Кордунаши и САВА код ВУКА…
Чланови Удружења Кордунаша, потомака и пријатеља Кордуна, њих нешто мање од 40-ак, током викенда, организовали су поклоничко путовање и дружење чланова и пријатеља Удружења.
Исто је планирано и организовано у оквиру Пројекта „САВА МРКАЉ -дани културе Срба Крајишника“ које ове године реализује Удружење.
Циљ путовања и дружења био је обилазак у Републици Српској – Етно села Станишићи, те посјета Тршићу, родном селу и кући Вука Караџића у Републици Србији.
Етно Село Станишићи основано је 2003. године, захваљујући инспирацији Бориса Станишића. Више од неколико година он је путовао по српским селима средње Босне у потрази за старим кућама и предметима, који ће сачувати представу о једном времену и култури живљења са краја 19. и почетка 20. вијека. Резултат је аутентично планинско село у сред семберске равнице.
У селу се данас издвајају двије цјелине. Једна приказује световни живот и изграђена је од дрвета. Чине је дрвене куће – брвнаре са покућством које им је вијековима припадало. Куће повезују поплочане камене стазе, а у центру села су два језера. Друга цјелина је духовног карактера и представљена је средњевјековном архитектуром грађеном у камену, која је у ствари скуп реплика историјског и религијског значаја.
Село чине воденице, мљекарник, ковачница, камени бунар, амбар и аутентичне дрвене куће, са приказом покућства и народних ношњи. Млин поточар је направљен 1937. године и још је у употреби као и воденица из 1917. године у којима се још увијек меље брашно за погачице које се служе у ресторану. Унутра се налази све што је млинару било потребно за боравак у њему за вријеме сезоне мљевења жита.
Мљекарник је из 1948 године. То је зградица за прераду млијека и чување млијечних производа, са свим дрвеним посудама. Мљекарници су били добро провјетрени и чисти, а у њих су могле улазити само жене које су се тиме бавиле.
Куће припадају динарксом типу, прављене су од дрвета и са високим кровом. То је мало апартманско насеље гдје су куће споља аутентичне, а ентеријер је прилагођен савременим потребама гостију. У једној од кућа смјештена је сувенирница која нуди производе старих заната и домаће радиности.
Сви објекти ове цјелине смјештени су у близини језера и потока који између њих вијуга, а повезани су стазама поплочаним каменом.
Са извора стално дотиче чиста вода која је свуда по селу и својим током симболизује извор живота, постојање и трајање.
Духовна цјелина нас враћа још дубље у прошлост и сачињена је од реплика објеката са разних мјеста обиљежених православљем. Са световним дијелом села повезано је великим каменим мостом који је реплика Козје ћуприје из Сарајева. Преко њега се долази до Крстионице која је рађена по узору на малу цркву која постоји на Аљасци. У срцу ове цјелине је манастир Светог оца Николе, реплика манастира Куманице, задужбине Немањића и у њему су положене честице моштију Цара Уроша и Светог оца Николаја. Такође се налази кивот са честицама моштију Светог оца Николе. Поред манастира се налази манастирска кућа (конак) која представља изузетан примјерак средњевјековне градње.
У близини монашке куће, на језеру, налази се камени амфитеатар, предвиђен за културне манифестације под ведрим небом.
Ово село налази се на излазу из Бијељине, на трећем километру према Павловића мосту. Етно село Станишићи, изван садашњег времена и простора, враћа нас прецима и природи и буди у нама дивљење према једноставности некадашњег начина живота. Овдје се одмарају очи и душа, човјек постаје племенитији, али и мудрији слушајући жуборење потока и рад воденице.
По завршетку обиласка овог драгуља у Р.Српској, пут смо наставили према Лозници и вјероватно најпознатијем селу и једном од најљепших природних предјела у Републици Србији, Тршићу. Није Тршић, само родно мијесто једне од најзначајнијих личности српске историје, већ је и апсолутно најпосјећеније рурално насеље у Србији. Ово малено село је један од првих, правих српских „брендова“ када је ријеч о туризму, удаљено свега 7 километара од Лознице, на путу према Ваљеву.
У Тршићу селу, године 1787. родио се Вук Караџић, велики реформатор српског језика и један од првих, правих културних дипломата свога времена.
Биографија овог самоуког учитеља једна је од најимпресивнијих и најинтересантнијих у српској историји, а његов рад толико значајан да никакве промене које су наредна два вјека донеле, смјене политичких система и културних модела нису пољуљале његов ауторитет.
Вук Стефановић Караџић поставио је оквире модерне Србије кроз основни рад на институцијама културе и образовања, реформатор језика и писма, први издавач књига, састављач изузетно врједних збирки народног стваралаштва и првог Српског Ријечника. Међутим, међу свим тезама његове радне биографије често се губи човјек који је све то постигао, а прави сусрет са човјеком, а не идејом која стоји иза овог великог имена можете доживјети само на једном мјесту – у Тршићу.
Село Тршић и читав крај заштићен је законом као мјесто изузетног културног, историјског и природног значаја и има титулу музеја на отвореном. Укупно 35 разбацаних дрвених кућица које су повезане малим стазама које врлудају поред бунара, тараба и отворених огњишта, у аутентичном стању у ком га их сам Вук Караџић описивао у својим дјелима, чине ово јединствено типично динарско српско село XИX вјека, у којем данас можете прошетати прошлошћу.
Предиван амбијент чува Меморијални музеј и родну кућу Вука Стефановића Караџића која је уједно културна, етнолошка и меморијална поставка. Соба у којој се родио, радио и живео, у којој је стварао и слушао традиционалне гусларе; вајат и качара и кош за кукуруз, скромне димензије и базична једноставност предмета овдје подсјетиће вас да материјална богатства нису основа великог духа, слободе, нити постигнућа.
Малени троножац, кревет, отворено огњиште и сто, иконе и један једини портрет Вука Караџића данас делују готово као играчке за децу, те је скоро гарантовано да ћете одавде отићи под невероватним утиском. Овај портрет једини је предмет млађи од власника ове куће, а насликао га је Павел Ђурковић 1816. године. Ово етно село проширено је 1964. године великим амфитеатром и позорницом, како би се изашло у сусрет потребама Вуковог Сабора – годишње манифестације која је тада постала и један од највећих културних догађаја у Југославији (данас Србији).
Посљедња реконструкција и обнова Тршића урађена је 1987. године, поводом стогодишњице рођења великог културног посленика и реформатора, када је Тршић добио своје звање музеја на отвореном, и када је препознат као мјесто од националног значаја.
Први Вуков сабор овде одржан је 1933. године, као једна од најзначајнијих културних манифестација која се догађа прве недеље септембра, симболично обележавајући и почетак школске године, и када овде можете присуствовати свечаним академијама, изузетно важним културним и научним програмима и доделама различитих награда којима се препознаје рад појединаца и подстиче на даље деловање и постигнућа у областима филологије, књижевности, али и педагогије. Вуков сабор је и једна од ретких манифестација на којима ђаци имају прилику да буду равноправно заступљени са својим учитељима и професорима, па је велики део програма намењен управо – школарцима, ђацима и студентима.
Етно село Тршић има и високу симболичку врједност, јер је једина установа која је успијела да очува, поред свог оригиналног изгледа, и своју оригиналну намјену и вријдности које промовише, па је читав овај крај изузетно вољен код домаћих српских, али и цијењен и интересантан за стране туристе. Тршић је и примјер како етно туризам може да изгледа у Србији.
Под истим именом, “Домаћини Тршића” овде су окупљена гостољубива етно домаћинства, кућице и брвнаре које вам могу понудити фантастчну прилику да уживате у природи и одмору на један сасвим уникатан начин, проведу вас кроз живот и рад једне од најважнијих личности српске историје, као и да вас упознају са традицијама и културном баштином овог краја кроз фолклор, народне игре, музику и, наравно традиционалну трпезу.
Сва домаћинства налазе се у зеленој, пешачкој зони Тршића, кроз који протичу две ријеке чинећи овај амбијент заиста бајковитим. Одавде можете посјетити и друге знаменитости краја, од којих Манастир Троноша, Добропоточка црква, Антрополошки музеј и Мачков Камен завређују пажњу свих посјетилаца.
О свему, напред изнесеном, Кордунаше и њихове пријатеље упознао је млади кустос Вукове куће и Тршића села. По завршетку његовог излагања, уследило је једно изненађење за домаћина /кустоса/!!!
Кордунаши су потом, развилни банер – транспарент, са ликом Саве Мркаља и натписом „САВА МРКАЉ – дани културе Срба Крајишника“.
Изненађен, са широким осмјехом на лицу, домаћин је изрекао: „Да, Сава је био претеча Вука!“
У даљњих неколико реченица, говорећи о реформи српског писма и језика, исти више нити једном није поменуо кордунаша Саву…
Но, обзиром да је ово била прва, оваквог облика, посјета Савиних потомака Вуку, надамо се у наредним временима, Тршић ће сазнати „све“ о Кордунашу Сави…
У предвечерје по обиласку знаменитости Тршића села, Кордунаши и њихови пријатељи, дружење уз јело, пиће и музику, до касно у ноћ, наставили су са лозничким пријатељима у Ресторану пензионера у центру града Лознице.
Информативна служба Удружења Кордунаша
