СРПСКА СРАМОТА: Да није било Семира старо православно гробље у центру Сарајева и данас би било депонија
На гробље идемо да одамо почаст преминулима, онима без чијег постојања некада не би било ни нас. Било да је то једном месечно или годишње, битно је да их се сећамо, јер све док постојимо, жива је и успомена која кроз причу и сећање, омогућава да њихов лик никада не избледи, јер, нема веће трагедије за човека кад умре по други пут, тачније речено, кад падне у заборав.
Несрећу да то доживе, имало је неколико православних житеља Сарајева, чији су гробови, још пре пет деценија, заборављени и временом претворени у сметлиште.
Старо православно гробље, површине 3.000 квадратних метара, налази се у општини Центар, на свега 200 метара од сарајевског стадиона Кошево, на 250 метара од хале Зетра, и уз сами зоолошки врт „Пионирска долина“. Ако бисте прошли поред њега, не бисте могли ни да наслутите да се иза зараслог растиња, велике траве и огромне количине ђубрета, крију гробови православних житеља Сарајева.
Да ситуација буде још гора, ово није продукт рата и сукоба коју су ескалирали деведесетих година. Наиме, последња сахрана на овом месту одржана је 1968. године, након чега је гробље полако падало у заборав деценијама.
Ипак, заслугом др Семира Османагића и фондације „Археолошки парк: Босанска пирамида Сунца“, у априлу 2020. године коначно су почеле да се назиру хумке и споменици, те је гробље опет почело да личи на последње коначиште оних који су напстили овоземаљски свет.
А да би до њих дошли, морали су да исеку велики број стабала, да покупе огромне количине смећа, које је било расуто на све стране. На крају, добра воља, човекољубље и очување загробне баштине православних житеља Сарајева, коначно су угледале светлост дана уз помоћ великог броја волонтера. Иза црне металне ограде, почеле су да се назиру контуре гробних обележја.
Док су неки споменици били порушени и пали на тло, неки су ипак постојно одолевали зубу времена, те су остали постојни.
Како је рекао у видео снимку који је окачио на Јутјубу, редом је контакитрао надлежне установе у Сарајеву, између осталог и Српску православну цркву, која у први мах није ни знала за постојање овог гробља, а затим су саопштили и да немају средстава.
Описујући Сарајево и његову мултиетичност по којој је овај град познат, будући да су у њему живеле вековима четири религије, муслимани, католици, православци и Јевреји, он га је назвао европским Јерусалимом.
„Парцелу са костима умрлих старих становника Сарајева нико не чисти. Авлијанери развлаче кесе, кутије, конзерве. Чак и мачке, па и кокошке. Оно је свима дом, осим онима којима би требало да буде…“ рекао је он на почетку снимка.
Ипак, заслугом Османагића и волентера, овај племенити гест је спроведен у дело, након чега је стигла и захвалница из сарајевске митрополије.
„Господине Османагићу, пуно вам хвала за овај ваш, изван свега, хумани гест. Поштовање гробаља, једнако је са поштовањем људи, који су ту укопани. Нажалост, у времену материјализма, вредноте као што сто је човек, занемарују се. Ваљда нас због тога и Бог опомиње. Као да поново чујемо Достојевског „О, горди човече, понизи се.“ Оно што су они данас запуштеном гробљу, бићемо ми сутра.“ Још једном, хвала вам и била би нам велика част да вас лично упознамо. Позивамо вас у посету палати митрополије у Сарајеву у време кад вам буде најпогодније“, написао је у својој захвалници Митрополит дабробосански Хризостом.
Семир Османагић, као и сви они који су подржали његову иницијатву, показали су нам још једном да човек у људима није изумрео. Потребно је само разгнути и очистити пут ка ономе што се унутар наших груди назива душа. Можда, када то учинимо, из свих нас, баш попут гробова Сарајлија православне вероисповести, поновоникне човекољубље, које нам је данас, више него икада, преко потребно.
Вест преузета са: slobodnahercegovina.com
