Паучје – село на извору Вуке

Село Паучје је некада припадало општини Ђаково, данас је са још десетак села саставни део општине Левањска Варош, иначе најслабије насељене општине у Осјечко-барањској жупанији. Ово место се налази на самој граници између нашичког, ђаковачког и пожешког краја.

До Паучја може се доћи из два смера, управо преко Левањске Вароши и другим путем, нешто лошијим, од језера Боровик. Налази се на 215 метара надморске висине, окружено бројним шумама, а пред Други светски рат имало је више од 500 становника. Данас је тај број далеко мањи.

– Тешко се живи овде, неко некако. Људи се баве пољопривредом, углавном, тешко је, није добро. Сада овде живи четрдесетак становника, пре рата било нас је далеко више, од тада је доста људи отишло, иселило се – каже један од ретких преосталих становника овог живописног места Божидар Шобачић.

Последњих година Паучје се претвара у викенд насеље, поготово након што је 2022. године до њега изграђен нови асфалтни пут. С тим у вези овде се јављају и облици континенталног туризма, а становништво које живи баш у Паучју бави се традиционалним пољопривредним пословима, карактеристичним за овај крај.

– Моментално се бавим пчеларством, то ми је тренутно најуносније. Производим багремов мед који је највише заступљен, има и неке ливаде мешане, а некада зна да замеди и шума, то је онај црни мед. Међутим, то је јако ретко, сваких пет – шест година. Има оних који обрађују земљу, али то су мање површине, а има и оних који секу дрва и живе од тога. Углавном, пате се људи свакако – истиче наш саговорник Божидар.

У Паучју се налази православни храм Светог великомученика Георгија, рушен и током Другог светског рата од стране усташа, док је у последњем рату миниран да би нови био подигнут 2015. године.

– Ово је трећа црква у селу, а мало људи долази у цркву када су службе, буде двоје, троје, некада ни једно. Једино када су већи празници онда се знамо окупити – наглашава Шобачић.

Овде је током Другог светског рата, у оближњим шумама, био смештен партизански штаб за диљско војно подручје од 1943. године. Пре тога, годину дана раније, село су спалиле усташе, а бројно становништво интернирано је у логоре. Према подацима Јавне установе спомен парк Јасеновац из овога села у логорима Јасеновац и Стара Градишка страдало је 350 становника, док се у неким другим изворима поименично наводи да је убијено укупно 246 становника.

Од ђака до зависника

Споменик борцима и жртвама који се налазио у близини цркве, школе и сеоског гробља је миниран 1991. године, а онај на гробљу је делимично очуван. Основна школа годинама не ради, а до 2012. године у њој је била смештена комуна за лечење зависника.

– Није било деце па није ни школа радила. Ишло се у Левањску Варош на наставу. Некада, када сам ја ишао у школу, овде су ишла деца из два села, Милинац и Паучје. Нас је ту било до подне у једној смени тридесетак ђака и исто толико у другој смени, а сада у Левањској.

Вароши нема толико ђака. Села пропадају сва, не знам зашто, али тако је – наглашава Божидар Шобачић.

Да је ово место некада било насељено са већински српским становништвом данас се само види по поменутом храму као и ретким надгробним споменицима на ћирилици. Мање је познато да се поред овог села налази извор реке Вуке до којег се данас јако тешко може доћи с обзиром на то да је шума посечена, а простор зарастао у шибље и шикару.

 

Извор Вуке зарастао је у шипражје

– Не може се извора наћи када је у шикари, ја отприлике знам где је, али не може га се видети јер је порушена крупна шума и све је сада зарасло па се он не види довољно – каже Шобачић.

У близини села налази се и језеро Боровик, створено крајем седамдесетих година прошлог века стварањем акумулације реке Вуке, док је име добило по селу које се ту налазило и које је потопљено. То је такође живописно подручје које окупља све више људи, али само у сврху забаве, рекреације и риболова. Ван тога овај крај остаје пуст и усамљен, готово без људи.

Пише: Срђан Секлулић

 

Преузето са: Срби.хр