Од економских дивова који су хранили Југославију до села духова
Крајем Другог светског рата дошло је до експанзије становништва у радничким насељима широм Барање, такозваних пустара, углавном насталих поред пољопривредних погона Беља, а сада су та места потпуно празна или имају покојег осамљеног становника.
Циглана, Јасеновац, Козјак, Соколовац, Мирковац… Ова вам места вероватно не значе много, али након Другог светског рата за досељенике из читаве нове Југославије то је била обећана земља.
Пустаре су почеле ницати још у 19. веку као део Бељских газдинстава, а нагли пораст становништва уследио је 1948. године планским насељавањем радне снаге из сиромашних подручја. У тада новооснована радничка насеља, долазили су младићи и девојке из ратом опустошених подручја широм Југославије како би радили у оближњим пољопривредним добрима и комбинатима међу којима је најпознатији и највећи послодавац био Пољопривредно-индустријски комбинат Беље.
Ова рурална насеља која су ипак изграђена по урбанистичком плану представљала су за ондашње становништво цео свет. Ту су живели, радили, ишли школу, бавили се спортом, ишли у трговине и забављали се по разноразним угоститељским објектима. Иако већ у десетој деценији живота, о свом Мирковцу радо нам је причао Петроније Јеремић који је „трбухом за крухом” у ову пустару дошао 1946. године из Беле Паланке као четрнаестогодишњак, тачније, како воли да нагласи, из села Витановац.
– Чуо сам за ту Барању, да се ту једе бели хлеб, а ми смо у свом селу били жељни и кукуруза јер је после рата све било опустошено. Дошао сам овде као малолетник јер ме је тако упутио један старији човек из села. Стигао сам обучен у шумадијско одело и обувен у опанке, и то возом који сам тада видео први пут у животу и који ми се чинио као нешто величанствено. Морао сам много да радим како бих преживео. Био сам свињар, а после, кад су видели да сам вредан, пребацили су ме да будем бирош, односно орач са воловима. Све је ишло по рангу, највише рангиране особе су биле газде, а један од тих газда ме је запазио и довео да му будем кочијаш. То је тада била највећа категорија радника. Играо сам фудбал и нисам волео да радим па сам отишао у оближњу пустару Брестовац где су ми дали бољи посао. Након тога сам возио фијакер, све док нису дошли први трактори када је полако престајала вожња коњима – прича Петроније о свом радничком путу у пустари Мирковац.
Места која је радо обилазио и Јосип Броз Тито
Иако већ деценијама живи у Кнежевим Виноградима који су од Мирковца удаљени 10 километара, што у његовим годинама представља велику препреку, Петроније се радо враћа на своју пустару. Док смо ходали улицама, сретао је пријатеље који су и даље остали да живе овде, попричао је с њима о породици и здрављу, а показивао нам је и где се шта налазило. Мирковац је, за разлику од осталих пустара, данас прилично живо место, чак имају и неколико школараца, а према последњем попису становништва, овде живи 64 становника.
Некада су имали и осмогодишњу школу, а фудбалски клуб „Раднички” игра у барањској лиги. Ипак, ружну слику остављају напуштени пољопривредни објекти и управна зграда некадашњег издвојеног погона Беља. Зграде се урушавају, а пролазак поред њих опасан је по живот. У близини се налази дворац Тиквеш, некада једна од омиљених резиденција Јосипа Броза Тита, па је тако кроз ове пустаре продефиловао и велики број југославенских и светских званичника. Како нам прича Петроније, он и друштво су знали да иду у шуме како би терали дивљач да их Тито и колеге ловци потом лакше улове. Родио се у Витановцу, већину живота провео у Кнежевим Виноградима, али ипак тврди:
– Мирковац је моја груда, од младих до старих дана сам живео овде. Увек дођем да гледам фудбалски клуб, иако су у нижем рангу од Кнежевих Винограда. Овај крај никад нисам испуштао из свог живота, сматрам као да ми је родни.
Једно од капиталних дела које најбоље описује живот у Мирковцу јесте монографија Љубисава Луковића „Сећање је залог трајању”. У њој, аутор између осталог описује и долазак становника после рата.
– Нови становници Мирковца нису са собом доносили скоро никаква материјална средства за живот. Они су се досељавали са обичајима свога родног краја и животним навикама у говору, облачењу и понашању. Већину тих обичаја и навика нису могли да уклопе у нову средину. Због тога, дошљак је морао већину њих да мења. Иако то није било лако, огромна већина у томе је успела – описује Луковић у својој књизи мултикултуралност дошљака у пустаре.
У Соколовцу данас постоје само пољопривредни погон и напуштене куће
Из Мирковца одлазимо у оближњи Соколовац који, осим нове фарме Беља и неколико опустелих радничких кућа више нема шта да прикаже. Пустаре су биле на врхунцу све до седамдесетих година прошлог века када је почело са исељавањем пре свега у новоизграђено Насеље солидарности (данас ово место носи назив Насеље хрватских бранитеља) у Кнежевим Виноградима, а 2018. године је на изласку из овог села завршена зграда где су се преселили преостали становници пустара Соколовац и Јасеновац.
– Муж и ја смо живели у Јасеновцу, а када је он умро, остала сам сама јер нисмо имали деце. Дошла сам из Босне, тачније из Божинаца крај Дервенте, 1965. године. Радила сам сезонске послове, углавном копала, а муж је возио трактор. У Кнежевим Виноградима сам добила једнособан стан, а више од тога ми ни не треба. Некад је било лепо, звало се пустарама, али је било живо. Сви смо се слагали, нико никога није мрзио. Сада сам болесна и живим од дана до дана – прича са сетом осамдесеттрогодишња Љубица Вучићевић која своје дане у згради за досељенике из пустара проводи са пријатељицом и сумештанком Аном Лончар.
– Дошла сам овде да радим из Модриче 1968. године, ту сам и остала и зарадила пензију. Одлучила сам се на долазак овде јер нас је било доста браће и сестара и после рата је живот био тежак. Било је доста тешко, имали смо мало земље, шуме и баште, а криза је дуго трајала. Кад смо постали пунолетни и добили радну књижицу, отишли смо „трбухом за крухом”. Овде сам прво шест година радила у ратарству, а потом 20 на фарми где сам музла краве. Живот је био леп, живели смо сиротињски, али било је доста слободно. Нико никога није нападао, или можда јесте, али ја то нисам знала – слаже се Ана са Љубичиним речима.
Сточарством разбија свакодневну монотонију напуштене пустаре
Монотонију у пустом Јасеновцу, где према попису становништва из 2021. године живи само четворо становника који су одбили да се преселе у зграду у Кнежевим Виноградима, свакодневно разбија Милан Петровић (28) из Кнежевих Винограда који обилази своју фарму оваца. Иако је магистар економије, одлучио је да се бави породичним послом и тако је рад у канцеларији заменио за боравак у природи и бављење пољопривредом.
– Од једне велике корпорације, пре једно три године, купили смо фарму у Јасеновцу. Од тада сваке године покушавамо нешто да средимо и унапредимо. Прво смо морали све да раскрчимо јер је било толико зарасло да није могао човек да прође, а сада слободно пролазе аути и трактори. Након тога смо сређивали објекте који су нам били најпотребнији. Имамо још планова, пре свега бисмо средили капије. Фарма нам служи као седиште породичног газдинства, држимо ту овце и машине за ратарство. Раније сам само понекад пролазио кроз Јасеновац, више туристички како бих ритом дошао до Тиквеша и Копачког рита, а сад сваки дан долазим ради посла. Са свим становницима сам у коректним односима. Махом су то све старији људи. Не живим овде, али понекад ми прија да се извучем из села које је седиште општине па свакодневно пролази велики број људи. Овде имам мир и природно окружење па се ту склоним од буке – говори Милан о времену које проводи у Јасеновцу.
У Мирковцу и даље живи 35 породица
Како пустаре сада дишу и потребе преосталог становништва, највише мирковачког, познаје комунални и пољопривредни редар из Општине Кнежеви Виногради Маринко Деспинић који због природе свог посла готово свакодневно обилази овај крај.
– Пустаре су нам углавном празне, две тотално, а у Мирковцу живи 35 породица које живе у тешким условима. Становници се и даље исељавају, а нико се не враћа. До пре десетак година, у свакој пустари је била трговина, а и аутобус је долазио чешће, док сад више нема нити једне трговине, а аутобус у Мирковац долази двапут дневно. Има троје ђака и то је можда и једни разлог аутобуске линије. Постоји покретна трговина, довози се хлеб. Људи се сналазе сами, одлазе у оближња места попут Сузе и Кнежевих Винограда где иду у амбуланту и у апотеку. Постоји удружење жена „Извор” чије геронтодомаћице посећују старије људе који немају своју децу, снабдевају их потрепштинама и возе код доктора – описује Маринко Деспинић живот преосталих становника пустара.
Некада је Маринко и сам радио у Мирковцу као пољопривредни инжењер па добро зна и како је све то некад функционисало.
– Некад је овде била фирма која је запошљавала 360 сталних радника и 400 сезонаца. Обрађивало се око 9.000 хектара на којима се обављала ратарска производња и сточарство. Након затварања радних места у пустарама, дошло је и до исељавања становништва. Плански пројектом исељавања становника пустара, углавном пензионера који су имали станарско право, дошло је до сељења у нове модерније станове са постојећим комфором – каже наш саговорник.
Већина барањских пустара спадају под општине Биље, Кнежеви Виногради, Јагодњак и град Бели Манастир. Данас се не зна њихов тачан број. Неки кажу да их има више од 30, неки тврде да се одређени број у међувремену развио и у већа села, али све је извесније да ове преостале чека судбина која им је намењена именом – пустош.
Преузето са: Срби.хр
