АКТУЕЛНО:

Овце више нема ко да шиша у Далмацији

Када прође Ђурђевдан и дани у Далмацији постану топлији, за све сточаре увелико почиње сезона шишања оваца. Становницима динарског краја, онима којима је сточарство први и основни извор прихода, приоритет је увек брига о животињама.

Летњи месеци у камењару Далматинске загоре због високих температура, великих суша и мањка воде, знају бити суровији но игде. Чобани своје овце зато дају на чување у планину, где ће им услови за опстанак бити бољи. Пре тога следе припреме, шишање или стрижа, како то овде кажу. Шишање оваца обавља се, најчешће, једном годишње иако ретки овце шишају два пута. Зависно од времена и температура зрака, стрижа оваца почиње од средине априла и траје све до почетка јуна. Иако је, напретком технологије, и овај посао многима олакшан због појаве електричних шишача, у већини далматинских села он се већином обавља старински или примитивно, уз посебне ручне маказе.

– Код нас у селу се стрижа оваца још увек обавља ручно. У ту сврху се користе одговарајуће маказе, које се по правилу посебно праве управо за стрижу оваца. То су једноставне маказе са две оштрице, које се спајају једном опругом, помоћу које се оштрице растављају. Стискањем оштрица оне се спајају и на тај начин одсецају део по део руна оваца. Осим напора за стискање оштрица маказа и подсецања дела руна, при стрижи се мора водити рачуна да се не повређује кожа оваца. Руно је потребно скинути што ближе кожи, постоји велика опасност да повредите животињу, зато је потребно да овај посао раде само они који у истом имају искуства. Пре свега потребне су вам јаке руке и леђа, знање али и велико стрпљење – појашњавају нам већ искусни шишачи Драган и Мишо.

Стрижом оваца олакшава се чишћење коже код оваца и смањује могућност задржавања кожних паразита. Стрижом се, такође, олакшава губитак телесне топлине, убрзава метаболизам, поправља кондиција и продукција. Због изразито високих температура ваздуха лети, скидањем руна овцама се олакшава опстанак.

– Наши стари су нас учили да овца највише воли температуру око нуле. Замислите онда како им је, под толиком количином вуне, опстати на, сад већ тропским температурама у летњем периоду. Са друге стране, овдашња стада су често на испаши по камењару, пределима обраслим смреком и ниским растињем, па се све то временом накупи и у самој вуни. Годину дана, колико прође од једног до другог шишања, дуг је период и вуна постане нечиста, а кожа овце подложна различитим инфекцијама, паразитима, крпељима и разним болестима. Шишањем их ослободите тог терета па је нормално да тада продишу и оживе, боље пасу и напредују – кажу ови зналци.

Шишање на старински начин

Ручна стрижа оваца је веома напоран рад. Шишање једне овце, код оних мање спретних, може трајати и до пола сата. За скидање једног руна потребно је начинити и до неколико стотина покрета маказама. Код искуснијих шишача тај посао се обављао у знатно краћем времену од десетак минута, не рачунајући рекордере који би, на такмичењима овог типа, овцу шишали за два до три минута. Машинском стрижом оваца редовно се добија знатно већа количина и бољи квалитет вуне, повреде су ређе, али немају баш сви луксуз да си приуште електрични шишач.

– Ми смо овако навикли, код нас је принцип шишања оваца остао непромењен у поређењу са временом када су то радили наши преци. Свакако да ти електрични шишачи имају своје предности, али то је исплативо искључиво људима који имају по неколико стотина грла стоке. У селима се све мање људи бави сточарством, и то су углавном људи средње и најчешће старије животне доби, за педесетак или нешто више оваца, ретко ко да узима нешто што ће користити једном годишње. Сви ми то радимо само за своје потребе, зато издвојимо пар дана па полако, колико се стигне. Кад нас је било више, лакше смо се организовали, једни другима би прискакали у помоћ па се и посао лакше обављао. Неретко би се код једног домаћина окупило и по неколико шишача, један би био задужен да се јагње испече за ручак а остали би ошишали и стотину оваца ако их има, и то са лакоћом, уз шале и разговор. Свега тога више нема, па се најчешће ослањамо сами на себе. Старијих је све мање, младе овај посао не занима нити хоће да науче, тако да многи имају проблем и кога наћи да то ради за новац – објашњава нам Драган.

А управо то је и један од два највећа проблема са којима се овчари у далматинским селима ове године сусрећу. Они старији, нарушеног здравља или са мање снаге да владају овцом, најчешће немају кога позвати да им обави стрижу. Прошле године у села су често долазили људи из Босне који би, за одређену дневницу или сатницу, уместо њих обављали тај посао. Ове године, затварањем граница због вируса, и та могућност је изостала.

Уместо да се прерађује вуна завршава на депонијама смећа

Некада се у овим крајевима све знало и могло искористити. Вуну су жене, после шишања, односиле на реке или потоке и прале, сређивале, да би у зимском периоду од исте плеле џемпере, чарапе, прслуке, капе и рукавице за хладне зимске дане. У градовима су је откупљивали и прерађивали за текстилну индустрију. Иако је органска вуна све популарнија у свету, често заступљена у одећи, теписима и другим производима који због исте имају вишу цену код нас то одавно није случај. Данас сва вуна, након шишања, заврши на депонијама, по контејнерима или, што је најгоре, негде у природи, док су њени продукти замењени јефтинијим, најчешће синтетичким и неупоредиво неквалитетнијим материјалом.

Иако је годинама обећаван откуп вуне, чак и по најминималнијој цени од пола куне по килограму, то до данас није регулисано, а сељаци немају услова за њено складиштење.

– Раније су овдашње овце биле мање и слабије, па је и вуне било мало. Живело се тешко и сиромашно па се све користило. Сваки комадић руна жене су настојале да оперу, ишчушљају (рашчешљају), затим да испреду на преслицу и вретено и касније од исте плету. Плели су се џемпери, капе, прслуци, све оно што је требало свакодневно носити током зимских дана. Тада се то радило јер се није имало и није се водило тиме шта је здравије. Онај ко је мало упућен зна колико су производи од вуне здравији у односу на многе материјале који се данас купују. Вуна греје, али је и природни изолатор па кожа под њом дише. У прошлим временима старији народ је и у сред лета носио вунене чарапе и опанке, а били су здравији и дуговечнији. Када зими обучете вунени џемпер не осећате хладноћу ни на највећем снегу ни најјачој бури, а сада дрхте под свим оним јакницама – описује баба Мара Радуловић, једна од ретких, времешних жена која сваки детаљ прошлости добро памти.

Мара каже да је вуна пре имала више важности у свакодневном животу, а служила је и као вредан поклон.

– Да је некадашњим сељацима устати да виде како се живи и шта се данас ради, многи би се опет вратили тамо где почивају. Неће више нико ни да преде ни да плете, ни жене ни цуре то више не знају да раде. Оно што је некада било срамота не знати, данас се изокренуло па их је срамота и научити. Никада се није кућа градила, а да мајсторе на крову не сачекају вунене чарапе на дар, нити се у сватове кретало да се истима не оките девер и кумови, нити се малој деци у госте одлазило а да им се не понесу мале вунене чарапе, нити су се цуре удавале а да себи не спреме доту (мираз), а замислите шта би вам рекли да то данас урадите. Зато нам је све овако како јесте – присећа се Мара.

Испричала је и једну анегдоту која се догодила при обнови једног сеоског храма.
Немајући довољно новца за врата на цркви, свештеник је ишао кроз село, сакупљао вуну коју су му сељаци даровали, исту на коњским колима одвезао до града, а од новца који је добио купио нова врата на храму. А ко зна колико је још и каквих примера било.

Док се тако евоцирају успомене на прошла времена, стрижа оваца и даље траје, свако се забавио својим послом онако како зна и уме, гледајући да се тог терета ослободи бар до наредне године. Овцама ће засигурно лакнути, оне ће лакше поднети предстојеће летње дане, а вуна опет завршити тамо где и годинама уназад јер о истој, чини се, више и нема ко да брине.

Преузето са: СРБИ.hr

 

Нема коментара

Напишите коментар