Нeкадашњи и садашњи становници села Штикада, општина Ловинац (Лика), поново на окупу

 

ДРУЖЕЊЕ С МЈЕРОМ ДОБРОГ УКУСА


На старом новодсадском путу, у ресторану „Завичај“, на Банстолу, преко пута цркве Благе Марије и споменика „Крајишка суза“, окупили су се 25. маја углавном некадашњи становници Штикаде, већином избјегли у августу 1995. године. Сва три наведена назива имају своју симболику, јер завичај никада неће заборавити, а баш као што се гради црква Благе Марије, њихова, Светих апостола Петра и Павла, порушена још у Другом свјетском рату, је тренутно у фази обнове.  Крајишка суза овом страдалничком селу није страна. Можда их пече више она њихових предака, који су оплакивали своје најрођеније, 1941. године, на превару изведене на прекрштавање, а затим измасакриране од стране усташа. Укупно земни остаци 336 жртава се сада налазе сахрањени у истој гробници на мјесном гробљу, а историчари кажу да је ово село имало, само у наведеној години, преко 400 побијених становника. Кренуло се са мушкарцима, а затим су на ред дошли и старци, жене и дјеца.

 

ДА СЕ ИСТОРИЈА НИКАД НЕ ПОНОВИ


Зато не чуди што је овај скуп и почео минутом ћутања за све њих, као и друге упокојене Штикаћане, али и прерано преминулог Ђорђа Алагића, једног од иницијатора првог окупљања мјештана овог села.

Можда тужан почетак овог текста понекад разбија једноставни шаблон извјештавања са оваквих завичајних скупова, али треба истаћи да народ који заборавља своју историју, осуђен је да му се она понавља. А Штикаћанима се баш поновила, јер су од 545 становника, по попису из 1991. године, гдје је скоро 90 процената било српске националности, сада тамо остао незнатан број.

Отварајући скуп, Жељка Цвјетковић протјерана из свог краја 1995. године, једна од иницијатора скупа, на ком се окупило 100-ак земљака, захвалила се свима што су се одазвали овом окупљању и тиме, како је рекла, препознали добре намјере и љубав према родној Штикади.

„Постоје дани у нашим животима који се памте, а један од њих је свакако овај. Дан у коме су испреплетене емоције оних који тренутно живе  тамо и оних који су рођени у Штикади. Селу Штикади, ђе се мисао без страха изговара, и глава држи усправно. Ђе вјера у човјека није поломљена у комаде, а ђе ријечи излазе из дубине и истине. Ђе бистра струја разума још није изгубила пут и ђе човјек у човјеку налази брата, пријатеља, поштујући његове различитости  и на њима градећи суживот“, рекла је, са много емоција, ова поносна Штикаћанка, жена од пера и интегритета, која је касније земљацима говорила своје стихове везане за родни крај.

 

ШТИКАДА ИСПРЕД ЕВРОПСКИХ ИЗБОРА


Како би присуствовала овом скупу, Бранка Веселиновић, замјеница начелника општине Ловинац, осим не мале пређене километраже, изабрала је да се на дан избора за Европски парламент и овог сусрета, одлучи за онај, срцу ближи. И није дошла сама, са њом је био и најмлађи учесник дружења унук Лука, кћерка и зет.

„Обављајући ову функцију учинићу све што је у границама мојих могућности да покушам да помогнем нашим људима који су остали и опстали у Штикади, да боље живе, да буду своји на своме. Ево већ трећу годину обнављамо Цркву Светих Апостола Петра и Павла, постављен је и звоник, очекујемо да ће ускоро и кров бити саниран. Сређујемо наше гробље, чистимо и уређујемо путеве. Боримо се, мада није нимало лако, да, не само у Штикади, него и у другим српским срединама у општини Ловинац, урадимо што више за добробит српске заједнице. Можда је обнова мостића у Радучу некима мали подухват, али људима који живе тамо и за вријеме великих киша њихови домови нису одсјечени од свијета, значи много. У селу Плоча урадили смо четири гробља, није било лако, остало нам је да средимо и пето, код Поповића. Обилазимо и помажемо старе и немоћне, одржавамо нашу традицију и његујемо културу сјећања на жртве страдале у протеклом вијеку. Одржали смо опело 22. априла код безданке Тучић, а све вас желим да позовем да дођете 12. јула на славу Штикаде гдје ће се трећи пут за редом, на Петровдан чути звона, одржати литургија, окупити народ и достојанствено обиљежити овај наш велики празник“, рекла је Бранка Веселиновић, завршавајући свој говор ријечима: „Скупити се заједно значи почетак, радити заједно напредак, а остати заједно значи успјех“. Штикаћани су овим дружењем и не само њим, потврдили овај цитат.

 

НОВО ОКУПЉАЊЕ НА СЛАВИ СЕЛА ЗА НЕПУНА ДВА МЈЕСЕЦА


На скупу су изабрани и раније предложени кумови славе др Томислав Угарковић, штикаћки зет и његова супруга Јасмина.

Др Угарковић се захвалио на указаном повјерењу, позвао присутне да буде на Петровдан код цркве у Штикади,  и не само они већ и њихова родбина и пријатељи, како би се још једном окупили код својих кућа, на својој земљи и прославили овај светац.

Позиву да присуствује овом скупу и да каже неколико ријечи, одазвала се и Милена Чанковић, истичући да није могла да одбије позив, мада је из приватних разлога за то имала оправдање.

Не чуди јер Милена је била иницијатор и донатор, заједно са својим пријатељима и многим прогнаним Србима у расејању, да се подигне споменик „Крајишка суза“. Одрекла се и хонорара од своје књиге „Дивани личких споменика“ у корист изградње споменика, али не и идеје да ово мјесто буде „Свјетски крајишки центар“. Познавајући је, не сумњамо да ће успјети у томе, наравно уз подршку свог народа у Србији и иностранству. Испричала је неколико својих прича, измамила осмјех на лицима домаћина и опустила атмосферу. За октаву више подигли су је пјесмом Неко и Боки, музиком Миле Сеп, Стево Миоковић и њихов Штикаћанин Жућо.

Запјевало се и заиграло, али за разлику од многих завичајних вечери не до дубоко у ноћ. Сасвим довољно да се виде, подсјете на неке људе који више нису међу њима, али и на нека љепша времена, као што је на примјер чобански сајам „Лопарева“, годинама одржаван на барама у Штикади, друге недјеље августа мјесеца, на коме се знало окупити више хиљада људи.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар