Никодим Милаш – епископ далматински и велики учитељ цркве Христове

Никодим Милаш рођен је у Шибенику, 1845. године, од оца Трифуна, Србина, и мајке Марије, Италијанке. По рођењу је добио име Никола. Иначе, породица Милаш је из далматинског села Цетина, одакле су дошли са подручја Дувна.

Млади Никола школовање је започео у родном Шибенику, где је завршио Основну школу.
Гимназију је завршио у Задру, а Богословију у Сремским Карловцима. На бечком Универзитету слушао је философију, али убрзо напушта студије философије и одлази 1867. године у Русију, те се уписује у Кијевску духовну академију. Милаш је Духовну академију завршио у двадесет шестој години живота и тиме окончао своје школовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије. За суплента Богословије у Задру постављен је 1871, а 1872. године именован је за сталног професора.

Монашки постриг је примио на Бадњи дан 1873. године у Задру, добивши име Никодим, а на Божић је рукоположен у чин јерођакона. Убрзо је одликован црвеним појасем и протођаконским чином,  на Божић 1875. године рукоположен је у свештенички чин, а 1880. године је произведен у чин архимандрита.

Милаш је кратко време провео у Београдској богословији, након чега се вратио у Задар, а после смрти митрополита Србије, Инокентија, 1905. године, Никодиму Милашу је понуђен положај митрополита Србије. Међутим, он је и ову понуду одбио. За епископа далматинског изабран је у јулу 1890. године, а хиротонисан је 16. септембра исте године.

На трону епископа далматинских Никодим Милаш провео је непуних двадесет и две године. У фебруару 1912. године примљена је његова оставка. Кијевска духовна академија 2. марта 1912. године прогласила га је својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско добротворно друштво у Петрограду 5. маја исте године.

Због књиге имао проблема са Аустроугарском полицијом

Као пензионисани епископ Никодим Милаш се већ 26. јануара 1912. године настанио у Дубровнику, одакле се 29. јануара опростио са свештенством и народом посланицом. Располажући својом имовином, Милаш се у Дубровнику, под сталном контролом аустроугарске полиције, посветио научном раду. Док се Милаш налазио на лечењу у Штајерској, полиција му је, на дан објаве рата Аустро-угарске Србији, 23. јула 1914. године, претресла стан и однела приватну преписку и рукопис припремљен за штампу „Црква и држава у Аустро-угарској„.

Епископ Никодим Милаш је умро на Велики петак, 2. априла 1915. године у Дубровнику и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године у Шибеник.

Као еминентан научни радник, нарочито у области канонског права и црквене историје, Милаш је служио на част својој епархији, а као научник је стекао светски углед и до данас није превазиђен у српској науци црквеног права. Његова Православна Далмација је још увек основ целокупном проучавању историје Православне цркве у Далмацији.

Милаш је био дубоко свестан политичких околности времена у којем је живео, због чега је говорио: „Није лак посао владици у Далмацији и са такозваном православном интелигенцијом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Рајачића, Живковића и Мутибарића да беже из Далмације у друге епархије. … Али најтеже је далматинском епископу са Владом, ако хоће да буде прави православни епископ и чувар вере и цркве своје. У Аустрији од 1868. влада закон да православље ужива једнака права као и све остале признате државне конфесије. Али у самој ствари та је црква у Аустрији само толерисана.“   

Оставио неизбрисив траг

Никодим Милаш оставио је неизбрисив траг, у правом смислу те речи, не само у Даламацији, већ у целој Српској православној цркви, а његово богословско-историјска заоставштина и данас је актуелна, што најбоље знају студенти Богословског факултета, који и данас уче из Милашевих књига, чији значај време није умањило. Милаш је био и остао веран родној Далмацији, у којој је рођен и у којој се упокојио, посвећујући јој сваки трен свог овоземаљског постојања. Ипак, његов научни опус, остао је Милашева највећа заоставштина, по којој је постао и остао познат широм православног света. О томе сведоче и речи којима се описује научно прегалаштво Никодима Милаша:

Да би се ваљано описали сви аспекти његовог пастирског, богословског, педагошког, научног, публицистичког, социјалног и сваког другог вида рада и стваралаштва потребни су томови књига са пратећим документима – историјским изворима и разноврсном архивском грађом. Заиста, ради се о једној по свему изузетној личности, корифеју приморских Срба и свеколиког српства, поштованом међу ондашњом европском интелектуалном и научном елитом.“

Због тога је и протођакон др Лука Новаковић записао:

„Да кажемо да је кроз своје радове на пољу црквеног права и историје Цркве, православним теолозима отварао видике у свет западних богослова, окружених обиљем књига и оригиналних докумената древних сачуваних библиотека, погружених у ишчитавање, проучавање актуелних тема и зборника из области канона и правила, историје Цркве, и различитих пракси. Западним, пак, научницима, кроз своја дела и присуство на европским универзитетима, осветљавао је просторе за њих мистичног Истока, његових светлих традиција у очувању чистих извора православне вере.“

Памтећи епископа Никодима Милаша, епископа далматинског и знаменитог црквеног писца, православни у Далмацији бар делимично одужују дуг свом духовном претку, који је непроцењиво задужио Цркву у Далмацији, обогаћујући је својим постојањем, својим трудом и верношћу вери својих отаца.

Преузето са: СРБИ.хр