удружења Кањане“ које окупља потомке некадашњих Кањанчана, нове генерације, са жељом да се очува успомена на живот, народ и обичаје овога села. Подаци које је поделио са нама више нам говоре о историји и постојању села него што нам то данас, било ко, са сигурношћу може испричати – каже отац Милан.

Бурна, неизвесна и страдална историја села

Поље под именом Кањане помиње се пет пута у документима насталим у периоду од 1345. до 1379. године. По неким претпоставкама сматра се да је ово поље некада било део данашњег Петрова поља, или се чак читаво Петрово поље звало Поље Кањане.

– Први поуздани писани трагови о самом селу срећу се 1550. године када је село било у саставу Клишког санџака и имало је укупно тридесет и једно домаћинство. Село је припадало нахији Петрово поље. Више нахија је чинило кадилук а седиште кадилука било је у Кадиној Главици у којој нема евидентираних домаћинстава. По подацима из 1574. и 1586. године, Мезра Кањане била је у поседу Мурат-бегове породице, односно његових синова Али-бега и Мехмед-бега Мурадбеговића, а у поседу су имали виноград, њиву, ливаду, шуму… Кањане су током своје историје делиле судбину града Дрниша тако да су под влашћу Турака биле све до Кандијског рата када су га, на кратко, заузели Млечани – сведоче подаци које са нама дели Страхил Гушевац.

Историја и овог села, као и осталих у Далмацији, била је бурна, неизвесна и страдална. Након година под влашћу Млетачке републике од 1683. до 1797. године, власт преузимају Аустријанци. Период од 1806. до 1813. године остао је забележен по владавини Наполеона да би након тога, поново, власт била у рукама Аустријанаца све до доласка Италијана. Највећи број становника у Кањанима био је у периоду око 1953. године, када их је у овом селу живело нешто више од пет стотина, а значајнији пад бележи се управо од 1991.године након које је, слободно се може рећи, ово село остало готово потпуно пусто.

– Миграције становника Кањана у предратно доба биле су усмерене углавном према Београду и Сплиту, где су одлазиле углавном млађе генерације ради школовања и запослења. Остатак становништва био је запослен у Дрнишу или Сиверићу, у мањој мери и у Книну. Пољопривреда је била допунски извор прихода сваког домаћинства. Обрадиве површине највећим делом биле су под кукурузом, пшеницом и виновом лозом. Готово свако домаћинство имало је свој виноград. Гајила се и стока, највише краве, свиње и живина, док су овце и козе биле слабије заступљене. Своје производе становници Кањана прерађивали су у прехрамбене артикле специфичне за овај крај, као што су пршут, панцета, печеница, вино и ракија, али и чувени крух испод пеке. Клима је погодна и за узгој различитих сорти воћа, па је некада у готово сваком дворишту било стабло смокве, баракокуле, трешње или неке друге виноградарске воћке – доноси нам Страхил још информација о својим Кањанима.

Остао само цвркут птица и понеки људски глас

Електрична енергија у село је уведена 1966. године, док је водоводна мрежа изграђена 1988. године. Кањане су тада имале оно што поједина далматинска села ни данас немају. Док водовод није стигао, становништво се питком водом снабдевало са неког од три постојећа сеоска извора; Оровача, Бановача и Точак. Један од путева испод села асфалтиран је 1984. године, док се у село може доћи из три правца, што се у далматинским условима сеоске инфраструктуре сматра одличном повезаношћу са околним местима.

– У близини села, кроз Петрово поље, протиче и река Чикола која је зими, након обилних падавина, богата водом. Током лета је стање другачије, због великих суша карактеристичних за ове крајеве, вода остаје само у најдубљим деловима речног корита – појашњава нам Гушевац.

Данас је поље пусто, неки од путева нарушени зубом времена и временским приликама, а у овом селу смештеном подно јужног руба планине Свилаје изузев цвркута птица ретко се може чути неки глас. Празник Свете Петке, као што на почетку напоменусмо, ретка је прилика да се на једном месту окупи велики број људи свих генерација. У новом парохијском дому поред храма, подигнутом на месту старог из 1868.године, макар тај дан осети се живот. За заједничком трпезом тада се окупе они које старосни век спутава да долазе чешће, али и оне млађе генерације којима остаје у аманет да наставе традицију окупљања, долазака, чувања и преношења успомена на некадашњи живот, традицију и обичаје Кањана и Кањанчана.

– Сто година након што је у селу саграђен парохијски дом, дакле 1968. године у граду Фарел, у Пенсилванији, формиран је Акциони одбор за изградњу новог парохијског дома. Тај одбор чинили су Кањанчани који су пред крај Другог светског рата одселили у Сједињене америчке државе. Прикупљеним средствима парохијски дом је завршен 1971. године. Захваљујући људима које су ратни вихор и живот у недавној прошлости поново расули на све стране света, данас имамо „Завичајно удружење Кањане“ чија је мисија да помогне очување нашег сеоског храма, село, али и да настоји те људе држати окупљенима, ако не на једном месту а онда бар са истим циљем – сазнајемо од иницијатора и оснивача поменутог удружења.

Колико их је тренутно окупљених у тој заједничкој идеји, нисмо питали. Оно што је тај дан у Кањанима било приметно јесте да је свако од њих дао свој допринос да, из овог пустог села, нико не оде, а да није домаћински почашћен и угошћен.

Узевши у обзир наведене чињенице, можда је сувишно додати како у Кањанима данас нема простора за причу о трговини или сеоској школи иако је, у временима прошлим, ово село било јединствено и по томе што је једино, у Дрнишкој општини, имало по једну школу на оба краја села. Али тада је било и  православних Вудраговића, Вујића, Вуковића, Гушеваца, Колара, Лађевића, Манојловића, Ракетића, Татића, Чоловића, Шолића, Шормаза, Миодрага, Грачанина, Ковачевића  и римокатолика Вулића и Пучића, док данас само један храм и једна старица сведоче о животу тог времена и села.

Извор: срби.HR