Првенац „Поново” Далиборку Штулић Борља винуо у звијезде

Посвећемо прецима – поклон потомцима

У Удружењу књижевника Србије 16. марта промовисана је прва књига Далиборке Штулић Борља под насловом Поново. О књизи су говорили историчар проф. Марко Пиштало, професорка Зорана Јањић, издавач Драгана Пешаковић. Књига је јединствена јер садржи 14.000 ријечи и све почињу словом П, а књига од почетка до краја има смисленост.

У име издавача, Српског комуниколошког друштва говорила је Драгана Пешаковић која је своје излагање почела тако што је прочитала мејл који јој је упутила књижевница Гордана Влајић након читања сировог текста књиге.

„Ако постоји кандило сачињено од ријечи онда је ова прича и чудо и мелем и поука и њихало и вир емоција и чувардуша и чуваркућа.”

– Осјетила сам исто прошле године са Сајму књига када ми је пришао Далиборкин син којега нисам познавала, и он ме је питао да ли знам неког ко би објавио књигу коју пише његова мама. Када се мени син обратио, није више било важно шта је било у књизи. За мене је то било довољно. Те емоције које ми је пренио значиле су да Српско комуниколошко друштво има још једног писца. Ми нисмо комерцијални, нисмо велики, али знамо да његујемо оно што јесу људи чије књиге објављујемо, а то је велики писци. И сада је то, без претјеривања Далиборка.

Пешаковићева наводи да ће сви који прочитају књигу схватити зашто је важно да његујемо наш језик и да посветимо сваки дан, бар двадесет минута, читању и изучавању нашег предивног језика.

Да се књига не чита у једном даху рекао је историчар проф. Марко Пиштало, и навео како је прво пожелио да открије историјски контекст ове књиге.

– Пећка патријаршија неколико наврата је гашена и обнављана, па ми је прво питање о којој се Пећкој патријаршији говори у књизи. Лутајући за трагом, наишао сам на Петра Пана и Пепељугу, којима попадија Перса забавља потомство и рекао бих онда да је то ова Пећка патријаршија обновљена у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Пиштало се сложио да је овакву идеју врло тешко и захтјевно реализовати и колико је изузетно богатство за српски језик.

– Хтио бих људима да скренем пажњу да се међу корицама књиге крије и право мало академско богатство. Вјероватно трагајући за ријечима које би се уклопиле у концепт овог дјела ауторка је дошла до ријечи које нисам никада чуо, има много ријечи које нећемо чути у свакодневном говору.

Књига је дуго писана, али је на крају добила прави облик, посвједочила је Далиборкина сарадница проф. Зорана Јањић. Њихова сарадња је започела сасвим случајно, упознале су се у парку.

– Дјело је тешко за читање јер је на слово П, ауторка је ту монотонију ријешила тако што је наизмјенично писала дијалоге, монологе, описе. Форсирала сам је да ради, тако то бива када се састанку Личанка и Херцеговка. Оно што посебно желим да истакнем да се у књизи могу наћи савршене ријечи српског језика, сачувала их је, а ријеч која је проглашена за најљепшу српску ријеч – праскозорје, у књизи Поново се помиње чак три пута.

Посебно је похвалила рад на стилској фигури градацији која је изражена у дјелу.

– У овом дјелу наилазимо на игру ријечи. Када је завршила са писањем књиге, написала је једну реченицу у којој говори да је имала изазов и сјела и написала књигу. Није тачно. Људи треба да знају колики је труд уложила да би ово дјело данас имало облик који има. Слободно могу да кажем да је завршила својеврсјни факултет пишући књигу. Много је учила, градила себе, ширила своје видике, информисала се, и због тога јој одајем признање.

Ово вече је било пуно емоција, па је и ауторка говорила врло емотивно и захвалила се породици и пријатељима који су дошли да је подрже.

– У овој просторији постоји много љубави. Пишући ови књигу један од најдражих момената је био када сам успјела да објасним ријеч прстохват (палац притиснут паром прста поред палца), да објасним вјенчање, прстеновање, српски обичај, љубав. Чак и љубав мајке која не може да има дијете и моли да њено посвојче добије дијете. Није то тако звучало у почетку, јер ме је Зорана, након набацих ријечи молила да ми то слажемо. И сада видим да све то има цјелину и смисао.

Далиборка се захвалила мајци, и навела да је књига посвећена управо њој.

– Моји родитељи Миланко и Маринка и сестра Биљана су увијек били уз мене, прошли смо много тога заједно, и доброг и лошег, а уз њих је идол мог дјетињства и ђед Никола којег су звали Поп. Научио ме је да волим, да волим камен, цвијет, облак. Научио ме је да волим и цијеним људе. Ова књига је љубав мене према себи самој, јер сви треба да имамо нешто своје. Јер послије свега остајемо сами са собом.

Ауторка се захвалила и супругу Душану, сину Николи и ћерки Бојани.

– Знали су заћутати када би видјели да вртим реченице по глави, памтили их када замолим, подсјећали ме, трпили у свим фазама мог писања, слушали и када им се можда није слушало. Бојана је била моја техничка подршка, увијек би нашла начин да ме разумије, и чији су ми савјети непроцјењиви.

Такође, у помоћ су притекли и сестрић Марко Гаћеша који је насликао уље наплатну за корице књиге, и Милица Вранић која је осмислила корице.

– Моја школска другарица Цица, Силвана Тинтор, утрошила је сате и сате на ишчитавање, преправљање, поправљање. Уз многе шољице кафе њена питања и потпитања помогла су ми да успијем да видим причу у очима читалаца.

Ауторка је споменула како јој је комшиница Рушка ( књижевница и сликарка Ружица Мрвић) рекла, „добро је ово, ал’ ајде пробај на „ђ” да напишеш.

– Пробала, написала и „закачила” сам се и за друга слова, и споменула бих пројекат На једно слово, тако да ово није све што од мене можете очекивати. Надам се да ће моје сараднице остати уз мене, како бисмо направиле и сљедеће пројекте.

Гордана Влајић потпредсједница Удружења књижевника Србије дала је значајну подршку промовисању књиге и навела да се нада да ће Српско комуниколошко друштво и Удружење сарађивати у наредном периоду.

– Нарочито у овом пројекту које сматрам изванредним. То колико ваша књига има књижевну вриједност можемо да причамо до сутра, то ће рећи вријеме. Од срца је препоручујем свима за читање.