Село пуно народа, научника и умјетника
„Село мога дјетињства зваше се Мајске Пољане – тако се назвах Пољански“, пише 1921. Бранислав Мицић, глумац, цртач, сликар и пјесник, познатији као Бранко Ве Пољански, покретач Зенита. Мицић је само један од чувених становника страдалог села, међу којима су били знаменити математичари Ђуро и Светозар Курепа, партизански командант Станко Бјелајац, кипар Симеон Роксандић и други.
Након Бечког рата (1683-1699.) и мира у Сријемским Карловцима 1699., утврђена је нова аустријско-турска граница и формирана Банска крајина. Управо на тај испражњени простор између Купе и Уне, аустријске власти почињу насељавати католичко становништво с посједа загребачког бискупа и каптола, и православно становништво из Босне, које 1703. насељава на подручје данашње Глине и Мајских Пољана. Тако је у најгрубљим цртама довршена етничка слика Банске крајине почетком 18. вијека.
У војном погледу, Мајске Пољане припадале су глинској капетанији, која је након 1745. прерасла у Прву банску пуковнију. У повијесним изворима из 1750., спомиње се Божо Ребрача из Мајских Пољана, као један од 28 крајишких кнезова који је имао и чин капетана. Објављени „Попис свију мјеста, села и заселака и у Карловачком ђенералату и у Банији, гдје су све православни Србљи насељени, заједно са бројем кућа, по званичном попису од год. 1768.“, говори да су у Мајским Пољанама пописане 72 куће. Недуго затим, заведене су матице 1777. године. Премда ово раздобље оскудијева детаљнијим подацима о црквеном и вјерском животу, објављени документи из повијести Војне крајине откривају да је 1793. свештеник филијалне цркве Христовог Васкрсења у Мајским Пољанама био Вилић Григорије.
Према попису Горњокарловачке епархије из 1800., Мајске Пољане броје 110 кућа и 1.038 душа. Наредних година Војна крајина долази под француску управу (1809 -1813.). Унаточ тешким страдањима Прве банске пуковније у саставу француске Велике армије за вријеме Наполеоновог похода на Русију 1812., становништво Мајских Пољана показује знакове демографског опоравка и према подацима из 1822. броји 561 становника. Данас знамо да је за вријеме глинског пароха Емануила Прице (1827 – 1838.), стара дрвена парохијска црква у Глини продана за 100 форинти и премјештена у Мајске Пољане, како он пише у писму епископу Лукијану Мушицком од 6. травња и 29. просинца 1832.
Према првом опћем попису становништва Хабсбуршке монархије из 1857., Мајске Пољане имају 746 становника. Па ипак, не треба заборавити да је уочи развојачења Војне крајине 1871., готово 85 посто крајишког становништва било неписмено. Даљња прекретница у животу православних вјерника била је 1883., када је заведено парохијско звање и основана парохија Мајске Пољане. „Шематизам Српске православне дијацезе Горњокарловачке 1883.“, наводи да парохија има 239 кућа и 1.736 душа. Такођер се наводи да је „црква парохиална храма Воскресенија Христовог саграђена г. 1833.“ и да је „парохије администратор Петар Летица“. Важне податке такођер открива чланак „Мајске пољане у Банији – Преображенски збор“, објављен у загребачком листу Србобран од 30. коловоза 1893. У опширном чланку, између осталог, пише: „На Преображење скупио се силан Србин у Мајске Пољане код Глине да се помоли драгоме Богу за спас душе своје, за напредак свега свога и српскога. И он је саслушао свету литурђију, коју је прекидала јека звона и пуцањ прангија, окријепио се богоугодним мислима, па је иза подне играо српско коло, пјевао српску пјесму и слушао ударање српских тамбурица. (…) Но још нешто морамо напоменути. На овом збору било је врло много католичке браће. Нека им је стога хвала и признање, а држимо да им православни Срби неће остати дужни, јер ‘свака тица своме јату, ал без брата тешко брату'“, пише Србобран.
Одличан увид у друштвени живот Мајских Пољана тог времена такођер пружа вриједно дјело „Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. године“. Према тамо наведеним подацима, село Мајске Пољане са селима Брњеушка, Ровишка, Мајски и Глински Тртник има 345 српских домова. Брачних пари има 657, а Срба православне вјере 3.113. Постоји црква посвећена Христову Васкресењу. Свештеник је Петар Летица, рођен у Језеру 1849. Завршио богословију у Плашком, рукоположен у Карловцу. Летица служи 34 године, од тога 33 у Мајским Пољанама. Говори српски, њемачки и талијански. Ожењен, има једно дијете. У селу такођер постоји комунална школа, 1 здање, сазидано 1897., са двоје учитеља.
У дјелу „Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. године“, стоји да Мајске Пољане с Брњеушком, Ровишком, Мајским и Глинским Тртником имају 345 домова. „Брачних пари има 657, а Срба православне вјере 3.113“
Почетком двадесетог стољећа пажњу шире јавности привукао је Симеон Роксандић, рођен 1874. у Мајским Пољанама. Био је загребачки ђак и академски кипар (отац Гаврило му је тада рекао: „Сине, од овога нећеш никада бити сит.“). Па ипак, Роксандић је постао један од оснивача модерног српског кипарства, чија је најпознатија скулптура „Рибар“, настала у Мüнцхену и Риму 1906., касније одливена па постављена у Загребу на Језуитском тргу и у Београду на Калемегдану.
„Дне 8. овог мјесеца задесио је Петрињу, као и осталу Банију врло јак потрес“, јавља петрињски Бановац од 9. листопада 1909. „У 11 сати прије подне зачула се је тутњава са ужасном трешњом, која је могла трајати каквих 5-10 секунда. На зато кратко вријеме је мало остало кућа, које нијесу биле оштећене. (…) У Глини је такођер био јак потрес“, пише Бановац. Слична судбина задесила је и Мајске Пољане, гдје је црква знатно оштећена, па је тада обновљена и учвршћена жељезним спонама, каже постојећа литература.
Слом Аустроугарске монархије и стварање Краљевине СХС мјештани Мајских Пољана дочекали су с великим надама. У овој доминантно сељачкој средини, утјецај међу Србима остваривали су Демократска странка, касније самосталци Светозара Прибићевића, а донекле и радикали. Према првом послијератном попису становништва из 1921., Мајске Пољане имале су 1121 становника.
„Село мога дјетињства зваше се Мајске Пољане – тако се назвах Пољански“, пише Бранислав Мицић, глумац, цртач, сликар и пјесник, познатији као Бранко Ве Пољански, који је заједно с братом Љубомиром покренуо Зенит, „интернационалну ревију за уметност и културу“ у Загребу 1921. Пољански је уређивао прву филмску ревију Кинофон (1921-1922.), такођер у Загребу, но није заборављао ни свој завичај о којем надахнуто пише: „Рјечица која тјецијаше посред села мога малог, зваше се Маја. Није безначајно напоменути, да Маја на староиндијском има два тако различита и тако једноставна значења: Маја значи илузија и земља. У Маји сам купао тело своје и дух свој“, пише Бранко Пољански у свом мемоарском запису.
„Мајске Пољане граде нови мост“, јавља Јединство из Петриње од 5. листопада 1931. „Има већ десетак година, откако народ осјећа потребу у околици Глине, да се изгради мост на потоку Маји, на путу из Глине за Мајске Пољане, јер преко тога моста креће свијет из многих околних села за – Глину. (…) Сада се гради мост захваљујући великој пажњи краљевске банске управе и народ то неће заборавити“, пише Јединство. Није неважно споменути да је према попису становништва 1931., у Мајским Пољанама тада живјело највише становника – 1.378.
„Дана 24. липња 1934. прославила је Соколска чета у Мајским Пољанама своју 20 годишњицу“, пише у извјештају котарског начелника у Глини упућеном краљевској банској управи Савске бановине у Загребу. „Ова прослава врло је добро успјела, а код исте су судјеловале и сусједне Соколске чете, као и Соколско друштво Матица Глина“, стоји у извјештају од 4. српња 1934. Затим је наредне 1935. стигла вијест из Француске да је Ђуро Курепа, син Раде и Анђелије, рођен 1907. у Мајским Пољанама, обранио докторску дисертацију из математике на Сорбонни у Паризу. Такођер вриједи споменути чињеницу да је министар финанција у влади Милана Стојадиновића (1935 – 1939.) био др. Душан Летица, правник и познати финанцијски стручњак. Летица је рођен 1879. у Мајским Пољанама и син је мајскопољанског пароха Петра Летице.
Сплет повијесних околности довео је до слома Краљевине Југославије и стварања усташке Независне Државе Хрватске, која је идеолошки и политички била дио „новог европског поретка“ под доминацијом нацистичке Њемачке. Изазов усташког терора 1941. потакнуо је отпор, а онда и оружани устанак у којем се посебно истакнуо предратни комуниста Станко Бјелајац из Мајских Пољана, који након погибије Васиља Гаћеше у травњу 1942., постаје командант Банијског партизанског одреда. У рујну 1942. постаје први командант Осме банијске бригаде, која 1943. у саставу Седме банијске дивизије учествује у тешким биткама на Неретви и Сутјесци, пресудној битци Народноослободилачког покрета у којој је погинуло 48 Мајскопољанчана. Након ослобођења Глине 1944., постаје командант Седме банијске ударне дивизије, а потом је начелник штаба Четвртог корпуса НОВЈ, којем се код Илирске Бистрице у свибњу 1945. предао 97. корпус њемачке окупаторске војске.
Након ослобођења земље почела је обнова Мајских Пољана у којем се налазило 150 порушених кућа, што значи исто толико ратних бајти. Унаточ големој материјалној штети, „од свих села котара глинског, највећу активност у културно-просвјетном раду показује омладина села Мајске Пољане“, пише Јединство, орган народног фронта Баније из Сиска од 13. просинца 1946. „Скоро сваког мјесеца омладина приређује приредбе од којих чист приход даје у хумане сврхе. Недавно је дала једну приредбу у корист помоћи пострадалима у Албанији, а 7. просинца поновно је дала врло успјелу приредбу у корист Црвеног крижа“, пише Јединство.
Према попису становништва 1948., у селу живи 927 становника. Те исте године, 5. ожујка 1948. основан у Мајским Пољанама Пододбор Српског културног друштва „Просвјета“, пише Српска ријеч из Загреба од 2. травња 1948. О бројним активностима у селу говори вијест да је „Фронтовска организација Мајских Пољана“ изградила нови задружни дом, који је у липњу 1948. стављен под кров. На његовој изградњи радило је „400 фронтоваца и 50 чланица АФЖ-а“, пише Српска ријеч од 13. коловоза 1948. Наредне 1949. основана је Сељачка радна задруга „Будућност“, која се 1952. трансформирала у Опћу пољопривредну задругу. Но најзначајнији догађај тог времена био је 29. студеног 1955. за Дан Републике, када је у средишту села свечано откривен споменик на којем је, између осталог, писало: „Успомени својих синова и кћери, бораца банијских партизанских одреда и бригада и жртава фашистичког терора – подиже захвалан народ Мајских Пољана“. На спомен-плочама уклесана су имена 119 палих бораца и 121 жртве фашистичког терора.
Почетком 1957. уведена је струја и електрично освјетљење, да би потпуна електрификација Мајских Пољана била довршена 1964. Тих година двојица Мајскопољанчана били су свеучилишни професори математике, и то већ свјетски познати Ђуро Курепа, који је 1965. био редовни професор на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду, те његов млађи рођак Светозар Курепа, који је 1966. постао редовити професор на Природословно-математичком факултету Свеучилишта у Загребу.
Наредних година Мајске Пољане биљеже стални раст пољопривредне производње, па 1967. село има око 800 телади у кооперацији, да би 1968. било откупљено 126.000 литара млијека, пише Јединство из Сиска од 30. сијечња 1969. Међутим, „један од проблема овог села јесу и сеоски путеви којих укупно има 17 километара. Село је раштркано, има седам заселака, па је јасно да и путева има много. Путови се морају насути…“, пише Јединство, које упозорава и на постојање других комуналних проблема који захтијевају хитно рјешење, као што је изградња водовода.
Средином 1970-их у селу је активно Ловачко друштво „Партизан“ које окупља 120 чланова и уређује Ловачки дом у згради некадашње школе, пише Глински вјесник од 10. липња 1980. Према писању сисачког Јединства од 28. липња 1984., Одбор за асфалтирање цесте при МЗ Мајске Пољане организирао је мјесни самодопринос за изградњу 6 километара асфалтиране цесте у пет већих заселака (у Бјелајцима, Злоногама, Јаружанима, Лончарима, Меанџијама и Богданићима). Важне податке доноси зборник „Глина и глински крај кроз стољећа“ из 1988., у којем пише да ово подручје карактеризирају галопирајућа депопулација и миграцијски процеси. Из године у годину смањује се број становника, нарочито младог и радно способног те се стално повећава број старачког становништва. Смањује се и број активног становништва, тако да је појава старачких и запуштених домаћинстава честа. Стога не изненађује да су према попису становништва 1981., Мајске Пољане имале 658 становника, а према попису 1991. још мање – свега 602.
У коловозу 1995. завршена је војна акција Олуја, која је симболизирала реинтеграцију територија, али не и људи. Но она је означила и почетак намјерног спречавања повратка Срба, који су жељели да се врате и наставе живјети у Хрватској. Тужна је спознаја да су локалне власти у Глини обнову Мајских Пољана почеле рушењем споменика палим борцима и жртвама фашистичког терора, 18. вељаче 1997. Међутим, „ријешено српско питање“ створило је неријешено хрватско, које се очитује у потпуно занемареном селу од стране локалних и државних власти. Тако је према попису становништва 2001., у Мајским Пољанама живјело 325 становника, а 2011. свега 196.
Након катастрофалног потреса који је 29. просинца 2020. уништио село и однио пет људских живота, преостали житељи Мајских Пољана данас су посљедњи чувари имена. А чувати име властитог народа и властитог села исто је што и чувати властито име. Оно на које се одазиваш, по којем си познат и по којем ће се о теби причати.
