Киковић: Капетан Радуле Јоксимовић бранио Ђурђеве ступове и српство погинуо
Како се ових дана брани поново вера и манастири у Васојевићима и Црној Гори,треба подсјетити да су га од Турака бранили 1862.године послије боја на Рудешу многи јунаци међу којима су се издвојили капетан Радуле Јоксимовић и стотинаш Дмитар Јованчевић. Потпмци су им прије неколико година пренијели кости и сахранили код манастира Ђурђеви ступови на гробљу званом Борје.
Ових дана се навршава 158.годишњица од њихове јуначке погибије на коју нас је подсјетио његов унук чукун унук Ненад,који живи у Скопљу,са поносом се сјећа свог претка и даје пуну подршку Србима Васојевићима и у Црној Гори да истарају у борби за светиње.
Пјесма каже: “И сокола капетан Радула, Печа ситна, ма је огњевита, Њега фале наши крајичници, Да сијече добро турске главе;…“
Књаз Никола Петровић иситицао је племенског капетана Радула Р. Јоксимовића као великог јунака опевао га у Хајдани па каже : Јунаштву се везировом скоро хајдук сваки дичи док Радуле Јоксимовић из забрђа – соко сиви паши скочи на рамена и посећ му главу шћаше . Али је та Хајдана Туркиња замолила те му није главу посекао. У борби са Турцима 1862 године храбро је погинуо код манастира Ђурђеви Ступови, јер су га издале пушке мале зване леденице, па се бранио само јатаганом и као рањен јурашајући на Турке је и погинуо у одбрани ове древне Немањића светиње. Турци су му главу одсекли и понели у Пећ са осталим јунацима да би српски народ заплашили. Са њиме су тада била његова два сина, Радован и Ристо, па им је рекао да они иду а он ће доћи за њима. У том часу Турци су кренули силовито у напад и Радула убили и главу му отсекли.
-“Како то тебе, капетане западне првога турска глава? – запитао го неко. Сасвијем је лако, дијете: кад пођем у бој, ја немам друге мисли, но или да посијечем, или да погинем. И био крвник, који не прашта. Повео чету на бегове Батиловића. Ови не мали јунаци сакупе чету и запуцају, па на Буче, по ноћи, и опколе кућу капетана Радула. Најсмелији се запути у кућу у сред пола ноћи. Отвори врата и како је ватра светуцала, напуни пушку на капетана Радула. Видећи сигурну погибију капетан скочи и отме пушку Турчину па трсну: Ко си ? Шта си стио? Мислим да знаш ко сам, али к’смет није дао! Сад чини што хоћеш. Кафу му! Жена метну џезу у ватру и скува кафу. Батиловић је смуком придржавао филџан, а гутљјаји му остајали у грлу. Остали Батиловићи су побегли после овога, а капетан Радуле је испратио ујутру незванога госта до Берана мирно, као да му је дошао у сватове. 1862 године послат је од Турака на Будимски Крај Селим – паша и његова извидница. На саме Цвети пређе на леву страну Лима и у логори се код манастира Ђурђевих Ступова. Наши су напали у нереду и наплатили своје јунаштво Краљски и Бучички батаљаон, јер им Морачани са Гљионика и Поп Јосиф са Заграђа нису притрчали у помоћ кад је требало.У најљућем боју опкољен је капетан Радуле Јоксимовић, кога су леденице издале, те се бранио само јатаганом и тешко ранио бега Ђоровића. Видећи да му спаса нема, скинуо је капу са грбом и бацио је у један жбун, да не падне Турцима у руке, па је јуришао на Турке и погинуо. И као капетан после Цема Делевића и као командир батаљона, свуда је био исти, и ако малога раста био је “ситна печа, али огњевита“ а бацање капе с грбом испред погибије свакако је диван гест“, пише о овом јунаку Батрић Маријановић.
Пише Горан Киковић, проф.историје
