Татјана Сикима: Питсбуршке железаре

Шта је могло бити на уму неком крајишком сељаку, неписменом, дубоко остарелом у раној младости, који оставља жену и децу и одлази у неку далеку Америку?
Где је за њега уопште и била та Америка, је ли мислио да је ту негде, три дана јахања и ето нас?
Да ли је икада пре тога у животу видео брод?
Макар већи чамац?
Је ли знао да постоје зграде на пет или двадесет и пет спратова?
Да ли је чуо за Индијанце и каубоје?
Шта је знао о томе одакле стиже кафа, да ли је кафе и било, ко је први посадио кромпир, како смо доспели до кукуруза?
Кад су му рекли да ће прећи океан, како су му описали океан?
Како објаснити ономе ко не зна ни шта је Јадран нити је икада видео карту на којој је уцртано старо Панонско море шта је Атлантик?
Колико је пута умро на том путу и свеједно преживео?
Шта је рекао ономе на острву Елис, у њујоршкој луци, одакле стиже? Из Аустроугарске? Крајине? Из Европе?

Како се стигне уопште од Њујорка до Питсбурга 1910.године?
Данашњим путем, то је неких 600 километара.
Како је човек са Баније, у опанцима, након месеци путовања бродом, гладан, болестан или преуморан, могао прећи 600 километара без аутопутева и бензинских станица са брзинским сендвичима и кафом из аутомата?
Шта је мислио док је седео у тој кочији која га је возила? Којим је новцем то платио? Како се споразумео?

Већ тамо негде двадесетих година прошлог века Питсбург је имао пола милиона житеља. Велики број њих су били досељеници из Аустроугарске монархије, па и Срби Крајишници.
Коју годину раније, у Европи почиње да букти Први светски рат. Михајло Пупин, српски научник и истраживач већ је тада 15-ак година професор на Универзитету Колумбија и оснива групу која се бави истраживањем подморница и телекомуникације између авиона. Године 1912. постаје почасни конзул Србије у Америци.
Кад се запали Европа у Великом рату, Пупин креће да сазива своје Србе по Америци да крену у рат за Србију.
Према непотпуним подацима који никад нису сабрани до краја стигло их је из Америке око 20 000.
Неки који су се бавили истраживањем српских добровољаца из расејања сматрају да је овај број и много већи.
Крајишници се масовно одазивају Пупиновом позиву у Америци.
Међу првих 5000 који су стигли назад да се боре за Србију, већина их је била амерички досељеници из Крајине.
Пре тога, Србију никад у животу нису ни видели.
Рањавани, осакаћени, гинули су где се гинути требало.
Осванули су након рата у једној потпуно новој, нестабилној држави у којој су се опет тешко борили за своје место.

Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу одржане 1919. године, изгубила 1, 2 милиона људи у Првом светском рату односно 28 одсто од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. године.
Колико је Крајишника погинуло за ту Србију, данас је тешко израчунати. Већина их је остала безимена.
На Солунском фронту је погинуо брат моје баке Саве.

После рата, преживели српски добровољци Крајишници колонизовани су у држави о којој нису ни сањали, у Краљевини Југославији.
Смрт им је била верни пратилац и након рата.
Око 6 000 породица српских добровољаца са Баније, Кордуна, из Лике, Босне, Далмације пристигло је током двадесетих година прошлог века само у Банат.
Кренули су поново из ништавила, деца су масовно умирала, жене, мушкарци осакаћени у ратовима.
Упркос свему, живот се наставио, изградиле се школе, путеви, оформила насеља, заорале њиве.
За награду би од државе добили по пет хектара земље на којој су сами морали саградити кућу, снаћи се за семе, обрадити земљу, купити ни из чега стоку…
Познато, зар не? Само без ових пет хектара…
А питсбуршке железаре су остале далеки недосањани сан о бољем животу негде преко велике воде.
„Пупинова војска“ је након Другог светског рата потпуно била заборављена и скрајнута.
Многи су и у том Другом рату оставили своје животе. Немци и Мађари су их, кад бих сазнали да је то кућа српског добровољца, хапсили, стрељали, одводили у логоре. Иако су њихови синови ратовали на правој страни и у том рату, ни новој власти после Другог светског рата нису одговарали па су престали да буду помињани, а спискови са њиховим именима су нестали.

Међу тим добровољцима је био и старији брат мог прадеде.
Његов млађи брат ће, десетак година након Првог светског рата отићи на крај пута где завршава трансканадска железница. Тамо ће први пут у живтоу видети Кинезе, први пут проговорити енглеским језиком, први пут угасити кандило у празној соби у којој је и скончао живот. Мој деда, његов син, одратовао је свој век у партизанима, оца није упамтио.

Данас Питсбург, са околином, има преко 2 милиона становника.Двадесетих година прошлог века имао је, рекох, око пола милиона, онда кад су Крајишници грејали своје младе образе уз високе пећи питсбуршке железаре. Неуки, необразовани, одлучни, пркосни Теслин народ који ништа није друго знао три и по века него да гине узалуд и да га селе и гурају где год стигне, појму расејања је дао потпуно нову димензију. Данас не постоји место на овој планети где нас нема, од Исланда до Новог Зеланда, Африке, Азије, па све до те исте питсбуршке железаре.
Убијани, стрељани, мучени, затварани, прогнани, изгани, отерани, гладни, голи, боси.

И опет преживели.

Преузето са: Банија онлајн