Славко Вигњевић: Свако јутро Хашане, сунце обасија

Легенда југословенске и српске књижевности, Бранко Ћопић, рођен је 1. 1. 1915. год. у селу Хашани надомак Босанске Крупе. Основну школу завршио је у родном селу, а нижу гимназију у Бихаћу. Учитељску школу похађао је у Бањалуци, Делницама и Сарајеву да би је завршио у Карловцу. 1935. године долази у Београд на факултет. На железничкој станици у Земуну, због неспоразума, није га сачекао пријатељ, касније познати сликар Милош Бајић. Бранко се упутио пешице ка Београду. Мрак га је затекао на уласку у град и он је преспавао испод моста прву ноћ у Београду. То је исти онај мост са кога је педесет година  касније трагично окончао свој живот. 1940. године завршио је Филозофски факултет. Ратни дани су га затекли у Ђачком батаљону у Марибору, у данима Априлског рата са групом својих другова покушао је да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града, после тога одлази у родни крај где се прикључује устаницима и међу њима остао до ослобођења. Све време рата био је ратни дописник 5. Крајишке дивизије заједно са нераздвојним пријатељем, а касније и кумом, Скендером Куленовићем. Прво дело објавио је 1928. године у Омладинском часопису Венац. Боравећи на фронтовима с војском, трудио се да забележи сваки детаљ борбе. Тако су настале песме Гроб у житу, На Петровачкој цести, Песма мртвих пролетера, које су касније постале део збирке Огњено рађање домовине. За време рата упознао је храброг војника који му је послужио као инспирација за стварање лика Николетине Бурсаћа. Борци, сељаци, земљорадници постали су његови јунаци, а њихова храброст је у Ћопићевим делима постала равна легенди. Његова прозна дела прожета су лириком и реалистичним приказом живота и менталитета људи из Подгрмечја. Волео је да пише за децу песме, приповетке и романе. Најпознатије дечје песме су Јежева кућица, Мала моја из Босанске Крупе, приповетке Приче партизанке, Приче испод змајевих крила, Доживљаји мачка Тоше.. Затим Магареће године, Орлови рано лете… Романи Пролом, Глуви барут, Не тугуј бронзана стражо, Осма офанзива, Делије на Бихаћу, Башта сљезове боје. За књижевни рад добио је награду АВНОЈА и Његошеву награду. Носилац је партизанске споменице. Његова дела превођена су на тридесет светских језика. 1968. године постао је редовни члан САНУ. Нераздвојни пријатељи до краја живота били су му Тома Курузовић, Воја Марјановић, Иво Андрић. Андрић је волео стил којим је Бранко писао и једном приликом му је рекао да би дао своју Нобелову награду за Бранков Пролом. Због сатиричне јеретичке приче, објављене 1950. године комунистичка партија на челу са Титом га је оштро осудила. Критиковао га је и његов велики пријатељ Скендер Куленовић који је написао да је Ћопић ствари приказао неистинито, а критикован је и од стране других књижевника. Хајку на Ћопића детаљно је описао историчар Ратко Пековић у својој књизи Суданије Бранку Ћопићу. Градски комитет Савеза комуниста Београда и Удба формирали су досије о Бранку Ћопићу. Редовно је праћено његово кретање, говори које је држао на факултетима и разговоре које је водио у кафанама. Редовно је позиван на информативне разговоре и саслушања. 1960, године је искључен из партије. Разочаран таквим третманом и смером у коме је ишла његова вољена земља пао је у депресију и 26. 3. 1984, живот је скончао скоком са Бранковог моста. Где је започео живот у Београду ту га је и завршио. У опроштајном писму последња реченица је била:   „Збогом лепи и страшни животе.”

Славко Вигњевић, члан Књижевног клуба Бранко Ћопић , Београд

 

Свако јутро Хашане, сунце обасија

Ту је рођен Бранко Ћопић

Крајишки делија

Хашани су село помалено

Ал по Бранку, далеко чувено

Бранко, ми знамо колико си ти

Своје Хашане волио

Док си у Бихаћу у гимназију ишао

Многе си песме о Хашанима написао

Па кажеш : “Поред Уне лепе, ја проводим дане

И стално мислим на моје Хашане ”

Бранко, за тобом тугују Хашани,

Грмеч и Уна, за Крајину си био

Понос и круна

Бранко, твоји орлови свако јутро рано лете

Широм наше лепе планете

Бранко, твоји Крајишници, колонисти

У Војводини лепо живе

Твоја дела читају

Са тобом се диве

Они су потомци

Твоје осме офанзиве

Бранко, над Крајином

Олуја се спрема

Од Крајине више ништа нема

Од Бихаћа па до Санског Моста

Стотине српских села уништено

Баш ни једна кућа

Читава не оста

Бранко, у Крајини сва природа дрема

У твом подгрмечу

Више Срба нема

Док Даница звезда по небу се шеће

Тебе Крајишници и цела Србија

Заборавити неће

 

Славко Вигњевић

 

Нема коментара

Напишите коментар