Милојко Будимир: Завичај све даљи и све тужнији

Стара изрека каже „нада посљедња умире“. Све наше наде да ће се ситуација у Хрватској поправити пале су у воду. Сваки одлазак у завичај постаје све тежи и неизвјеснији. Неки нови закони могу да вас „експресно“ одведу у затвор, ако сте нешто написали или поставили неку завичајну пјесму на друштвеним мрежама. Она може да повреди осјећаје већинског народа. А шта је са нашим осјећајима. Са нашим завичајем који ових дана тоне у зимски сан. Од нашег прогона све је утонуло у сан, а до буђења никако да дође. Ни три деценије нису биле довољне да се стање поправи.

Сваки пут пред изборе стизала су нова обећања која су остала неостварена. Још увијек у појединим мјестима нема струје, пута, нити могућности за нормалан живот. Најбољи примјер за такво стање је крај око извора ријеке Зрмање, који се налази на граници између двију регија Лике и Далмације и повезује двије жупаније Задарску и Шибенско – книнску. Пут који је изградила још Аустрија од Зрмање преко мјеста Прљево и Прибудић до Бендера (мост Чупковић) у дужини од око 10 км, више нико не одржава. Не одржавају се канали поред пута па су обимне падавине овог љета учиниле га неупотребљивим за саобраћај.

Шта да чине ријетки повратници или они који су имали ту срећу да преживе Олују. Да ли да и они напусте своја вјековна огњишта и крену према Европској унији или за својом избјеглом родбином у Србију. Будући да се земља више не обрађује остало им је само да се баве сточарством, који донекле држава помаже. Али будући да се углавном ради о старијој популацији стање постаје све теже. У засеоку Шијани живи Петар Шијан који је ушао у девету деценију живота и сада живи од узгоја оваца и коза. Сличну судбину имају и двије сестре Ковиљка (Сеја) и Милка Шкундрић у мјесту Прибудићу, које преживљавају захвањујући мљечним производима од двије краве. У нешто бољој ситуацији је Јовица Матијевић из мјеста Руиште који припада млађој генерацији, па је физички у стању да држи више крава и оваца. Има ли наде за ове људе који су немоћни, а препуштени својој судбини. Како доћи до доктора који им је сваким даном све потребнији или намирница неопходних за живот?

А што се природе тиче она се полако враћа у стање у каквом је била прије него што су наши преци населили ове крајеве. Све је изнова зарасло у шикару и шипражје. Једини плодови јесени су дрењине, трнине и шипci који сами расту и не треба им никаква пажња. Али ни ове плодове више нико не откупљује тако да отпада могућност неке додатне зараде. Ријетки повратници беру их за сокове или чајеве и то је једина корист од некадашњих плодних ораница. Напуштене куће су давно оронуле јер нема више оних који су у њима живјели. Неке куће које су обновљене поново оживе када их посјете власници, али ради пута ти обиласци су све ријеђи.

Ово подручје сада је претворено у ловиште над којим концесију ималу Италијани. Сада када крене ловна сезона стићи се ловци са разних страна у лов на срне, дивље свиње, зечеве и друге животиње које уживају благодети пустог завичаја. Једино су и даље заштићени медвједи и вукови, па нека бар они уживају слободу коју нису заслужили. Вукови су недавно неком чобанину Жабетићу из Босне који је избјегао у Славонију, а својим стадом стигао на Тромеђу, подавили више од педесет оваца. Нико штету неће надокнадити, а рјешење је да се врати тамо гдје нема вукова.
О посљедицама прогона Срба са ових простора и из читаве Хрватске најбоље свједоче пусти крајеви у којима је живот стао. У Олуји нису оштећене и порушене само куће него и школе и жељезничке станице. Пругом која овуда пролази и даље иду само брзи и теретни возови, нема путничких, јер немају више кога да превозе.