Промовисане књиге о Мустафи Мулалићу доктора Николе Жутића

У Институту за савремену историју промовисане су три књиге (Мустафа Мулалић, Србин мохамеданац у Краљевини Југославији, либерални кемалиста и четнички идеолог 1918–1945, Хроника Другиог свјетског рата, Мустафа Мулалић историчар и публициста) о Мустафи Мулалићу, историчара др Николе Жутића. На промоцији су говорили др Бојан Димитријевић, др Немања Девић, филозоф Јово Цвјетковић и аутор др Никола Жутић.

Прва књига Мустафа Мулалић, Србин мохамеданац у Краљевини Југославији, либерални кемалиста и четнички идеолог 1918–1945, то је студија у којој је представљена Мулалићева политичка, идеолошка биографија од његових омладинских дана у аустријској југославенској монархији, доминантна парламентарна активност од 1931. до 1938. године. Затим његов живот између Београда и Сарајева уочи њемачке окупације Југославије и стварање Независне Државе Хрватске, па до учешћа у југославенској војсци у отаџбини и на крају суђење у Београду 1945. године из затвореничких дана у Казнено-поправном дому у Сремској Митровици 1945–1950.

Друга књига је Хроника Другог свјетског рата. То су мемоари Мустафе Мулалића које је Жутић уз огромне напоре и разна одбијања објавио 2022. године. У њој су сјећање на догађаје од 1918. до 1945. године. Мемоари представљају добро скривани текст у Архифу града Сарајева.

Трећа књига обухвата Мулалићево књижевно историјско публицистичко стваралаштво у Краљевини Југославији Трећа књига обухвата Мулалићево књижевно историјско публицистичко стваралаштво у Краљевини Југославији. Овде сам, није случајно ставио сам фотографију краља Александра и Кемала паше Ататурка као добрих пријатеља, либерала, масона, значи да су били блиски и то би данас и ова држава требала мало да искористи због тог зближавања са Турском.

 

Како је у свом уводном говору рекао др Бојан Димитријевић, Никола Жутић се бави провокативним темама углавном односима између Срба и Хрвата, односима католичке цркве према српском етносу, српском народу, питањима идентитета, проблематике вјерског живота и појединих личности из њега.

–  Ове три књиге о Мустафи Мулалићу су публикације настале на бази архивске грађе која је до сада била непозната и која се налази у Архиву БиХ, односно у ономе што је остало од БиХ, државне безбедности да будем прецизнији, сарајевске како год, значи у БиХ.

Димитријевић је нагласио да та доступност архивских докумената и данас је прилично различита, те су многе његове колеге, па и он сам били током година у сукобу или у некој расправи са Архивом Србије управо око доступности ове грађе и на који начин се она добија.

–  У неким државама, на примјер у Хрватској, донекле у Словенији, та архивска грађа је потпуно слободна и то нас на неки начин доводи до једног научног хендикепа, да се и поред протока 75-80 година и даље код нас на архивску грађу мотри, анализира се ко је узима, пишу се посебне дозволе, ограничава се њихова употреба.

Мустафа Мулалић, је човјек који је карактеристично име из тог муслиманског свијета, а који је био у организацији у равногорском покрету, у организацији Драже Михаиловића од 1943. године, па све до краја рата, као представник једне специфичне струје у Централном националном комитету.

–  Тако да ове биљешке Муставе Мулалића, заједно са још неким, су значајан допринос разумијевања тог политичког контекста дјеловања равногорског покрета. Морам ода поменем и колегу Драженка Ђуровића који је дао значај допринос овом пројекту.

Комплексна личност Мустафе Мулалића спозната је у првој књизи преко анализе докумената о његовој изузетној политичкој активности, као и преко открића његових бројних културно-умјетничких талената, склоности ка књижевности, музици, филозофији, па чак и психологији. Мулалић је нарочито био активан у политичком животу Краљевине Југославије истичући се сјајним говорима у Народној скупштини.

Др Александар Раковић са Института за новију историју је говорио о заборављеним Србима исламске вјере. Односно говориће о о конверзији из српског идентитета у друге идентитете.

–  То је процес који постоји вјековима на Динарском простору и наставља се и даље. Макар када је ријеч о римокатолицима, ту је главну улогу имала римокатоличка црква, у превођењу у хрватски идентитет, када је ријеч о муслиманима, Османска империја, а када је ријеч црногорским сепаратистима ту су улогу играли и Коминтерна и Аустроугарска, прије тога и Италија итд.

Када је реч о Босни и Херцеговини, уопште када је ријеч о муслиманима и Србима муслиманске вјере, то је веома важно и сложено питање за српски народ које до данас до краја није разрјешено.Срба муслимане у разним варијантама којих има у Републици Србији чак 30.000.

–  Срби муслимани или муслимани да кажемо у Босни и Херцеговини, посебно су током протеклих вијек и по, 9 пута мијењали идентитет, од турског, преко српског, хрватског, овог покушаја Калајевог босанског, до неопредјељених, национално опредјељених муслимана, па на крају до Бошњака, али ни то питање није до краја завршено.

Када је ријеч о Босни и Херцеговини у деветнаестом вијеку, дакле до аустроугарске окупације, ријетки су били муслимани који су изричито за себе говорили да су Срби.

–  Српска национална идеја је постајала јача када је Аустроугарска ушла 1878. у Босну и Херцеговину, јер је та окупација приближила православне Србе и муслимане, такође приближило их је и то што су многи млади муслимани били школовани у Београду.

–  Када је реч о старој Рашки, муслимани су били свјесни српског етничког поријекла и родбинских веза са православним породицама, с изузетком оних који су били муслимани, међутим исламскки фактор и недостатак школа на српском језику до 1912. године створили су такав оквир да идеје Срба муслимана из Босне и Херцеговине нису имале јак утицај на муслимане у старој Рашки.

–  Када је реч о идентитету муслимана у Црној Гори, у Краљевини Црној Гори, они су сматрани Србима. Дакле, макар када је ријеч о државној политици Краљевине и Књажевине Црне Горе, то је изричито подвлачено да су сви становници у Црној Гори Срби који говоре српским језиком и да  имају три вјере, да су већином православне, а мање римокатоличке и мухамеданске вјере.

Када је дошло до уједињења у Краљевину СХС Југославију појављују се двије исламске структуре.

–  Једна је она коју је створила Аустроугарска 1882. када је аустријски цар практично наметнуо и именовао реис-ул-улема у Босни и Херцеговини како би одвојио исламску заједницу Босне и Херцеговине од Цариграда. Дакле, то је био тај склоп стварања босанске нације.

Док је у исто вријеме у Србији још од времена Михаила Обреновића, исламска заједница имала своју аутономију, она је прописана и прописима у Кнежевини Србији. И тако те двије заједнице ступају практично у Југословенску државу, тиме што се сматра да под врховном муфтиству у Београду спадају Србија,  са придруженим територијама које је данас сматрају Војводином. Дакле, Србија, стара Србија и Црна Гора су под врховним муфтиством, а Босна и Херцеговина су под реис-ул-улемом.

–  Оно што је врло важно што данас може дјеловати као чудно, а у то вријеме то није било, већина муслимана не налази се у Босни и Херцеговини, него већина муслимана живи на простору Србије. Дакле, по попису из 1921. године када је ријеч о бројности муслиманских вјерника у Србији са старом Србијом и у Босни и Херцеговини било је око 150.000 муслимана више у Србији него у Босни и Херцеговини.

Раковић наводи примјер браће Спахо гдје се Мустафа Спахо изјашњавао као Србин, Фехим Спахо се изјашњавао као Хрват, касније је био реис-ул-улема у НДХ, а трећи брат политичар Мехмед Спахо изјашњавао се за муслиманску аутономију, дакле није се изјашњавао ни као Србин ни као Хрват.

1930. дошло је до усвајања Закона о исламској заједници којим је она обједињена. Прихваћена титула реис-ул-улеме из времена Аустроугарске. Прихваћена је титула, али је сједиште премјештено у Београд.

–  Краљ Александар је имао намјеру да Џемалаудина Чаушевића реис-ул-улему Босне и Херцеговине именује за првог реис-ул-улему исламске заједнице Југославије. Џемалаудин Чаушевић није хтио да пристане на то, одбио је да ступи на дужност и због тога је указом од 6. јуна 1930. Александар Карађорђевић пензионисао Чаушевића. Каснијом је одлуком на то мјесто реис-ул-улеме изабран Ибрахим Маглајић који је устоличен у београдској Бајракли џамији у присуству краља Александра Карађорђевића.

Међутим, након смрти краља Александра Карађорђевића и када је прављена влада Милана Стојадиновића, Мехмед Спахо је инсистирао да му је један услова за улазак у ту владу да се сједиште реис-ул-улеме врати из Београда у Сарајево.

–  То је један догађај који је оставио дубок траг на муслимане у Србији и у извјесном смислу био је нека врста прекретнице у креирању њиховог идентитета, због тога што они који су себе сматрали Србима и српским родољубима до тог момента, почели су да исказују велику разочараност у одлуку званичног Београда и тог политичког споразума Стојадиновића и Спахе да се 1936. сједиште исламске заједнице премјести у Сарајево.

Мустафа Мулалић је 22. јануара 1936. као народни посланик Југословенске народне странке рекао, у његовој интерпелацији предсједнику Народне скупштине Краљевине Југославије да је Стојадиновићева влада изабрала да преко Закона о исламској заједници искаже сву своју суремљивост на плодоносни рад шестојануарског режима, јер је заузела став да сви закони који се односе на исламску вјерску заједницу који је донио „реакционарни шестојануарски режим” нису донијети сувереном вољом народа, па се морају сматрати неважећим. Мулалић је у овом дјелу закључио да избор реис-ул-улеме није законским путем извршен, иако је то постављење извршено указом и потписом блаженопочившег витешког краља ујединитеља, а свечано устоличење пропраћено његовим историјским ријечима „поздравите моје муслимане и реците им да од мене немају бољег пријатеља”.

На првом попису 1948. године, када је ријеч о Србима муслиманима, њих има 161.036, од тога у Србији 87.637, а у Босни 71.991.

–  Дакле, 1948. године видимо да је и даље жива та нека свијест муслимана да су они Срби. А онда креће наравно она политика коју смо видјели и осјетили ми који смо из времена Југославије и сјећамо се краја те ере, сјећамо се већег дијела те ере када је српски народ 1945. био подијељен на три нације са најавом да ће и муслиманска бити четврта, када је српски народ подијељен на 5 Република и када је Србија подијељена на 3 дијела, тада је и Барања изопштена из Србије и предата Хрватској 1945. године, па је Србија изгубила излаз на ријеку Драгу. Српска Херцеговина је 1947. године, односно херцеговачко приморје од Игала до Рта оштро је предато Црној Гори, тако да је данашња Република Српска практично остала тада још без свог излаза на море које јој припада.

Раковић каже да данас на постјугословенском простору постоји макар 5 група српског идентитета муслимана. Они који су крштени, односно прихватили православну вјеру, самим тим престали да буду муслимани у вјерском смислу, ипак потичу из те традиције – то је прва група.

– О првој групи, они који су прешли у православну вјеру, ту да поменемо Емира Кустурицу и Махмуда Бушатлију.

Друга група, они који су из православне вјере у садашњем времену прешли у ислам, а у националном смислу остали Срби.

– У другој групи имамо примјер Абдулаха Нумана, то је муфтија београдски, иначе из познате београдске породице Сокић по мајчиној линији, Цуце Сокић и Ружице Сокић. Његово име било је Иван Трифуновић, он је као хипик примио ислам у Индији са 19 година и то у вријеме кад је био у затвору због дроге. Тај прелазак у муслиманску вјеру коштао га је расцијепа у породици, јер мајка и бака нису могле да се помире са том животном одлуком да он пређе у ислам. Међутим, он је наставио да се изјашњава као Србин, ево и дан данас Абдулах Нуман се изјашњава као Србин. Други примјер је пјевач рокенрол групе Магбет, Игор Ражнатовић из Сарајева који је у вријеме рата у Босни и Херцеговини, јер је ратовао на муслиманској страни прешао у ислам, оженио се Хрватицом коју је такође превео у ислам. Такође, редитељ Ненад Ђурић из Сарајева, рођен 1970, прихватио исламску веру.

Трећа група, муслимани чије је поријекло породица вјековима у муслиманској вјери, а по националној припадности су Срби.

– Када је ријеч о трећој групи, то су они муслимани који вијековима су у исламској вјери, али припадају српском идентитету. На попису 2002, у Србији их је било 907. Пазите, њихов број ће да расте. Ово 907 не треба да дестимулише због даљег овог што ћу говорити. 907 је било 2002. на попису, а на попису 2011. Срба муслиманске вјере било је 2.686. Дакле, доста је порастао тај број, од 907 на 2.686. И 1.550 њих је било из Београда, а 198 из старе Рашке који се изјашњавају као Срби.

Четврта група, муслимани који истичу своје српско поријекло, а у националном смислу се не изјашњавају као Срби.

– Један је изричити Србин, Мехмед Алија Лукић политиколог из Лукавца код Тузле, докторант на Правном факултету Универзитета у Београду, и он каже: „Откад знам за себе знам да сам Србин, а босански муслимани су Срби којима је исламски идентитет силом наметнут у шеснаестом вијеку”, он то каже у интервјују Печату 2013. године. Исто је говорио Амир Чамџић, правник из Завидовића у једној полемици кад каже: „Ја сам Србин, а моји нису атеисти. Напротив, у принципу хоџинска смо фамилија, али ја сам својевољно без ичије присиле Србин и немам то коме шта правдати”. Пазите како он то каже у Босни и Херцеговини у Завидовићу.

Пета група су муслимани који су се опредијелили да им српски језик буде матерњи.

– Када је ријеч о муслиманима који су одабрали да им српски језик буде матерњи, на попису 2002. у Републици Србији било их је 16.164, а већ 2011. године 16.668, дакле порастао је и тај број. Кад је ријеч о бошњацима у Србији који су српски одабрали за матерњи, било их је 2002. године 3.530, а чак 2011. године 9.869, значи у порасту. То су све неки Срби, ми њих не примјећујемо. Значи, укупан број оних који говоре српским језиком, а муслимани су свих разноразних варијанти, има их око 30.000.

Дакле, муслимани који његују српски идентитет и православни Срби који су то постали пошто су прешли из исламске вјере, очували су статус друштвене интелигенције и њихово дјеловање у Републици Србији, Републици Српској, Црној Гори и Босни и Херцеговини је примјетно. Није занемариво. То дјеловање прожето је и званичним пописним подацима који су видљиви у српским идентитетима муслиманског живља.

Др Немања Девић је говорио нешто више о другој књизи, Хроници Другог свјетског рата који су у ствари мемоари наводећи да је Мустафа Мулалић био ванредно даровит политичар, добар говорник, врло вриједан публициста, талентован књижевник, такође човјек са израженим даром за музику.

– Мустафа Мулалић је заиста једна значајна личност чији је животни пут био омеђен годинама 1896. и 1983. Дакле човјек такве судбине, таквог опредјељења, таквог образовања, такве улоге у Другом свјетском рату, очекивали бисмо да је окончао своју каријеру, па и живот 1945. године. Међутим, он је живио до 1983. године.

Девић каже да му је један издавач из Сарајева у разговору открио да се сјећа како је негдје крајем ’70-их година изгледао сусрет у једној сарајевској ашчиници са Мустафом Мулалићем који је још тада читао Политику, долазио је у једну ашчиницу, имао је своје мјесто, своје јело и тадашњи муслимани су готово поспрдно говорили: „Ево, ово је један ваш”.

– Дакле ово је човјек који је и даље муслиман Србин у Сарајеву крајем ’70-их и почетком ’80-их година, што је у то вријеме била готово ендемска врста. Био је истакнути представник муслиманског српства.

у периоду Краљевине Југославије већ су се искристалисале двије групације у сарајевској интелектуалној муслиманској чаршији. Једна је била прохрватска и она је била у суштини франковска и нагињала је, без обзира на отпор који је гајила према римокатолицизму, према традицијама некадашње Хабзбуршке монархије Аустроугарске. Друга је, како Мулалић каже, била просрпска и она је била народна антишвапска. Тој струји је припадао Мустафа Мулалић који ће припадати тој једној групацији која ће настрадати, врло трагично бити збрисана из јавног и политичког живота у Другом свјетском рату.

– Она је полако блиједила у Краљевини Југославији, али на један доста суров начин ликвидирана од југословенских комуниста, почев од Исмета Поповца, Фехима Мусакадића итд. који су били убијени, а људи попут Мустафе Мулалића били су 1945. године затворени и на неки начин проскрибовани.

Мулалић је био, како је Жутић и насловио, либерални кемалиста. Он подржава реформе Кемала Ататурка, међутим с друге стране то долази до изражаја кроз његово дјело, он је на западу, он покушава да неке либералне западне традиције увуче међу босанске муслимане.

– То се показало као негдје глас вапајућег у пустињи. Међутим, треба читати његов Оријент на западу као једно дјело које има актуелне моменте и дан данас. Он је човјек који чита и антиципира у исто вријеме тада 30-их година и Берђајева и Шпенглера, и покушава да те идеје негде инкорпорира међу босанске муслимане.

На свом политичком значају добија тиме што 1941. улази у један круг блиских сарадника Драже Михаиловића. Најприје сарадника, а потом и формално као потпредсједник Централног националног комитета, као истакнути учесник Бачког конгреса, као уредник листа Исток, листа муслимана равногораца.

– Дакле, ту се Мулалић додатно политички профилише. 1941. година је преломна година када се један дио муслиманских интелектуалаца, како конкретно каже Мулалић из националне солидарности према Србима сврстава у фронт против својих доминантних сународника. Да не заборавимо да муслимани највише од 1941. па до негдје 1944. године учествују у муслиманским милицијама. Тек онда полако након капитулације Италије па негдје у другој половини 1944, кроз јаснију побједу комуниста, почињу да се јасније сврставају уз партизански покрет.

Девић подјсећа да Мустафа Мулалић, па и Меша Селимовић, 1941. године из националне солидарности са српским народом над којим се чини геноцид, се придружују српским ослободилачким покретима. Селимовић партизанском, Мулалић равногорском.

Девић истиче значај изучавања живота Мустафе Мулалића и самог контекста времена у коме је живио јер 80.000 досијеа има у Архиву Србије које је БИА декласификовала и предала архиву на чување.

– И ми без 80.000 нечега о чему само нагађамо, и дан данас пишемо историју Другог свјетског рата и поратног периода. На самом крају морам да се захвалим Николи Жутићу што нам је изнио до сада три књиге, ето најављује и четврту. То хоћу да кажем и породици Жутић, његовом сину Владимиру Жутићу што је пристао да стане иза једног оваквог пројекта који се показује као конспиративни, илегални и јако је важан за нашу историјску и културну баштину данас. Без обзира, верујем уз велики труд, уз велике напоре, уз велика одрицања, ове три књиге су данас међу нама, можемо да их користимо, можемо да их цитирамо и вјерујем да ће оне у будућности имати још већи значај него што га има овај наш данашњи скуп.

Др Никола Жутић је истакао један чланак о фесу као ретроградном покривалу за главу из османског периода који се по Мулалићу одржао у употреби само у Југославији и Египту.

– Мулалић је био заговорник духовног и тјелесног ослобођења муслиманске жене. Заправо он је био посљедњи борац за остваривање женских права муслиманке, али и хришћанске жене о чему је писао у чланцима Зар и фереџа које је објављивао у Југославенским новинама 1937. године. Залагао се за откривање муслиманске жене и тако је фино шаљиво симпатично рекао: „Несташна сукњица побјегла је уз кољено”. Он се борио и против хрватског тзв. питања, томе је посветио чланак Тазе уштипци, алхемија перпету мобиле хрватско питање. То је исто објављено у Југославенским новинама.

Четврта књига чији је дио већ написан, како најављује Жутић, обрађиваће Мулалића као етномузиколога и музичког ствараоца, музичког педагога, али и плодног сакупљача етномузиколошког блага Босне и Херцеговине у Краљевини Југославији.

На крају промоције говорио је филозоф Јово Цвјетковић, етномузиколог, најбољи познавалац севдалинке, он је написао и предговор за једну књигу Љубише Павковића о севдалинкама.

– Занимљиво је да је по политичком опредјељењу Мулалић био југословенски федералиста, по етничком Србин, али муслиман у оном најцивилизованијем значењу те ријечи с ону страну било каквог екстремизма, кларикализма и томе слично. Био је сљедбеник Кемалових реформи, сматрао је да је исламска заједница или исламско друштво тога времена ригидно, конзервативно, да се опире модернистичким тенденцијама и да пред њим стоји једна велика реформа.

 

Мулалић је сматрао да је домаћа улема изузетно необразована, да није дорасла духу времена као да је образовање у принципу био лимитирајући фактор муслимана на овим просторима. И залагао се за њихово озбиљније образовање, европејизацију, а што се тиче саме еманципације жена и њиховог изласка испод фереџе, то је био један од императива јер је сматрао да је жена вијековима угрожена у исламској заједници, домаћем исламу и да само образовањем и реформамам свих институција, потогово културног типа, може да превлада тако једно стање.

– Међутим, мене је више занимало то шта је урадио Мустафа Мулалић на плану фолклористике, на плану етномузикологије и на плану оног што се зове данас нека врста народног бренда муслимана, а то је севдалинка. Иако ја мислим да је севдалинка мултикултуралног карактера, о томе сам нешто и писао, а богами и неки етномузиколози у самом Сарајеву тврде да она није ексклузивна својина бошњака данас, него да је она својина и свих осталих који живе на тим просторима мислећи на Србе и на Хрвате. Она доиста јесте то. Шта је наиме важно што је препознао Мулалић када је у питању разумијевање севдалинке као једне од изразито специфичног и јединственог музичког идиома уопште у свјетској музици.

Колико је био визионар и у том етномузиколошком смислу Мулалић, схватио је да севдалинка претпоставља један нови модел интерпретације и тумачења и као такав мора да буде сведена на одговарајући нотни систем.

– И он је то урадио док је 1951 и 1952. године био спољни сарадник Института за проучавање фолклора при земаљском музеју у Сарајеву. Латио се терена, обилазио је Босну. Знао је ко су најбољи извођачи класичне севдалинке у саз или капела интерпретацији. Сакупљао је грађу поред наравно и неких прозних списа и усмене предаје које је проналазио, и заједно у сарадњи са Цвјетком Ритманом, тадашњим директором поменутог института, иначе угледним етномузикологом, исписао на стотине нотних записа севдалинки и то је био почетак модерне оркестрације, хармонизације севдалинке.

Цвјетковић је рекао да је занимљиво правити поређење између Мустафе Мулалића и Алексе Шантића. Обојица су заслужни за традицију севдаха и севдалијског пјевања. Сам Мулалић је био и хоровођа, свирао је тамбуру, компоновао је, дириговао, као и Алекса Шантић.

Цвјетковић је на крају промоцијуеобрадовао све пристне отпјевавши двије  севдалинке.

Текст и фото: Драгана Бокун